Самуило (цар)
Из Википедије, слободне енциклопедије
-
„Самуило“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Самуило (вишезначна одредница).
Самуило (958. Преспа - 6. октобар 1014. Прилеп) је био словенски цар који је на подручју данашње Републике Македоније, Србије (осим Баната и Бачке), Црне Горе (осим Приморја), Албаније, румунске Добруџе, северне Бугарске и северне Грчке (погледати карту испод), од 976. до 1014. године створио велику државу Јужних Словена знану у југословенској историји као Самуилово царство. Присвојио је за себе титулу цара Бугарске, и уздигао је Охридску архиепископију на ранг патријаршије. По историчарима из Бугарске, чије гледиште дели већина светских историчара, Самуило је једноставно био бугарски цар[1][2][3], који је само померио бугарско царство на запад, а овај спор ће бити представљен касније.
Садржај |
[уреди] Порекло
Самуилова мајка је била Јерменка, док око порекла његовог оца постоје различита гледишта:
- Према неким ауторима (С. Пириватрић и др.) његов отац комит Никола био је бугарски управник области Девол (данас у Албанији и Македонији).
- Према другим (Ташковски и др.) његов отац био је брсјачки кнез Никола који је био вазал бугарског цара Симеона, а потом након што је цар Јован Цимискије 971. године освојио Бугарску, византијски вазал.
- Трећи тврде да је Никола био управник Средеца (данас Софија).
[уреди] Устанак комитопула
Византинци су након освајања бугарског царства, 971. године, завели окрутну управу у Македонији због чега је 976. године бројна словенска племена дижу устанак против Византије. На челу устанка нашла су се четири сина војводе-комите Николе тзв. комитопули: Давид, Арон, Мојсије и Самуило. Током побуне у борби су погинули Давид и Мојсије, док су Арон и Самуило успели да протерају Византинце из Македоније. Међу браћом је дошло до неслагања око наставка деловања јер је Арон био за постизање споразума са царем Василијем II, док је Самуило био за независност државе, које се окончало Ароновом смрћу по Самуиловој наредби.
Неки историчари сматрају да је Самуило био наклоњен богумилима, из разлога што су били једина организована анти-византијска странка, јасне словенске орјентације, у Македонији.[4] Они су се противили ромејској власти и хеленизацији цркве и народа.
[уреди] Самуилово царство
 |
За више информација погледајте Самуилово царство |
Самуило је кренуо да проширује своје земље користећи се унутрашњим сукобима у Византији и њеном заузетошћу на другим странама. Његовој држави припојени су: Епир, Тесалија, Дукља, Рашка, Босна, Травунија, Срем, Албанија и Подунавска Бугарска. Самуило се након тога прогласио за цара позивајући се на титулу Симеона Великог, уздигао је Охридску архиепископију на ранг патријаршије, а престоницу из Преспе преместио у Охрид. Приликом заузимања Дукље заробљава Јована Владимира, али га врло брзо враћа на дукљански престо као мужа своје ћерке Косаре и свог зета. Византијски покушај да га заустави 996. године окончао се поразом код Солуна, после чега се Самуило још више оснажује и 997. године продире до Коринта и Пелопонеза.
[уреди] Пад Самуиловог царства
Самуило 1001. године покреће офанзиву ка Адријанопољу и Цариграду, али у тај сукоб окончава 1004. године његовим поразом, мада су његове трупе преко Филипоља стигле до Адријанопоља. Последица тога је византијско заузимање скоро половине његове земље.
Коначни ударац десио се на планини Беласици, у близини Струмице, 1014. године у којој је византијска војска, под командом цара Василија II до ногу потукла Самуилове трупе, након чега је уследила свирепа одмазда над заробљеницима. Око 14.000 заробљених Словена је по царевој наредби ослепљено, док је сваком стотом (или хиљадитом) остављено по једно око да би могао да води остале. Због ове суровости цар Василије II је добио надимак Бугароубица. Када је Самуило видео своју оковану и ослепљену војску умро је на месту од срчане капи. Брзо након овога Самуилова држава је пропала услед династичких трвења међу његовим наследницима.
Самуило је познат и по надгробној плочи коју је подигао својим родитељима (Самуилов натпис из 993. године), која спада у један од најстаријих сачуваних словенских натписа.
[уреди] Македонско или бугарско царство?
- У историјама на Балкану постоји сукоб око Самуилове етничке припадности, односно око тога да ли је његово царство треба називати македонским или бугарским.
- Бугарски научници своју тезу темеље на чињеницама да се Самуило прогласио за цара и настављача традиција Симеона Великог, као и на чињеници да је Василије II добио надимак Бугароубица. Осим тога у корист ове тезе је и чињеница да је сам Самуилов нећак, цар Јован Владислав у Битољском натпису изјавио да је самодржац Бугарски, цар Бугара, бугарског рода. Ову тезу, такође заговара како део светских тако и одређени број српских историчара (Срђан Пириватрић Тибор Живковић и други).
- Са друге стране треба имати у виду да се за неку титулу у средњем веку морало позивати на старе традиције или на нека освајања, што је у овом случају била Симеонова (чији је вазал Самуилов отац био) царски венац. Касније је за цара, настављача Самуилових традиција, проглашен Константин Бодин приликом побуне 1072. године која избија под вођством Ђорђа Војтеха.
- Примера ради цар Душан се прогласио за цара (настављача византијских традиција) када је заузео трећи град по снази у Византији Сер, а Солун (који је био други по снази после Цариграда) држао под опсадом, притом држећи Епир, Тесалију и јужну Тракију.
- Василије II назван је Бугароубица јер се Самуило прогласио за бугарског цара, док је термин Македонац тек много касније почиње користити за тај део балканских Словена. Треба имати у виду да Грци и дан данас не користе тај термин.
- Старија српска историографија, опет, редовно наводи Самуилово царство као Царство Македонских Словена, и проучава је заједно са другим српским земљама средњега века: Рашком, Зетом, Травунијом, Захумљем, Паганијом, Босном, Дубровником и Српском деспотовином у данашњој Војводини, што би требало да имплицира суштински српски карактер Македонаца. (Владимир Ћоровић, Историја Срба).
[уреди] Литература
- Златарски, Васил. История на българската държава през Средните векове. Т.1 Първо българско царство, Ч.2 От славянизацията на държавата до падането на Първото царство (852-1018), 2 изд. София 1971
- Matsopulos, N. Le tombeau du Tsar Samuel dans la basilique de St. Achiles a Prespa - Etudes balkaniques, 1974, 4, 114 - 126
- Obolenski, D. The Byzantine Commonwealth, London 1971
- Петров, Петър. Образуване и укрепване на западната Българска държава, Годишник на Софийския университет (ФИФ) LIII/2 (1959), с.135-190
- Пириватрић, Срђан. Самуилова држава. Обим и карактер. Београд 1997
- Runciman, Steven A history of the First Bulgarian Empire, London 1930
- Ћоровић, Владимир. Историја Срба, Београд, 2005.
[уреди] Референце
- ^ Ulf Brunnbauer, DREVNA NACIONALNOST I VJEKOVNA BORBA ZA DRŽAVNOST: HISTORIOGRAFSKI MITOVI U REPUBLICI MAKEDONIJI (BJRM), Zbornik radova "Historijski mitovi na Balkanu", Sarajevo, 2003: Postojeća nauka smatra Samuilovu državu bugarskom, što je pretpostavka koja ima oslonca u primarnih izvorima: bizantijski autori zovu je 'Bugarska' a njen živalj 'Bugari'. Samuil je sebe smatrao vladarom 'Bugara', a ne 'Makedonaca'. Bizantijski car Vasilije II, koji je zadao strašan poraz Samuilovim snagama 1014. godine, zaslužio je epitaf 'bugarski koljač'.
- ^ Živković Tibor D., SANU - Istorijski institut, Beograd, "Pohod bugarskog cara Samuila na Dalmaciju", "Istorijski časopis", 2002, br. 49, str. 9-25.
- ^ Срђан Пириватрић, "Самуилова држава. Обим и карактер", Византолошки институт Српске академије науке и уметности, посебна издања књига 21, Београд, 1997, 133-144.
- ^ http://www.unet.com.mk/mian/bogomili.htm
