Постериорна хипофиза
Изглед
Постериорна хипофиза | |
---|---|
Детаљи | |
Латински | Pars nervosa glandula pituitaria, pars nervosa hypophyseos, lobus posterior hypophyseos |
Прекурзор | Неурална цев[1] |
доња хипофизна артерија | |
хипофизна вена | |
Показатељи | |
Грејова анатомија | п.1275 |
МеСХ | А06.407.747.734 |
НеуроЛеx ИД | Неурохyпопхосис |
Дорландс /Елсевиер | Постериор питуитарy хормонес |
ТА | А11.1.00.006 |
ФМА | 74636 |
Анатомска терминологија |
Постериорна хипофиза (неурохипопфиза) се састоји од постериорног режња хипофизе и дела ендокриног система. Упркос њеног имена, постериорна хипофизна жлезда није жлезда сама по себи, него је углавном колекција аксонских пројекција из хипоталамуса које се заврђавају иза антериорне хипофизе.[2][3]
Додатне слике[уреди | уреди извор]
-
Постериорна хипофиза се састоји од постериорног режња хипофизне жлезде
-
Синуси
-
Хипоталамусна јегра
Види још[уреди | уреди извор]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Embryology at unc.edu”. Архивирано из оригинала 21. 02. 2010. г. Приступљено 26. 12. 2012.
- ^ Сусан Стандринг, ур. (2009) [1858]. Граy'с анатомy: Тхе Анатомицал Басис оф Цлиницал Працтице, Еxперт Цонсулт. иллустратед бy Рицхард Е. M. Мооре (40 изд.). Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0-443-06684-9.
- ^ Славољуб V. Јовановић, Надежда А. Јеличић (2000). Анатомија човека – глава и врат. Београд: Савремена администрација. ISBN 86-387-0604-9.