Ђулићи (Зворник)
Ђулићи | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Зворник |
| Становништво | |
| — 2013. |  701 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 27′ 19″ С; 19° 04′ 02″ И / 44.4553° С; 19.0672° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
  Ђулићи Ђулићи на карти Босне и Херцеговине | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 056 |
Ђулићи су насељено мјесто у општини Зворник, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живио 701 становник.
Географија[уреди | уреди извор]
Налази се на 175-315 метара надморске висине, површине 4,54 км2, удаљено око 10 км од градског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Заселак Ђулићи је збијеног типа, а засеоци Дураковићи и Радаве су разбијеног. Село се простире у подножју Ћириловог брда. Кроз атар протиче ријека Сапна, у коју се улива Бијели поток. До почетка деведесетих година 20. вијека радиле су Мехина, Микина, Раткова, Селмина и Фехимова воденица. Извори су: Водица, Ђулићка вода, Мера ја и Радавички извор. Атар је богат бјелогоричном шумом (храст, буква, граб) и љековитим биљем.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
На локалитету Гробље откривени су остаци римског насеља. Мектеб је отворен 1933. године. Џамија је подигнута 1967, а обновљена 2008. године. Централно гробље је Ђулићко мезарје, а постоји и више породичних гробаља. Дом културе саграђен је 1988, а фудбалско игралиште 2013. године. У Дому културе смјештени су мјесна канцеларија и Удружење жена "Амика" (2019). Село је добило електричну енергију 1966/1967, асфалтни пут 1974, телефонске прикључке 1981/1982, а водовод и канализацију 2002. године. Кроз атар пролази регионални пут Прибој-Каракај.[1]
Становништво[уреди | уреди извор]
Дураковићи, Ђулићи и Радаве 1895. пописани су као засеоци села Петковци. Село Ђулићи 1953. имало је 80 домаћинстава и 490 становника; 1971. - 696 становника; 1991. - 1.046 (1.029 Муслимана и 17 Срба); 2013. - 224 домаћинства и 697 становника (од којих 99 Срба). Бројније бошњачке породице су: Бегановић, Бекрић, Гахић, Гојкић, Дураковић, Ђулић, Лолић, Мајловић, Мехмедовић, Окић, Омеровић, Рамић, Селимовић, Терзић, Топаловић, Хасановић, Џинић. Већина становништва поријеклом је из Србије (околина Ваљева). У Другом свјетском рату страдала су два цивила. Село су 31. маја 1992. напустиле муслиманске (бошњачке) породице, а доселиле су се српске породице избјегле из села Брница (општина Живинице, ФБиХ). Избјегле српске породице иселиле су се 1996-2000. у новоизграђено насеље Економија, а бошњачко становништво вратило се у своје домове 2002. године. Према подацима са терена, 2019. у селу није било српских породица. Споменик цивилима страдалим у рату 1992-1995. подигнут је 2012. код сеоске џамије. Становништво се углавном бави пољопривредом, посебно воћарством, пчеларством и узгојем поврћа у пластеницима. Најближа основна школа је у сусједном селу Петковци.[1]
| Националност[2] | 1991. |
| Муслимани | 1.022 (97,99%) |
| Срби | 17 (1,63%) |
| остали и непознато | 4 (0,38%) |
| укупно | 1.043 |
| Демографија[2] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1953. | 490 | |
| 1961. | 530 | |
| 1971. | 696 | |
| 1981. | 894 | |
| 1991. | 1.046 | |
| 2013. | 701 | |
