Опциони протокол уз Конвенцију ОУН против тортуре
Опциони протокол уз Конвенцију Уједињених нација против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака (енгл. Optional Protocol to the United Nations Convention against Torture and other Cruel, Inhuman or Degrading Treatment or Punishment) или само Конвенција Уједињених нација против тортуре (енгл. Optional Protocol to the Convention against Torture, OPCAT),[1] је важан додатак Конвенцији који је усвојен са циљем превенције тортуре у установама у којима се налазе особе лишене слободе. Усвојила га је Генерална скупштина УН 18. децембра 2002, а ступио је на снагу 22. јуна 2006.
Овим протоколом се предвиђа успостављање система редовних посета од стране независних међународних и домаћих тела местима где се налазе лица лишена слободе, као и успостављање Поткомитета за превенцију тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака чији је задатак да пружа савете и помоћ државама уговорницама и јача њихове капацитете за превенцију тортуре.
Протокол обавезује државе уговорнице да дозволе посете местима где се налазе особе лишене слободе и да формирају једно или више тела на националном нивоу која би се бавила превенцијом тортуре. На основу Закона о допуни Закона о ратификацији ОПЦАТ-а, који је усвојен 28. јула 2011, Заштитник грађана је одређен да обавља послове Националног превентивног механизма за спречавање тортуре. Сходно томе, Заштитник грађана (омбудсман) Републике Србије је донео одлуку о формирању Националног превентивног механизма – тима запослених у Канцеларији Заштитника грађана који су задужени да прате рад установа у којима се налазе лица лишена слободе, као и да раде на унапређењу њихових права.[2]
Република Србија је потписала Опциони протокол 25. септембра 2003, а ратификовала 26. септембра 2006.
