Главна страна

С Википедије, слободне енциклопедије
Сјајан чланак

Лужички Срби

Мапа Лужичкосрпске области

Лужички Срби (глсрп. Serbja, длсрп. Serby, нем. Sorben), познати и као Лужичани, Венди (нем. Wenden) или Винди (нем. Winden), док су код јужнословенских Срба познати као Северни Срби, западнословенски су народ. Процењује се да их има око 60.000 и живе само у источном делу Немачке у крају који је познат као Лужица. Највећа густина насељености се налази на западној периферији католичких округа горњолужичке говорне територије. Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи. Уопштено припадају средњоевропској групи европеидне расе. Сви Лужички Срби су двојезични: немачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вероисповести су католици и протестанти.

Лужичани су подељени у две етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин, а доњолужичких град Кочебуз. На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године. Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика.

Преци Лужичана су се доселили у данашњу Немачку у 6. веку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованих Полапско-балтичких Словена. Од 10. века се налазе под немачком влашћу. У средњем веку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. века дошло је до „националног препорода”. У 20. веку су у два наврата покушали да се отцепе од Немачке.

Добар чланак

Манастир Црна Река

Манастир Црна Река

Манастир Црна Река је монашка испосница усред планина јужног дела Централне Србије, Рибариће, смештена у клисури Црне реке. Манастир се налази у селу Рибариће и припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Поред све своје изузетне лепоте и знаменитости, манастир Црна Река је дуго био скоро непознат ван своје уже околине. Тек од скора, изградњом моста на језеру код Рибарића и поправком прилазног пута, манастир Црна Река, као редак драгуљ српске средњевековне културе, излази из релативне анонимности у којој обитава већ пуних 700 година. Манастир је активан, мушки и о њему брину монаси.

У манастиру се налазе мошти Светог Петра Коришког, једног од познатих српских подвижника из 13. века. У манастиру постоји пећина у којој је смештена црква, у тој пећини постоји камено удубљење у коме се вода скупља кап по кап. Вода је, како кажу верници, лековита и нарочито помаже код болести очију, зато је народ назива „водом Светог Архангела Михаила”.

Постоји још једна светиња у манастиру која привлачи велику пажњу верника, а то је гроб Свештеномученика Харитона, некадашњег сабрата црноречког. Свештеномученик Харитон, сабрат манастира Светих Архангела код Призрена, мученички је убијен од стране ОВК-а терориста у околини Призрена 15. јуна 1999. године.

Изабрана слика

Типичан приказ природе у Новој Шкотској. Нова Шкотска је једна од десет канадских покрајина (провинција). Статус је стекла истовремено са Онтариом, Квебеком и Њу Брансвиком 1867. године. Главни и највећи град и привредно средиште покрајине је Халифакс. Покрајина Нова Шкотска се састоји од копна – полуострво које је широко 380 mi (610 km) (608 km) и острва Кејп Бретон, које је са копном повезано насипом Кенсо, који је у ствари уздигнути пут и железничка пруга. Око три четвртине земљишта је под шумом, док обрадиве површине има само 10%. Кршевита, разуђена обала има природне луке за многе рибарске и друге бродове. Јужни део Нове Шкотске је брдовит, а у унутрашњости постоје многа језера, реке и долине. (пуна величина: 5.000 × 3.333 *)

Типичан приказ природе у Новој Шкотској. Нова Шкотска је једна од десет канадских покрајина (провинција). Статус је стекла истовремено са Онтариом, Квебеком и Њу Брансвиком 1867. године. Главни и највећи град и привредно средиште покрајине је Халифакс. Покрајина Нова Шкотска се састоји од копна – полуострво које је широко 380 mi (610 km) (608 km) и острва Кејп Бретон, које је са копном повезано насипом Кенсо, који је у ствари уздигнути пут и железничка пруга. Око три четвртине земљишта је под шумом, док обрадиве површине има само 10%. Кршевита, разуђена обала има природне луке за многе рибарске и друге бродове. Јужни део Нове Шкотске је брдовит, а у унутрашњости постоје многа језера, реке и долине.
(пуна величина: 5.000 × 3.333)

Недавни догађаји

Вести

Братислав Петковић
На данашњи дан

16. мај

Прва свечаност доделе Оскара
Занимљивости

Да ли сте знали

Бар-код

Википедија

Википедија је енциклопедијски пројекат слободног садржаја на интернету који развијају добровољци помоћу викисофтвера. Чланке на њој може мењати свако с приступом интернету.

Првобитна верзија пројекта започета је 15. јануара 2001, док је издање на српском језику започето 16. фебруара 2003. године. Тренутно Википедија има више од 56,4 милиона чланака на 309 језика, од којих је преко 646.000 на српском.

Доприноси

Чланке на Википедији заједнички пишу добровољци широм света, а већину страница може да уређује свако ко има приступ интернету. Притом је неопходно поштовати правила и смернице које је усвојила заједница.

Постоје странице помоћи у којима је објашњено како се израђују нови или уређују постојећи чланци, како се отпремају и користе слике итд. У било којем тренутку можете да затражите помоћ.

Заједница

До сада је на Википедији на српском језику 285.169 корисника отворило налог, а од тога је 1.180 активно. Сви уредници су волонтери који удружују напоре у оквиру различитих тематских целина. Посетите Радионицу и сазнајте како и ви можете помоћи.

Дискусије и коментари о садржају чланака су добродошли. Странице за разговор користе се за размену мишљења и указивање на грешке како би се постојећи чланци побољшали и употпунили.