Разговор:Априлски рат

---

• Ово је одломак из књиге треба избацити небитне детаље, препричати чланак и неенциклопедијске коментаре.

1941. 6. априла, Напад Немачке на Југославију и слом Југославије. Има много питања која никад неће добити одговор, а пре свега шта је радила влада од 27. марта до 6. априла, а шта војска и њени команданти.

Остаје као чињеница, да су они, који су организовали пуч, морали знати да ће Хрвати, чим почне рат, изазвати расуло у војсци, па су бар они могли и морали, у оквиру своје надлежности, да делују. На жалост, и они су оманули, и то у часу, који је био судбоноснији, мада и тежи, но пуч који су извршили. Уз то, на свим својимм командним местима задржани су хрватски генерали и остали „часници”, од којих су се, убрзо по оснивању Павелићеве Ендехазија, у њеној војсци нашли: 31 генерал, 228 пуковника, 245 п. пук, 254 мајора, 1. 005 капетана и 417 поручника југословенске краљевске војске!

Са толиким бројем издајника, да је чак војска и била боље опремљена и боље организована, није се могло ништа учинити.

Генерал Милан Недић, кад је, под Немацима, ступио на чело владе „Народног спаса”, у свом првом обраћању српском народу, 1. септ. 1941, рекао је:

„Шести април није српска, већ југословенска срамота”.

Ипак, треба бити поштен, тај кратки рат био је и остао велика наша срамота (посебно Недићева, као команданта Треће армије у Македонији, кроз коју су се Немци, из Бугарске, просто прошетали). Већина јединица нису опалиле ни један метак, а било је и таквих, у којима је грдна већина војника била српска, и команданти српски, па иста слика, исто капитулантство! Као да је са 27. мартом, сав наш патриотизам испарио! Што је најгоре, ми и нисмо доживели пораз, јер рата и није било. Има сведочанстава да су и Немци били изненађени. Рат са нама претворио се у њихове маневре, са замишљеним непријатељем.

Баш зато, остаће као светли пример подвиг пилота који су се, упркос забране хрватских команданата, дигли са својим авионима у небо, и пркосили својим херојством далеко надмоћнијем непријатељу. Требало је, међутим, да прође 56 година, па да им „захвална отаџбина” подигне (један очајно ружан) споменик, па и тада без присуства тзв. Југословенске војске!, што је још један знак да Титова омраза против свега што је мирисало на српство, и у бившој његовој војсци –траје.

У време слома Југославије, Тито ће у свом извештају Коминтерни написати, да је до њега дошло због „хегемонистичке владавине великосрпске буржоазије, због њене 20 годишње политике националног и социјалног поробљавања и угњетавања”.… не помињући да комунисти и нису учествовали у рату, што ће касније, један високи хрватски функционер, Врховец, правдати тиме – да такву државу и није требало бранити!

Десило им се, међутим, да ни њихову државу, коју су створили у свему по свом идеалу, комунисти опет нису бранили, бивајући у првим редовима њеног распарчавања. Бомбардовање Београда, које је почело у 7 часова изјутра, 6. априла, био је један такав дивљачки атак који се могао обрушити на један град и на један народ, само ако је ношен беспримерном мржњом. С обзиром да је наша артиљерија убрзо ућуткана, као и авијација, они су се без икаквог страха иживљавали, као на каквој војној вежби, у гађању небрањених циљева, не штедећи чак ни дечје породилиште!

Тим бомбардовањем, у ствари, решен је цео рат, јер је већ првог дана, све што је имало било какав тактичко – стратегијски карактер, и у војном и у цивилном погледу, било разорено и уништено, тако да је држава била потпуно паралисана. Има доказа да су плакати о мобилизацији, која је проглашена тек 7. априла!!!, лепљени у неким градовима, као у Сарајеву, тек – 12. априла.

Дезорганизација је била таква, да нико није знао докле су Немци стигли, а влада није знала чак ни да је капитулација потписана. Симовић је на неколико ужурбаних седница, са којих не постоје ни записници, лажно обавештавао владу о стању на „фронту”, све док им није било речено да хватају пут за Никшић, одакле ће се авионима пребацити до Савезника. Каква је дезорганизација била, права је енигма како је и то са авионима успело, сем ако их Немци нису пустили да побегну.

Патријарх у својим Мемоарима тврди да се више „мислило на спасавање владе и својих породица, него о спасавању државе и народа”.

И зар је онда чудо, што се таква влада понашала онако како се понашала током целог рата! И зар је онда чудо, што је један млади краљевски дипломата, по имену Зоран Св. Томић, у својој књизи „Гробари српства на Темзи”, подигао оптужницу против свих њих, тражећи од народног суда да се сви, на челу са Слободаном Јовановићем, осуде на смрт.

Акт о војној капитулацији Југославије, потписан је 17. априла 1941. Пре тога, већ 10. априла у Загребу је прокламована Независна држава Хрватска, а дан пре почетка рата, 5. априла, два Словенца, Куловец и Крек, министри у влади Симовића, преко немачког отправника послова у Београду, тражили су од немачког Рајха, „пошто је њима њихова земља преча неголи југ. држава”, да Словенија добије или самосталност или да буду у саставу са Хрватском.

Колоне заробљеника кренуле су ка Немачкој. Преко 300 хиљада што војника, што официра. Тамо су класификовани по нацијама. Остали су само Срби.

У земљи, у бившој Југославији, која је одмах раскомадана, између Италије, Мађарске, Хрватске, Бугарске и Немачке, настао је невиђени прогон и истребљење Срба. Посебно у Хрватској, где се све пребацује на усташе.

Међутим, број убијених увек говори и о броју убица! А убијених је неколико стотина хиљада, мада има података и читав милион, поготову кад се њима додају и жртве из Босне и Херцеговине, из окупационе зоне Мађарске, а и Бугарске, као и Шиптарлука.

Пред навалом терора, почеле су да пуцају и прве српске пушке у циљу самоодбране, у свим крајевима бивше Југославије, вероватно најпре у Хрватској и Херцеговини. Како још комунисти нису преузели контролу над тим спонтаним устанцима, они нису ушли у номенклатуру касније проглашених и слављених празника устанака, уосталом као што ни погинули пилоти изнад Београда, нису рачунати у борце против „немачког фашизма”, иако је непријатељ био исти, и 6. априла, и после 22. јуна, када су Немци напали Совјетски Савез, и када су се комунисти тек онда сетили да почну са организованим отпором против окупатора, као свој дуг према првој земљи социјализма. Оно што је од Србије остало, а то је било мање од преткумановске Србије, потпало је под немачку Војну управу, која ће крајем августа 1941, после привремене комесарске управе коју је водио Милан Аћимовић, бивши мин., ун. дела, установити владу генерала Милана Недића. Та влада заслужила је свој назив „народног спаса” у највећој мери тиме, што је успела да организује пријем српских избеглица, што су са свих страна хрлили ка матици, која их је, и сама у тешком стању, оберучке прихватила, делећи са њима цело зло које нас је снашло.

Дошли су и Словенци, које су Немци из околине Марибора протерали, и њих смо братски прихватили,

Извор:Слободан Турлаков ,Водич за Србе почетнике

---

преглед

молим вас, прегледајте чланак, исправите грешке неутралишите да га кандидујем за изабраног!--Орловић 23:02, 17. мај 2006. (CEST)

ако нетко има информација, нека дода податке о губицима у кутијицу--earth shaker 16:38, 3. јун 2006. (CEST)

Грешка у тексту

Поткрала се једна грешка у тексту, а она гласи: "Тај протокол је подразумевао да Југославије буде поштеђена учешћа у рату, али би немачке трупе имале право да преко њене територије прелазе у Грчку" Протокол никако није подразумевао прелазак страних трупа преко наше територије. Уосталом, погледајте насловницу Политике након потписивања пакта:

http://img411.imageshack.us/img411/3297/tripartitepact1kmjd3.jpg

Ima jedna greška.Bogdan Maglić.Link šalje na naučnika Bogdana Maglića a ne na generala.--Vule91 (разговор) 19:29, 8. децембар 2007. (CET)