Разговор с корисником:Обрадовић Горан/Односи Срба и Хрвата

У потпуности схватам величину пројекта чији сам део, и поштујем његов значај, који је и у томе што слави различитости људских култура језика.. и свима омогућава да исте уздигну. У том смислу сам више него срећан кад сам у прилици да учествујем у (или видим) сарадњу између неке две Википедије. Мој став да не могу да сарађујем са хрватском заједницом у први мах изгледа да је у супротности са овим другим ставовима, али то није тачно. Захлађивање односа између Срба и Хрвата (на општем нивоу) у наредном периоду је израз прогресивних и хуманистичких тежња.

Иако се сви лепо осећамо када опростимо и кажемо да смо изнад ситуације, и сматрамо се весницима неке нове ере сарадње и љубави (сети се братства и јединства), морамо аналитички посматрати прошлост и потрудити се да будућа поколења не доведемо у исту ситуацију у коју су наши преци (Срба и Хрвата) константно доводили нас.

Ако пажљиво пропратимо историјке догађаје, видећемо да се константно понављају трагични и крвави сукоби два народа испуњени невероватном жестином и мржњом. Свима су наравно познати сукоби који су почели 1914, 1941, и 1991, али није све почело 1914-те. Било је и раније сукоба између Срба и Хрвата (сукоби у Загребу после пада Аустро-Угарске нагодбе и многи други).

Historia est magistra vitae – проучавање историје није ништа до занимљив хоби, ако на основу историје не доносимо закључке који ће омогућити да се позитивни процеси понављају, а да се направи дисконтинуитет у негативним тенденцијама. Ако у том контексту направимо (вредносно неутралну у смислу ко је крив) анализу ових сукоба, видећемо да је апсолутно сваком од ових сукоба претходио период блиске сарадње два народа. Та сарадња је увек почињала мање-више добровољно (можемо рећи из интереса и/или љубави), али је временом анимозитет постајао све већи, растао у трвења и мржњу, и на крају кулминирао сукобима. (Имам своју теорију зашто је тако, али о томе неком другом приликом.)

Као што су се кризе хиперпродукције неминовно понављале у економској историји, у виду фаза депресије, буђења, експанзије и изненадног слома, и уништавале животе милиона људи, и историја ”западног Балкана” обележена односима два највећа народа описује сличну синусоиду. Економисти су направили рационалну (sine ira et studio – без мржње и предрасуда) анализу лоших процеса у индустријском развоју и изнашли какво-такво решење које је омогућило да се не понови велика депресија која је за дуго остала урезана у колективну свест ”западних” народа. Балкански историчари нису направили овакву анализу већ се и даље, попут економиста средине осамнаестог века, после сваке кризе надају да се то више неће поновити, јер ето: ”Криза је разрешена, привреда се буди”. Да, криза је разрешила (насилним путем) набујале противречности у привреди/друштву, али су узроци (не поводи) кризе остали нетакнути и као семе нове кризе клијају у свеопштем прогресу.

Увек су постојали људи који су по завршетку сукоба из најбољих намера тежили што ранијем помирењу и новој заједници два народа, без претходног чекања да се бар неке ране зацеле. ”Нови талас младих и либералних политичара”, је фраза у којој би се данас многи са поносом препознали, али ово је парафраза реченице из историјског уџбеника о ситуацији на Балкану 1905. године (дежа ви)!

Одговор многих је како је сада трећи миленијум, и наша ситуација нема никакве везе са неким давним процесима, ето ту је Европска Унија, атланске интеграције... Одговор ”новог таласа младих и либералних политичара” је био у контексту: ”Сада је двадесети век, и наша ситуација нема никакве везе са неким давним процесима, ето ту су конгреси, модерна дипломатија, грађански покрети...” закључке нека изведе читалац.

Живимо у друштву и зато имамо друштвене одговорности, а једна од њих је да предвидимо последице нашег деловања, не само оне очигледне, већ и скривене. Као што у економици предузећа може изгледати да су трошкови производње једнаки суми плата радницима, цени сировина и амортизацији – иако трошкови укључују и оне настале проливањем загађене воде у окружење, и уништењем екосистема (значи трошкове које готово по правилу плаћају други), тако и наше друштвено понашање утиче не само на наше окружење (просторно), и блиску будућност (нашу), већ и на средњу будућност (нашу), и даљу будућност (наше деце).

Значи и ако изгледа да чинимо добро стремљењем ка помирењу без чекања да ране у два народа зарасту, није тако. На жалост живот није стари холивудски вестерн, где негативци носе црне шешире, а добри момци беле, људи нису увек онакви каквим нам се чине. Сви знају за ово, али и ствари, па чак и осећања имају особину да често сакривају своје право лице и суштину безазленим појавним облицима.

Зато апелујем на младог и либералног читаоца да погледа мало дубље од појавних облика, инвестира мало времена у своје потомство, и поразмисли о редовима које је управо прочитао.

Обрадовић Горан 16:43, 11 Дец 2004 (CET)