Облигационо право

Облигационо право је грана у општем систему позитивног права, и чини га скуп правних норми којима се регулишу облигациони односи. Оно представља један део грађанског права који је посвећен правном регулисању промета вредности, за разлику од других делова грађанског права, који се баве правним регулисањем стечених вредности. Највећим делом норме облигационог права посвећене су регулисању еквивалентне размене, али оне регулишу и пренос одређене вредности без икакве накнаде (нпр. поклон).

Облигационо право се од стварног права разликује по читавом низу правних карактеристика. По субјектима, који су увек одређена лица, по свом релативном карактеру, по предмету, јер је код стварног права предмет ствар, а код облигационог давање, чињење и трпљење, по дејствима застарелости и сл.

Облигационо право се од наследног, које је такође део грађанског права, разликује јер се наследно право бави правним регулисањем имовинскоправних односа за случај смрти једног лица (послови mortis causa), док облигационо право регулише послове за живота лица (inter vivos).

Облигационо право са својом особином да регулише промет робе и услуга не раздваја се од трговачког (привредног) права. Међутим, због специфичности послова које углавном произилазе из посебног статуса њихових субјеката, постоји низ правила која важе само за привредно, а не и за облигационо право. Та разлика не утиче на потпуно раздвајање материје у смислу посебних законика, мада је у неким правним системима и то случај.

Облигационо право спада у ред најстаријих правних дисциплина. Кроз преузете принципе римског права ствара се широка основа на којој ће почетком 19. века и касније бити постављене тзв. модерне кодификације грађанског права. Облигационо право са својим институтима и правилима истовремено је и стабилно и променљиво.

Стабилност се огледа у временској постојаности читавог низа правила која долазе још из римског права (начин постанка и престанка облигације, извршења уговора, накнада штете), док се променљивост види у чињеници многих принципа и правила која старом праву нису била позната или су била у почетном облику (принцип консенсуализма, аутономије воље, колективни уговори, осигурање). То је довело данас до тога да је постигнут висок степен уопштавања конкретних облигационих односа.

На промене у облигационом праву утичу различити фактори: економски, степен моралне и техничке цивилизације, филозофско и политичко опредељење једне средине (нпр. индивидуалистичка филозофија и либерализам утицали су на стварање тзв. теорије о аутономији воље). Утицај ових општих филозофских и политичких погледа нарочито је видљив код установе јавног поретка – ова установа нема унапред дату садржину већ се она мења у зависности од одређених ванправних чињеница.

Литература

1. Јаков Радишић: Облигационо право, Београд 2004

2. Слободан Перовић: Облигационо право, Београд 1982