Вук Мандушић

Порекло

Постоје два мишљења о пореклу Вука Мандушића: прво да је из шибенско - дрнишког краја, односно из Рупа и друго о црногорском поријеклу. Да је Вук родом из шибенско-дрнишког краја, односно из Рупа, потврђују нам савремени документи, као онај Фердинанда Сцоттија, главног заповедника млетачке војске од 26. августа 1648. у којем говори о заслугама фра Николе Ружића, дефинит провинције Босне Сребрене , међу којима износи да је Ружић на млетачку страну превео бројне хришћане турске поданике из Клишког и Личког санџака (поткрај 1647. иу почетку 1648) међу којима и Вучена Мандушића; код свих сувремних историчара, који су писали о ратовању у Далмацији за вријеме Кандијског рата (1645-69) не постоји ништа што би указивало на могућност Мандушића порекла из неког другог краја; по истраживањима фра Карла Косора у околини Дрниша било је доста Мандушића (чак и два фрањевца :) један фра Павле Мандушић из Трбоуње, спомиње се 1741. и други, фра Фрањо Мандушић из Врлике , спомиње се 1751); да је Мандушић из неког другог краја слаба је била могућност да би се наметнуо за команданта домаћим крајишницима; у Рупама је и данас жива предаја о Вуку Мандушићу и данас тамо постоје зидине његове куће (кров изгорио 1965.);

Дела

Први податак о Вуку Мандушићу имамо из фебруара 1648, кад је млетачка војска (7.000 војника, 600 коњаника и 200 драгуна) око 15. фебруар предузела поход из Шибеника на Дрниш , у том подручју важну турску војну базу. Међу хрватским крајишким командантима је и Мандушић, који је уз дон Стипана Сорића, такође познатог четовођа, водио млетачку предходницу од 1.000 крајишника. Чиколате су прегазили код Кључа под борбом и затим се борбена линија развила преко Миљеваца . Са својим крајишницима први су наступали Сорић и Мандушић, за њима одред драгуна и два батаљона коњаништва, затим пешадију у четири корпуса и батаљон стрелаца. Отрага је наступала заштитница од три корпуса и коњаништво. Турци су се храбро борили, али је њихова одбрана ипак разбијена. Кад је избила побуна у Дрнишу, Турци су побегли из те њихове важне базе, а Млечани га запосели. У даљем напредовању млетачка војска је заузела Книн и Врлику. Око 15. ожујка 1648. млетачка војска у јачини око 10.000 људи опколила је Клис , тврђаву добро утврђену и опцкрбљену муницијом, храном и водом коју је бранио санџак-бег клишки Мехмед с 600 људи. Освајање је почело 16. март кад су крајишници заузели Гребена, место уз саму тврђаву. Слиједећих дана Клис је нападан уз помоћ топова. Бранитељима је покушао притећи у помоћ босански паша Текијели с 2000 људи, али су га до чекали Сорић и Мандушић, потукли његову војску и тјерали га до Дугопоља. Клис се предао 30. ожујка под условом да опседнути могу слободно отићи без оружја и опреме.Мандушић је нарочито стекао славу походом на Кључ, град у Босни на левој обали Сане у мају 1648. Тај поход може се упоредити с најсавременијим герилским ратовањем.

Смрт

Поткрај јула 1648. око 4.000 турских ратника провалило је у Равне Котаре , све до Биограда и Турња. С опљачканим стварима и пленом враћали су се према Книну . По наредби провидура Фосцоло [1] харамбаше Мандушић и Илија Смиљанић кренули су према зечевима, како би тамо дочекали Турке и отели им плен. У бици, која се догодила на зечеве 31. јули 1648. , погинуо је Вук Мандушић. О том догађају је 1. августа у Задру поднио извјештај харамбаша Смиљанић и исти дан у Шибенику харамбаша Матија Михаљевић , родом из Дрниша. Слиједећи дан у Шибенику је саслушан харамбаша Мартин Милковић .