Пророчица Светлана (слика)
.jpg) | |
| Уметник | Карл Брјулов |
|---|---|
| Година | 1836 |
| Техника | уље на платну |
| Димензије | 94 cm × 81 cm cm |
| Место | Државни музеј уметности Нижњи Новгород |
Погађање Светлане је слика руског уметника Карла Брјулова, насликана 1836. године, према балади Василија Жуковског „Светлана“. У питању је једина слика Брјулова настала на тему руског националног живота. Слика је насликана техником уља на платну димензија 94×81 центиметар. Чува се у Државном музеју уметности Нижњи Новгород.
Историја[уреди | уреди извор]
Крајем лета 1835, Брјулова слика „Последњи дан Помпеје“, која му је донела славу, стигла је из Италије, где је насликана, у Санкт Петербург. Платно је оставило утисак на Николаја I па је Брјулову доделио место професора на Империјалној академији уметности и одмах га позвао у престоницу. Уметник је у то време био у Константинопољу, и након што је добио наређење суверена, одмах је отишао у Санкт Петербург. Његово путовање је прошло кроз Москву, где је стигао 25. децембра 1835. године. У Москви је уметник остао шест месеци где је живео са Антонијем Погољерским, за кога је током боравка у граду насликао „Погађање Светлане“[1] Долазак уметника поклопио се са предвечерјем Божића, а Брјулов је могао да посматра обред прорицања судбине у кући Перовског, што је помогло да се се слици „подари живост“.[2]
Пре Октобарске револуције, слика је била у колекцији Владимира Орлова-Давидова. Након тога је пребачен у Државни уметнички музеј Нижњег Новгорода, где остаје до данас.[3] Тренутно стање очуваности слике је на задовољавајућем нивоу.[4]
Прича[уреди | уреди извор]
Слика приказује сцену божићног прорицања. Девојка са светлокосом плетеницом у кокошнику и руским сарафаном седи леђима окренута посматрачу. Испред ње, на столу, упаљена је свећа у високом свећњаку и огледало, у које јунакиња страховито и напето гледа, надајући се да ће у одразу видети своју вереницу.[5][6] Радња је инспирисана баладом „Светлана“.
Уметничке особине[уреди | уреди извор]
Брјулов је успео да пренесе романтични мистицизам, у чијем духу је написана оригинална балада. У подтексту слике огледало се наслућује као симбол везе са другим светом; одраз у огледалу - као двојност тумачења својствена романтизму; а сама сцена гатања је као жеља за превазилажењем стварности.[7]
Јавна перцепција[уреди | уреди извор]
Слика је изазвала жив одзив у Москви, где је уметник живео. Шаликов је објавио стихове на тему у Московские Ведомости:
Брјулов, који је насликао младу девојку у руској хаљини испред огледала,
Погни чело, пријатељу генија, пред оним
што доминира креативном уметношћу,
Бездушни одједном све дарује -
И живот, и лепота, и осећај.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Grekov (1908). Bryullov, Karl Pavlovich // Russian Biographical Dictionary. стр. 699.
- ^ Pikuleva, Galina Ivanovna (2004). Bri︠u︡llov. Karl Pavlovich Bri︠u︡llov. Moskva: Olma-Press. ISBN 5-94849-594-9. OCLC 57069407.
- ^ „WebCite query result”. www.webcitation.org. Архивирано из оригинала 20. 11. 2016. г. Приступљено 2021-07-12.
- ^ „Гадающая Светлана”. www.museum.ru. Приступљено 2021-07-12.
- ^ Gordeeva, M. (2010). , Great artists. - M. Direct-Media.
- ^ Imi︠a︡ : semanticheskai︠a︡ aura. T. M. Nikolaeva, Т. М. Николаева, Institut slavi︠a︡novedenii︠a︡, Институт славяноведения. Moskva: I︠A︡zyki slavi︠a︡nskikh kulʹtur. 2007. ISBN 978-5-9551-0163-7. OCLC 85889958.
- ^ Kazakova, Svetlana (2008). Karl Bryullov and Nestor Kukolnik: a story of two illustrations (Russian) // Tretyakov Gallery: magazine. - 2008. - No. 4 .
- ^ Atsarkina, E. (1963). Bryullov. M.