Кураринов синдром — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
→‎Историја: Унос извора
→‎Историја: Унос извора и текста
Ред 30: Ред 30:


== Историја ==
== Историја ==
Први извештај о синдрому објавио је ''Roger L. J. Kennedy'' 1926. године.<ref>Kennedy RLJ. An unusual rectal polyp: anterior sacral meningocele. Surg Gynecol Obstet. 1926;43:803–4.</ref> Међутим, опис тријаде као јединственог ентитета дефинисали су Гвидо Курарино и његове колеге 1981. године,<ref name=":5">Currarino G, Coln D, Votteler T. Triad of anorectal, sacral, and presacral anomalies. Am J Roentgenol. 1981;137:395–8.</ref> и отуда је скован [[епоним]] „Курарино синдром“ (ЦС, ОМИМ #176450).<ref>Belloni E, Martucciello G, Verderio D, et al. Involvement of the HLXB9 homeobox gene in Currarino syndrome. Am J Hum Genet. 2000;66:312–9.</ref>
⚫
Први је овај урођени поремећај описао др Курарино са сарадницима 1981. године. Они су као узроке предложили неуроектодермалне адхезије и дефекте у нотохорди током раног феталног живота који могу резултовати фистулом између црева и кичменог канала са ентеричним елементима присутним вентрално и неурално дорзално.<ref name=":3">{{Cite journal|last1=AbouZeid|first1=Amr Abdelhamid|last2=Mohammad|first2=Shaimaa Abdelsattar|last3=Abolfotoh|first3=Mohammad|last4=Radwan|first4=Ahmed Bassiouny|last5=Ismail|first5=Mohamed Mohamed ElSayed|last6=Hassan|first6=Tarek Ahmed|date=August 2017|title=The Currarino triad: What pediatric surgeons need to know|journal=Journal of Pediatric Surgery|language=en|volume=52|issue=8|pages=1260–1268|doi=10.1016/j.jpedsurg.2016.12.010|pmid=28065719}}</ref><ref>{{Cite journal|last1=Garcia-Barceló|first1=Mercè|last2=So|first2=Man-ting|last3=Lau|first3=Danny Ko-chun|last4=Leon|first4=Thomas Yuk-yu|last5=Yuan|first5=Zheng-wei|last6=Cai|first6=Wei-song|last7=Lui|first7=Vincent Chi-hang|last8=Fu|first8=Ming|last9=Herbrick|first9=Jo-Anne|date=2006-01-01|title=Population Differences in the Polyalanine Domain and 6 New Mutations in HLXB9 in Patients with Currarino Syndrome|url=https://academic.oup.com/clinchem/article/52/1/46/5626599|journal=Clinical Chemistry|language=en|volume=52|issue=1|pages=46–52|doi=10.1373/clinchem.2005.056192|issn=0009-9147|pmid=16254195|doi-access=free|last10=Gutter|first10=Emily|last11=Proud|first11=Virginia}}</ref>

⚫
Јејтс и сарадници,<ref>Yates VD, Wilroy RS, Whitington I, Simmons JCH. Anterior sacral defects: an autosomal dominantly inherited condition. J Pediatr. 1983;102:239–42.</ref> су били први који су описали аутозомно доминантни начин наслеђивања у Курарино синдрому.<ref name=":3">{{Cite journal|last1=AbouZeid|first1=Amr Abdelhamid|last2=Mohammad|first2=Shaimaa Abdelsattar|last3=Abolfotoh|first3=Mohammad|last4=Radwan|first4=Ahmed Bassiouny|last5=Ismail|first5=Mohamed Mohamed ElSayed|last6=Hassan|first6=Tarek Ahmed|date=August 2017|title=The Currarino triad: What pediatric surgeons need to know|journal=Journal of Pediatric Surgery|language=en|volume=52|issue=8|pages=1260–1268|doi=10.1016/j.jpedsurg.2016.12.010|pmid=28065719}}</ref><ref>{{Cite journal|last1=Garcia-Barceló|first1=Mercè|last2=So|first2=Man-ting|last3=Lau|first3=Danny Ko-chun|last4=Leon|first4=Thomas Yuk-yu|last5=Yuan|first5=Zheng-wei|last6=Cai|first6=Wei-song|last7=Lui|first7=Vincent Chi-hang|last8=Fu|first8=Ming|last9=Herbrick|first9=Jo-Anne|date=2006-01-01|title=Population Differences in the Polyalanine Domain and 6 New Mutations in HLXB9 in Patients with Currarino Syndrome|url=https://academic.oup.com/clinchem/article/52/1/46/5626599|journal=Clinical Chemistry|language=en|volume=52|issue=1|pages=46–52|doi=10.1373/clinchem.2005.056192|issn=0009-9147|pmid=16254195|doi-access=free|last10=Gutter|first10=Emily|last11=Proud|first11=Virginia}}</ref>

== Епидемиологија ==
Како Кураринов синдром показује екстремну променљиву експресивност са многим асимптоматским случајевима, често се занемарује или погрешно дијагностикује, што је чињеница која се ипак супротставља шанси да се прецизније дефинише његова права учесталост.<ref name=":6">{{Cite journal|last=Dworschak|first=Gabriel C.|last2=Reutter|first2=Heiko M.|last3=Ludwig|first3=Michael|date=2021-04-09|title=Currarino syndrome: a comprehensive genetic review of a rare congenital disorder|url=https://doi.org/10.1186/s13023-021-01799-0|journal=Orphanet Journal of Rare Diseases|volume=16|issue=1|pages=167|doi=10.1186/s13023-021-01799-0|issn=1750-1172|pmc=|pmid=}}</ref>

'''Полне разлике'''

На основу расположивих података из више од 60 студија које су извештавале о пацијентима са мутацијама повезаним са Курариновим синдром, открили су нешто већу стопу инциденције код жена са односом између жена и мушкараца од '''1,39:1.'''<ref name=":6" />

== Патогенеза ==
Три главне карактеристике Курарино синдрома су:

# Дефекти предње сакралне кости, познати као сакрални сакрални или српасти сакрум, или потпуна сакрална агенеза испод С2;
# Аноректална малформација (често клинички присутна као хронична констипација);
# Пресакрална маса, која представља предњу менингоцелу, тератом или ентеричну цисту или било коју комбинацију ових.<ref name=":5" /><ref>Kenefick JS. Hereditary sacral agenesis associated with presacral tumours. Br J Surg. 1973;60:271–4.</ref><ref name=":7">Ashcraft KW, Holder TM. Hereditary pre-sacral teratoma. J Pediatr Surg. 1974;9:691–7.</ref><ref name=":8">Kirks DR, Merten DF, Filston HC, Oakes WJ. The Currarino triad: complex of anorectal malformation, sacral bony defect, and presacral mass. Pediatr Radiol. 1984;14:220–5.</ref> [2, 5, 6, 7].

Током 2008. године, Кретоле и сарадници. сугерисали су да дефекте неуралне цеви такође треба сматрати четвртом главном клиничком карактеристиком Курарино синдрома [12]. Ови дефекти обухватају привезану пупчану врпцу, масни, задебљани филум и/или липом кичменог стуба и неуроентеричне цисте [12, 13].

Тератоми у централном нервном систему су често бенигни, међутим, малигна трансформација је примећена чак и у детињству.<ref name=":7" /><ref>Ashcraft KW, Holder TM. Congenital anal stenosis with presacral teratoma: case reports. Ann Surg. 1965;162:1091–5.</ref><ref name=":9">Köchling J, Pistor G, Märzhäuser Brands S, Nasir R, Lanksch WR. The Currarino syndrome—Hereditary transmitted syndrome of anorectal, sacral and presacral anomalies. Case report and review of the literature. Eur J Pediatr Surg. 1996;6:114–9.</ref> [6, 8, 9]. Постоје докази да је ризик од малигне трансформације сакрококцигеалног тератома и пресакралног тератома у Курарино синдрому различит упркос сличном положају и изгледу.

Дирик и сарадници. анализирали су 205 сакрококцигеалних тератома и 16 пацијената са Курарино синдромом у ретроспективној студији.<ref>Dirix M, van Becelaere T, Berkenbosch L, et al. Malignant transformation in sacrococcygeal teratoma and in presacral teratoma associated with Currarino syndrome: a comparative study. J Pediatr Surg. 2015;50:462–4.</ref> [10]. Пацијенти са сакрококцигеалним тератомом имали су ниже преживљавање без малигнитета од пацијената са пресакралним тератомом повезаним са Курарино синдромом (58% према 100% након две године). Међутим, недостају поуздани биомаркери који предвиђају ризик од малигнитета. Неки аутори су предложили уклањање тумора, чак и код асимптоматских пацијената.<ref name=":10">Rod J, Cretolle C, Faivre L, Jacquot C, Yacoub O, Ravasse P, Cheynel N, Sarnacki S. Malignant transformation of presacral mass in Currarino syndrome. Pediatr Blood Cancer. 2019;66:e27659.</ref>

Као додатна карактеристика у вези са Курарино синдромом је аномалије Милеровог канала (нпр дворога материца, септирана вагина, агенеза или хипоплазија материце и вагине) која је нађене у до 15% случајева.<ref name=":11">Lynch SA, Wang Y, Strachan T, Burn J, Lindsay S. Autosomal dominant sacral agenesis: Currarino syndrome. J Med Genet. 2000;37:561–6</ref><ref name=":12">Crétolle C, Zérah M, Jaubert F, Sarnacki S, Révillon Y, Lyonnet S, Nihoul-Fékété C. New clinical and therapeutic perspectives in Currarino syndrome (study of 29 cases). J Pediatr Surg. 2006;41:126–31.</ref>

Додатни генитоуринарни налази у Курарино синдрому обухватају:

* потковичасти или дуплекс бубрег,
* везикоуретерални рефлукс,
* неурогену бешику,
* рекурентне инфекције уринарног тракта,
* уринарну инконтиненцију и
* хидронефрозу.<ref name=":11" />

Кашњење у развоју такође може бити присутно и представља траг за цитогенетску аномалију која укључује 7к36.3.<ref>Crétolle C, Pelet A, Sanlaville D, et al. Spectrum of HLXB9 gene mutations in Currarino syndrome and genotype-phenotype correlation. Hum Mutat. 2008;29:903–10.</ref>

Како Курарино синдром показује променљиву експресивност, пацијенти се могу препознати или са комплетним спектром или само са компонентама четири главне карактеристике. Пријављени су чак и потпуни асимптоматски носиоци мутација.<ref name=":11" /> Мутације које утичу на ген МНКС1 на хромозому 7к36.3.<ref name=":12" /> који кодира моторни неурон и хомеобок протеин 1 [[Гуштерача|панкреаса]], откривене су у већини познатих случајева и код око једне трећине спорадичних пацијената са Курарино синдромом.<ref name=":11" /><ref name=":13">Hagan DM, Ross AJ, Strachan T, et al. Mutation analysis and embryonic expression of the ''HLXB9'' Currarino syndrome gene. Am J Hum Genet. 2000;66:1504–15.</ref><ref>Köchling J, Karbasiyan M, Reis A. Spectrum of mutations and genotype-phenotype analysis in Currarino syndrome. Eur J Hum Genet. 2001;9:599–605.</ref>

=== Патогени концепт ===
Курарино и сарадници,<ref name=":5" /> су били први који су спекулисали да карактеристике Курарино синдром пре представљају комплекс синдрома и да деле исти ембрионални пут. У људском репном пупољку, неурална цев, нотохорда, сомити и задње црево настају из плурипотентних ћелија епибласта око Карнегијевог стадијума 12 (ЦС12) што одговара додељеној ембрионалној старости од 29-31 дан.<ref>O’Rahilly R, Müller F. Developmental stages in human embryos: revised and new measurements. Cells Tissues Organs. 2010;192:73–84.</ref> Примарни дефект у каудалном нотохорду може спречити неке од ових ћелија да мигрирају из примитивног чвора. Као што су предложили неки аутори, ово ће довести до дефекта на каудалном највишем аспекту нотохорде или цепања нотохорда и формирања фистуле између црева вентрално и нервних елемената дорзално или обрнуто.<ref name=":5" /><ref name=":14">Gupta R, Sharma SB, Mathur P, Goyal RB. Variants of Currarino syndrome: embryological association and review of pertinent literature. Int J Embryol. 2014. <nowiki>https://doi.org/10.1155/2014/636375</nowiki>.</ref> Неки аутори такође сугерише да би неуспех неких ћелија епибласта да мигрирају из примитивног чвора довео до остатака на примитивној прузи, која може да опстане у сакрококцигеалном региону као тератом.<ref name=":14" />


== Генетика ==
== Генетика ==
[[Датотека:Autosomal_dominant_-_en.svg|десно|мини|341x341пискел|Курарино синдром има аутозомно доминантни образац наслеђивања.<ref>{{Cite web|url=https://rarediseases.info.nih.gov/diseases/1626/currarino-triad#ref_11097|title=Currarino triad {{!}} Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program|website=rarediseases.info.nih.gov|language=en|access-date=2022-02-21}}</ref>]]
[[Датотека:Autosomal_dominant_-_en.svg|десно|мини|341x341пискел|Курарино синдром има аутозомно доминантни образац наслеђивања.<ref>{{Cite web|url=https://rarediseases.info.nih.gov/diseases/1626/currarino-triad#ref_11097|title=Currarino triad {{!}} Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program|website=rarediseases.info.nih.gov|language=en|access-date=2022-02-21}}</ref>]]
Поремећај је аутозомно доминантна генетска особина<ref>Ashcraft KW; Holder TM (October 1974). "Hereditary presacral teratoma". J. Pediatr. Surg. 9 (5): 691–7. doi:10.1016/0022-3468(74)90107-9. PMID 4418917</ref> узрокована мутацијом у ХЛКСБ9 хомеобок гену. Године 2000. прва велика серија случајева Курарино синдрома је генетски прегледана на мутације ХЛКСБ9 и показало се да је ген специфично узрочник за синдром, али не и за друге облике сакралне агенезе. Студија је објављена у Америчком ласопису за хуману генетику (''American Journal of Human Genetics'').<ref>Belloni, E; Martucciello, G; Verderio, D; Ponti, E; Seri, M; Jasonni, V; Torre, M; Ferrari, M; Tsui, LC; Scherer, SW (January 2000). "Involvement of the HLXB9 homeobox gene in Currarino syndrome". ''American Journal of Human Genetics''. '''66''' (1): 312–9. doi:10.1086/302723. PMC 1288336. <nowiki>PMID 10631160</nowiki>.</ref>
Поремећај је аутозомно доминантна генетска особина<ref>Ashcraft KW; Holder TM (October 1974). "Hereditary presacral teratoma". J. Pediatr. Surg. 9 (5): 691–7. doi:10.1016/0022-3468(74)90107-9. PMID 4418917</ref> узрокована мутацијом у ХЛКСБ9 хомеобок гену. Године 2000. прва велика серија случајева Курарино синдрома је генетски прегледана на мутације ХЛКСБ9 и показало се да је ген специфично узрочник за синдром, али не и за друге облике сакралне агенезе. Студија је објављена у Америчком ласопису за хуману генетику (''American Journal of Human Genetics'').<ref>Belloni, E; Martucciello, G; Verderio, D; Ponti, E; Seri, M; Jasonni, V; Torre, M; Ferrari, M; Tsui, LC; Scherer, SW (January 2000). "Involvement of the HLXB9 homeobox gene in Currarino syndrome". ''American Journal of Human Genetics''. '''66''' (1): 312–9. doi:10.1086/302723. PMC 1288336. <nowiki>PMID 10631160</nowiki>.</ref>

Клинички фенотип Курарино синдрома је изузетно варијабилан и класична тријада често је непотпуно присутна, чак и унутар исте породице. Чак и пацијенти са узрочним хетерозиготним мутацијама МНКС1, могу имати само једну или две класичне карактеристике и штавише, хронична констипација од раног детињства се често наводи као једини клинички симптом.<ref name=":9" /><ref>Samuel M, Hosie G, Holmes K. Currarino triad—Diagnostic dilemma and a combined surgical approach. J Pediatr Surg. 2000;35:1790–4.</ref><ref>Gereige RS, Frias JL. Is it more than just constipation? Pediatrics. 2002;109:961–5.</ref>

Такође су примећене различите повезане малформације, које су нађене у 84,5% случајева из серије од 45 пацијената са Курарино синдромом, од којих су 23 пацијента била носиоци мутације МНКС1.<ref name=":15">Costanzo S, Spaccini L, Pio L, et al. Currarino syndrome: does the presence of a genetic anomaly correlate with a more severe phenotype? A multicentre study J Pediatr Surg. 2017;52:1591–6.</ref>

=== Корелација генотип–фенотип ===
Различите мутације пронађене у гену МНКС1 доводе до упоредивих фенотипова. Међутим, не постоји само велика варијабилност међу сродним пацијентима, већ и међу неповезаним пацијентима који деле исту мутацију [41]. Сходно томе, још увек није забележена очигледна корелација генотип-фенотип. Као што су предложили различити аутори,<ref name=":10" /><ref name=":13" /><ref>Haga Y, Cho H, Shinoda S, Masuzawa T. Recurrent meningitis associated with complete Currarino triad in an adult. Neurol Med Chir (Tokyo). 2003;43:505–8.</ref> ово се може објаснити ефектима других гена/протеина који модификују експресију МНКС1 и/или функцију протеина. С друге стране, како међу носиоцима мутације МНКС1, хаплоинсуфицијенција је највероватнији узрок болести,<ref>Hagan DM, Ross AJ, Strachan T, et al. Mutation analysis and embryonic expression of the ''HLXB9'' Currarino syndrome gene. Am J Hum Genet. 2000;66:1504–15.</ref> степен транскрипционе активности немутираног алела МНКС1 може да варира између пацијената са Курарино синдромом. Такође, варијанте секвенци у дугим некодирајућим МНКС1 антисенс РНК, МНКС1-АС1 и МНКС1-АС2,<ref>Kim T, Jeon YJ, Cui R, et al. Role of MYC-regulated long noncoding RNAs in cell cycle regulation and tumorigenesis. J Natl Cancer Inst. 2015;107:pii: dju505.</ref><ref>Long W, Rui C, Song X, et al. Dictinct expression profiles of IncRNAs between early-onset preeclampsia and preterm controls. Clin Chim Acta. 2016;463:193–9.</ref> или разлике у њиховој експресији, могу променити фенотипски исход.

Недавно су Костанцо и сарадници анализирали податке 45 пацијената са Курарино синдромом и њихови налази су указали на корелацију са тежим фенотипом када је присутна мутација МНКС1.<ref name=":15" /> Ови аутори су закључили да се чини да је МНКС1 главни ген одговоран за експресију и тежину Курарино синдрома, док се чини да су повезане аномалије углавном одређене другим генима.


== Дијагноза ==
== Дијагноза ==
Наглашава се важност ране дијагнозе и мултидисциплинарне процене Курариновог синдрома да би се успоставио адекватан третман ако је потребно.<ref name=":4">{{Cite journal|last1=Garcia-Barceló|first1=Mercè|last2=So|first2=Man-ting|last3=Lau|first3=Danny Ko-chun|last4=Leon|first4=Thomas Yuk-yu|last5=Yuan|first5=Zheng-wei|last6=Cai|first6=Wei-song|last7=Lui|first7=Vincent Chi-hang|last8=Fu|first8=Ming|last9=Herbrick|first9=Jo-Anne|date=2006-01-01|title=Population Differences in the Polyalanine Domain and 6 New Mutations in HLXB9 in Patients with Currarino Syndrome|url=https://academic.oup.com/clinchem/article/52/1/46/5626599|journal=Clinical Chemistry|language=en|volume=52|issue=1|pages=46–52|doi=10.1373/clinchem.2005.056192|issn=0009-9147|pmid=16254195|doi-access=free|last10=Gutter|first10=Emily|last11=Proud|first11=Virginia}}</ref><ref name=":3" />
Наглашава се важност ране дијагнозе и мултидисциплинарне процене Курарино синдрома да би се успоставио адекватан третман ако је потребно.<ref name=":4">{{Cite journal|last1=Garcia-Barceló|first1=Mercè|last2=So|first2=Man-ting|last3=Lau|first3=Danny Ko-chun|last4=Leon|first4=Thomas Yuk-yu|last5=Yuan|first5=Zheng-wei|last6=Cai|first6=Wei-song|last7=Lui|first7=Vincent Chi-hang|last8=Fu|first8=Ming|last9=Herbrick|first9=Jo-Anne|date=2006-01-01|title=Population Differences in the Polyalanine Domain and 6 New Mutations in HLXB9 in Patients with Currarino Syndrome|url=https://academic.oup.com/clinchem/article/52/1/46/5626599|journal=Clinical Chemistry|language=en|volume=52|issue=1|pages=46–52|doi=10.1373/clinchem.2005.056192|issn=0009-9147|pmid=16254195|doi-access=free|last10=Gutter|first10=Emily|last11=Proud|first11=Virginia}}</ref><ref name=":3" />

⚫
Дијагноза Курарино синдрома је обично клиничка, и заснива се на утврђивању сва три елемента тријаде.<ref>{{cite journal|author=Berghauser Pont LM, Dirven CM, Dammers R|year=2012|title=Currarino's triad diagnosed in an adult woman|journal=Eur Spine J|volume=21 Suppl 4|pages=S569-72|doi=10.1007/s00586-012-2311-2|pmc=3369045|pmid=22526704}}</ref><ref>{{cite journal|author=Emoto S, Kaneko M, Murono K, Sasaki K, Otani K, Nishikawa T, Tanaka T, Hata K, Kawai K, Imai H, Saito N, Kobayashi H, Tanaka S, Ikemura M, Ushiku T, Nozawa H|year=2018|title=Surgical management for a huge presacral teratoma and a meningocele in an adult with Currarino triad: a case report|journal=Surg Case Rep|volume=4|issue=1|page=9|doi=10.1186/s40792-018-0419-2|pmc=5775187|pmid=29352751}}</ref><ref>{{cite journal|author=Samuel M, Hosie G, Holmes K|date=Dec 2000|title=Currarino triad--diagnostic dilemma and a combined surgical approach|journal=J Pediatr Surg|volume=35|issue=12|pages=1790–4|doi=10.1053/jpsu.2000.19258|pmid=11101738}}</ref> Међутим, генетско тестирање се често користи као потврда дијагнозе и генетске анализе чланова породице пацијента.<ref name=":4" />

Око 80% случајева Курарино синдрома се барем клинички дијагностикује пре 16. године живота.<ref name=":8" /><ref>Riebel T, Maurer J, Teichgraber UK, Bassir C. The spectrum of imaging in Currarino triad. Eur Radiol. 1999;9:1348–53.</ref> Међутим, због великих фенотипских варијација, често је пријављивана одложена клиничка дијагноза Курарино синдрома, која је први пут откривена код одраслих.<ref>Kassir R, Kaczmarek D. A late-recognized Currarino syndrome in an adult revealed by an anal fistula. Int J Surg Case Rep. 2014;5:240–2.</ref><ref>Akay S, Battal B, Karaman B, Bozkurt Y. Complete Currarino syndrome recognized in adulthood. J Clin Imaging Sci. 2015;5:10.</ref>


Чак и ако мутациона анализа не може да идентификује патогену варијанту МНКС1, дијагноза Курарино синдрома се може поставити клинички. Међутим, откривање патогене мутације МНКС1 је од помоћи, посебно у случају атипичне клиничке презентације, потврда дијагнозе откривањем патогене варијанте МНКС1 би била од највеће помоћи.
⚫
Дијагноза Курариновог синдрома је обично клиничка, и заснива се на утврђивању сва три елемента тријаде.<ref>{{cite journal|author=Berghauser Pont LM, Dirven CM, Dammers R|year=2012|title=Currarino's triad diagnosed in an adult woman|journal=Eur Spine J|volume=21 Suppl 4|pages=S569-72|doi=10.1007/s00586-012-2311-2|pmc=3369045|pmid=22526704}}</ref><ref>{{cite journal|author=Emoto S, Kaneko M, Murono K, Sasaki K, Otani K, Nishikawa T, Tanaka T, Hata K, Kawai K, Imai H, Saito N, Kobayashi H, Tanaka S, Ikemura M, Ushiku T, Nozawa H|year=2018|title=Surgical management for a huge presacral teratoma and a meningocele in an adult with Currarino triad: a case report|journal=Surg Case Rep|volume=4|issue=1|page=9|doi=10.1186/s40792-018-0419-2|pmc=5775187|pmid=29352751}}</ref><ref>{{cite journal|author=Samuel M, Hosie G, Holmes K|date=Dec 2000|title=Currarino triad--diagnostic dilemma and a combined surgical approach|journal=J Pediatr Surg|volume=35|issue=12|pages=1790–4|doi=10.1053/jpsu.2000.19258|pmid=11101738}}</ref> Међутим, генетско тестирање се често користи као потврда дијагнозе и генетске анализе чланова породице пацијента.<ref name=":4" />


== Терапија ==
== Терапија ==

Верзија на датум 21. фебруар 2022. у 11:39

Кураринов синдром
СинонимиКураринова тријада
Рендгенски снимак који показује незупчани анус

Кураринов синдром познат и као Кураринова тријада , је редак аутозомно доминантно наследни поремећај који карактерише тријада абнормалности: сакрална агенеза (ненормално развијена доња кичма), аноректална малформација (најчешће у облику аноректалне стенозе) и пресакралне масе која се састоји од тератома, предња сакрална менингокела или обоје. Међутим, само 1 од 5 случајева са Курариновим синдромом има све три абнормалности.[1][2]

Кураринов синдром се сматра поремећајем спектра са великим варијацијама у озбиљности. До једне трећине пацијената је асимптоматски и може се дијагностиковати само у одраслом добу искључиво на рендгенским и ултразвучним прегледима који се раде из различитих разлога.[2][1] Кураринова тријада је најчешће узрокована мутацијама у гену МНКС1.[3]

Од рођења пацијенти са овим синдромом пате од тешко затвор. Лечење зависи од врсте и тежине присутних абнормалности, које може укључивати и хируршки гтретман.[2][1][3]

Историја

Први извештај о синдрому објавио је Roger L. J. Kennedy 1926. године.[4] Међутим, опис тријаде као јединственог ентитета дефинисали су Гвидо Курарино и његове колеге 1981. године,[5] и отуда је скован епоним „Курарино синдром“ (ЦС, ОМИМ #176450).[6]

Јејтс и сарадници,[7] су били први који су описали аутозомно доминантни начин наслеђивања у Курарино синдрому.[8][9]

Епидемиологија

Како Кураринов синдром показује екстремну променљиву експресивност са многим асимптоматским случајевима, често се занемарује или погрешно дијагностикује, што је чињеница која се ипак супротставља шанси да се прецизније дефинише његова права учесталост.[10]

Полне разлике

На основу расположивих података из више од 60 студија које су извештавале о пацијентима са мутацијама повезаним са Курариновим синдром, открили су нешто већу стопу инциденције код жена са односом између жена и мушкараца од 1,39:1.[10]

Патогенеза

Три главне карактеристике Курарино синдрома су:

  1. Дефекти предње сакралне кости, познати као сакрални сакрални или српасти сакрум, или потпуна сакрална агенеза испод С2;
  2. Аноректална малформација (често клинички присутна као хронична констипација);
  3. Пресакрална маса, која представља предњу менингоцелу, тератом или ентеричну цисту или било коју комбинацију ових.[5][11][12][13] [2, 5, 6, 7].

Током 2008. године, Кретоле и сарадници. сугерисали су да дефекте неуралне цеви такође треба сматрати четвртом главном клиничком карактеристиком Курарино синдрома [12]. Ови дефекти обухватају привезану пупчану врпцу, масни, задебљани филум и/или липом кичменог стуба и неуроентеричне цисте [12, 13].

Тератоми у централном нервном систему су често бенигни, међутим, малигна трансформација је примећена чак и у детињству.[12][14][15] [6, 8, 9]. Постоје докази да је ризик од малигне трансформације сакрококцигеалног тератома и пресакралног тератома у Курарино синдрому различит упркос сличном положају и изгледу.

Дирик и сарадници. анализирали су 205 сакрококцигеалних тератома и 16 пацијената са Курарино синдромом у ретроспективној студији.[16] [10]. Пацијенти са сакрококцигеалним тератомом имали су ниже преживљавање без малигнитета од пацијената са пресакралним тератомом повезаним са Курарино синдромом (58% према 100% након две године). Међутим, недостају поуздани биомаркери који предвиђају ризик од малигнитета. Неки аутори су предложили уклањање тумора, чак и код асимптоматских пацијената.[17]

Као додатна карактеристика у вези са Курарино синдромом је аномалије Милеровог канала (нпр дворога материца, септирана вагина, агенеза или хипоплазија материце и вагине) која је нађене у до 15% случајева.[18][19]

Додатни генитоуринарни налази у Курарино синдрому обухватају:

  • потковичасти или дуплекс бубрег,
  • везикоуретерални рефлукс,
  • неурогену бешику,
  • рекурентне инфекције уринарног тракта,
  • уринарну инконтиненцију и
  • хидронефрозу.[18]

Кашњење у развоју такође може бити присутно и представља траг за цитогенетску аномалију која укључује 7к36.3.[20]

Како Курарино синдром показује променљиву експресивност, пацијенти се могу препознати или са комплетним спектром или само са компонентама четири главне карактеристике. Пријављени су чак и потпуни асимптоматски носиоци мутација.[18] Мутације које утичу на ген МНКС1 на хромозому 7к36.3.[19] који кодира моторни неурон и хомеобок протеин 1 панкреаса, откривене су у већини познатих случајева и код око једне трећине спорадичних пацијената са Курарино синдромом.[18][21][22]

Патогени концепт

Курарино и сарадници,[5] су били први који су спекулисали да карактеристике Курарино синдром пре представљају комплекс синдрома и да деле исти ембрионални пут. У људском репном пупољку, неурална цев, нотохорда, сомити и задње црево настају из плурипотентних ћелија епибласта око Карнегијевог стадијума 12 (ЦС12) што одговара додељеној ембрионалној старости од 29-31 дан.[23] Примарни дефект у каудалном нотохорду може спречити неке од ових ћелија да мигрирају из примитивног чвора. Као што су предложили неки аутори, ово ће довести до дефекта на каудалном највишем аспекту нотохорде или цепања нотохорда и формирања фистуле између црева вентрално и нервних елемената дорзално или обрнуто.[5][24] Неки аутори такође сугерише да би неуспех неких ћелија епибласта да мигрирају из примитивног чвора довео до остатака на примитивној прузи, која може да опстане у сакрококцигеалном региону као тератом.[24]

Генетика

Курарино синдром има аутозомно доминантни образац наслеђивања.[25]

Поремећај је аутозомно доминантна генетска особина[26] узрокована мутацијом у ХЛКСБ9 хомеобок гену. Године 2000. прва велика серија случајева Курарино синдрома је генетски прегледана на мутације ХЛКСБ9 и показало се да је ген специфично узрочник за синдром, али не и за друге облике сакралне агенезе. Студија је објављена у Америчком ласопису за хуману генетику (American Journal of Human Genetics).[27]

Клинички фенотип Курарино синдрома је изузетно варијабилан и класична тријада често је непотпуно присутна, чак и унутар исте породице. Чак и пацијенти са узрочним хетерозиготним мутацијама МНКС1, могу имати само једну или две класичне карактеристике и штавише, хронична констипација од раног детињства се често наводи као једини клинички симптом.[15][28][29]

Такође су примећене различите повезане малформације, које су нађене у 84,5% случајева из серије од 45 пацијената са Курарино синдромом, од којих су 23 пацијента била носиоци мутације МНКС1.[30]

Корелација генотип–фенотип

Различите мутације пронађене у гену МНКС1 доводе до упоредивих фенотипова. Међутим, не постоји само велика варијабилност међу сродним пацијентима, већ и међу неповезаним пацијентима који деле исту мутацију [41]. Сходно томе, још увек није забележена очигледна корелација генотип-фенотип. Као што су предложили различити аутори,[17][21][31] ово се може објаснити ефектима других гена/протеина који модификују експресију МНКС1 и/или функцију протеина. С друге стране, како међу носиоцима мутације МНКС1, хаплоинсуфицијенција је највероватнији узрок болести,[32] степен транскрипционе активности немутираног алела МНКС1 може да варира између пацијената са Курарино синдромом. Такође, варијанте секвенци у дугим некодирајућим МНКС1 антисенс РНК, МНКС1-АС1 и МНКС1-АС2,[33][34] или разлике у њиховој експресији, могу променити фенотипски исход.

Недавно су Костанцо и сарадници анализирали податке 45 пацијената са Курарино синдромом и њихови налази су указали на корелацију са тежим фенотипом када је присутна мутација МНКС1.[30] Ови аутори су закључили да се чини да је МНКС1 главни ген одговоран за експресију и тежину Курарино синдрома, док се чини да су повезане аномалије углавном одређене другим генима.

Дијагноза

Наглашава се важност ране дијагнозе и мултидисциплинарне процене Курарино синдрома да би се успоставио адекватан третман ако је потребно.[35][8]

Дијагноза Курарино синдрома је обично клиничка, и заснива се на утврђивању сва три елемента тријаде.[36][37][38] Међутим, генетско тестирање се често користи као потврда дијагнозе и генетске анализе чланова породице пацијента.[35]

Око 80% случајева Курарино синдрома се барем клинички дијагностикује пре 16. године живота.[13][39] Међутим, због великих фенотипских варијација, често је пријављивана одложена клиничка дијагноза Курарино синдрома, која је први пут откривена код одраслих.[40][41]

Чак и ако мутациона анализа не може да идентификује патогену варијанту МНКС1, дијагноза Курарино синдрома се може поставити клинички. Међутим, откривање патогене мутације МНКС1 је од помоћи, посебно у случају атипичне клиничке презентације, потврда дијагнозе откривањем патогене варијанте МНКС1 би била од највеће помоћи.

Терапија

Операција предње мијеломенингокеле није нужно индикована, већ само у ретким случајевима у којима се очекује да маса којазаузима простор изазове затвор или проблеме током трудноће или порођаја. Фистуле између кичменог канала и дебелог црева морају се директно оперисати.[42]

Прецизном проценом, исправан хируршки третман, укључујући неурохирургију, може се извести у једнофазном приступу.[43]

Лечење Курариновог синдрома је слично уобичајеном лечењу аноректалне малформације (АРМ) у погледу хируршког приступа и вероватно прогнозе која углавном зависи од степена придружене сакралне дисплазије.[8]

Сарадња педијатријских хирурга и неурохирурга је кључна. Праћење ових пацијената треба да се обави у клиници за спину бифиду.[44]

Неурохирурзи су укључени у хируршко лечење предњих менингокела, које су често повезане са овим стањем. Прихваћени хируршки третман је предња или задња или етапа предње-задња ресекција пресакралне масе и облитерација предње менингокеле.[45][46]

Предња сакрална менингокела се временом повлачи након трансдуралне лигације њеног врата.[47]

Задњи приступ

Постериорна процедура путем лумбалне и сакралне парцијалне ламинектомије-ламинопластике и трансдуралне лигације врата менингокеле за предње сакралне менингокеле, или алтернативно, ексцизија тумора за друге врсте пресакралних лезија.[48][49]

Ендоскопска хирургија или операција уз помоћ ендоскопа преко постериорне сакралне руте може бити изводљива за лечење неких пацијената са предњом сакралном менингокелом. Предња менингокелна кеса повезана са Курарино синдромом ће се временом повући након трансдуралне лигације њеног врата.[50]

Предњи приступ

Предњи приступ обављен је код 40-годишња жена са синдромом кауде еквине и узлазним менингитисом. Менингокела је уклоњена антериорним абдоминалним приступом. Сигмоидна ресекција је изведена са ректалним антеградним испирањем на столу, након чега је уследило затварање ректалне фистуле, затварање ректалног патрљка и проксимална колостома. Затварање сакралног дефицита извршено је ушивањем траке добро васкуларизованог оментума и фибринским лепком.

Брзо хируршко лечење коришћењем антериорног приступа, ресекција кесице, затварање сакралног дефицита и одвођење фекалија резултовали су задовољавајућим исходом.[51]

Извори

  1. ^ а б в Akay S, Battal B, Karaman B, and Bozkurt Y. Complete Currarino Syndrome Recognized in Adulthood. Journal of Clinical Imaging Science. 2015; 5:10. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4374199/.
  2. ^ а б в Patel RV, De Coppi P, Kiely E, and Pierro A. Currarino's syndrome in twins presenting as neonatal intestinal obstruction--identical presentation in non-identical twins. BMJ Case Rep. September 8 2014; http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/25199187.
  3. ^ а б Cuturilo G, Hodge JC, Runke CK, Thorland EC, Al-Owain MA, Ellison JW, and Babovic-Vuksanovic D. Phenotype analysis impacts testing strategy in patients with Currarino syndrome. Clin Genet. January 2016; 89(1):109-114. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/25691298.
  4. ^ Kennedy RLJ. An unusual rectal polyp: anterior sacral meningocele. Surg Gynecol Obstet. 1926;43:803–4.
  5. ^ а б в г Currarino G, Coln D, Votteler T. Triad of anorectal, sacral, and presacral anomalies. Am J Roentgenol. 1981;137:395–8.
  6. ^ Belloni E, Martucciello G, Verderio D, et al. Involvement of the HLXB9 homeobox gene in Currarino syndrome. Am J Hum Genet. 2000;66:312–9.
  7. ^ Yates VD, Wilroy RS, Whitington I, Simmons JCH. Anterior sacral defects: an autosomal dominantly inherited condition. J Pediatr. 1983;102:239–42.
  8. ^ а б в AbouZeid, Amr Abdelhamid; Mohammad, Shaimaa Abdelsattar; Abolfotoh, Mohammad; Radwan, Ahmed Bassiouny; Ismail, Mohamed Mohamed ElSayed; Hassan, Tarek Ahmed (август 2017). „The Currarino triad: What pediatric surgeons need to know”. Journal of Pediatric Surgery (на језику: енглески). 52 (8): 1260—1268. PMID 28065719. doi:10.1016/j.jpedsurg.2016.12.010. 
  9. ^ Garcia-Barceló, Mercè; So, Man-ting; Lau, Danny Ko-chun; Leon, Thomas Yuk-yu; Yuan, Zheng-wei; Cai, Wei-song; Lui, Vincent Chi-hang; Fu, Ming; Herbrick, Jo-Anne; Gutter, Emily; Proud, Virginia (2006-01-01). „Population Differences in the Polyalanine Domain and 6 New Mutations in HLXB9 in Patients with Currarino Syndrome”. Clinical Chemistry (на језику: енглески). 52 (1): 46—52. ISSN 0009-9147. PMID 16254195. doi:10.1373/clinchem.2005.056192 Слободан приступ. 
  10. ^ а б Dworschak, Gabriel C.; Reutter, Heiko M.; Ludwig, Michael (2021-04-09). „Currarino syndrome: a comprehensive genetic review of a rare congenital disorder”. Orphanet Journal of Rare Diseases. 16 (1): 167. ISSN 1750-1172. doi:10.1186/s13023-021-01799-0. 
  11. ^ Kenefick JS. Hereditary sacral agenesis associated with presacral tumours. Br J Surg. 1973;60:271–4.
  12. ^ а б Ashcraft KW, Holder TM. Hereditary pre-sacral teratoma. J Pediatr Surg. 1974;9:691–7.
  13. ^ а б Kirks DR, Merten DF, Filston HC, Oakes WJ. The Currarino triad: complex of anorectal malformation, sacral bony defect, and presacral mass. Pediatr Radiol. 1984;14:220–5.
  14. ^ Ashcraft KW, Holder TM. Congenital anal stenosis with presacral teratoma: case reports. Ann Surg. 1965;162:1091–5.
  15. ^ а б Köchling J, Pistor G, Märzhäuser Brands S, Nasir R, Lanksch WR. The Currarino syndrome—Hereditary transmitted syndrome of anorectal, sacral and presacral anomalies. Case report and review of the literature. Eur J Pediatr Surg. 1996;6:114–9.
  16. ^ Dirix M, van Becelaere T, Berkenbosch L, et al. Malignant transformation in sacrococcygeal teratoma and in presacral teratoma associated with Currarino syndrome: a comparative study. J Pediatr Surg. 2015;50:462–4.
  17. ^ а б Rod J, Cretolle C, Faivre L, Jacquot C, Yacoub O, Ravasse P, Cheynel N, Sarnacki S. Malignant transformation of presacral mass in Currarino syndrome. Pediatr Blood Cancer. 2019;66:e27659.
  18. ^ а б в г Lynch SA, Wang Y, Strachan T, Burn J, Lindsay S. Autosomal dominant sacral agenesis: Currarino syndrome. J Med Genet. 2000;37:561–6
  19. ^ а б Crétolle C, Zérah M, Jaubert F, Sarnacki S, Révillon Y, Lyonnet S, Nihoul-Fékété C. New clinical and therapeutic perspectives in Currarino syndrome (study of 29 cases). J Pediatr Surg. 2006;41:126–31.
  20. ^ Crétolle C, Pelet A, Sanlaville D, et al. Spectrum of HLXB9 gene mutations in Currarino syndrome and genotype-phenotype correlation. Hum Mutat. 2008;29:903–10.
  21. ^ а б Hagan DM, Ross AJ, Strachan T, et al. Mutation analysis and embryonic expression of the HLXB9 Currarino syndrome gene. Am J Hum Genet. 2000;66:1504–15.
  22. ^ Köchling J, Karbasiyan M, Reis A. Spectrum of mutations and genotype-phenotype analysis in Currarino syndrome. Eur J Hum Genet. 2001;9:599–605.
  23. ^ O’Rahilly R, Müller F. Developmental stages in human embryos: revised and new measurements. Cells Tissues Organs. 2010;192:73–84.
  24. ^ а б Gupta R, Sharma SB, Mathur P, Goyal RB. Variants of Currarino syndrome: embryological association and review of pertinent literature. Int J Embryol. 2014. https://doi.org/10.1155/2014/636375.
  25. ^ „Currarino triad | Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program”. rarediseases.info.nih.gov (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-21. 
  26. ^ Ashcraft KW; Holder TM (October 1974). "Hereditary presacral teratoma". J. Pediatr. Surg. 9 (5): 691–7. doi:10.1016/0022-3468(74)90107-9. PMID 4418917
  27. ^ Belloni, E; Martucciello, G; Verderio, D; Ponti, E; Seri, M; Jasonni, V; Torre, M; Ferrari, M; Tsui, LC; Scherer, SW (January 2000). "Involvement of the HLXB9 homeobox gene in Currarino syndrome". American Journal of Human Genetics. 66 (1): 312–9. doi:10.1086/302723. PMC 1288336. PMID 10631160.
  28. ^ Samuel M, Hosie G, Holmes K. Currarino triad—Diagnostic dilemma and a combined surgical approach. J Pediatr Surg. 2000;35:1790–4.
  29. ^ Gereige RS, Frias JL. Is it more than just constipation? Pediatrics. 2002;109:961–5.
  30. ^ а б Costanzo S, Spaccini L, Pio L, et al. Currarino syndrome: does the presence of a genetic anomaly correlate with a more severe phenotype? A multicentre study J Pediatr Surg. 2017;52:1591–6.
  31. ^ Haga Y, Cho H, Shinoda S, Masuzawa T. Recurrent meningitis associated with complete Currarino triad in an adult. Neurol Med Chir (Tokyo). 2003;43:505–8.
  32. ^ Hagan DM, Ross AJ, Strachan T, et al. Mutation analysis and embryonic expression of the HLXB9 Currarino syndrome gene. Am J Hum Genet. 2000;66:1504–15.
  33. ^ Kim T, Jeon YJ, Cui R, et al. Role of MYC-regulated long noncoding RNAs in cell cycle regulation and tumorigenesis. J Natl Cancer Inst. 2015;107:pii: dju505.
  34. ^ Long W, Rui C, Song X, et al. Dictinct expression profiles of IncRNAs between early-onset preeclampsia and preterm controls. Clin Chim Acta. 2016;463:193–9.
  35. ^ а б Garcia-Barceló, Mercè; So, Man-ting; Lau, Danny Ko-chun; Leon, Thomas Yuk-yu; Yuan, Zheng-wei; Cai, Wei-song; Lui, Vincent Chi-hang; Fu, Ming; Herbrick, Jo-Anne; Gutter, Emily; Proud, Virginia (2006-01-01). „Population Differences in the Polyalanine Domain and 6 New Mutations in HLXB9 in Patients with Currarino Syndrome”. Clinical Chemistry (на језику: енглески). 52 (1): 46—52. ISSN 0009-9147. PMID 16254195. doi:10.1373/clinchem.2005.056192 Слободан приступ. 
  36. ^ Berghauser Pont LM, Dirven CM, Dammers R (2012). „Currarino's triad diagnosed in an adult woman”. Eur Spine J. 21 Suppl 4: S569—72. PMC 3369045 Слободан приступ. PMID 22526704. doi:10.1007/s00586-012-2311-2. 
  37. ^ Emoto S, Kaneko M, Murono K, Sasaki K, Otani K, Nishikawa T, Tanaka T, Hata K, Kawai K, Imai H, Saito N, Kobayashi H, Tanaka S, Ikemura M, Ushiku T, Nozawa H (2018). „Surgical management for a huge presacral teratoma and a meningocele in an adult with Currarino triad: a case report”. Surg Case Rep. 4 (1): 9. PMC 5775187 Слободан приступ. PMID 29352751. doi:10.1186/s40792-018-0419-2. 
  38. ^ Samuel M, Hosie G, Holmes K (децембар 2000). „Currarino triad--diagnostic dilemma and a combined surgical approach”. J Pediatr Surg. 35 (12): 1790—4. PMID 11101738. doi:10.1053/jpsu.2000.19258. 
  39. ^ Riebel T, Maurer J, Teichgraber UK, Bassir C. The spectrum of imaging in Currarino triad. Eur Radiol. 1999;9:1348–53.
  40. ^ Kassir R, Kaczmarek D. A late-recognized Currarino syndrome in an adult revealed by an anal fistula. Int J Surg Case Rep. 2014;5:240–2.
  41. ^ Akay S, Battal B, Karaman B, Bozkurt Y. Complete Currarino syndrome recognized in adulthood. J Clin Imaging Sci. 2015;5:10.
  42. ^ Emans PJ, van Aalst J, van Heurn EL, Marcelis C, Kootstra G, Beets-Tan RG, Vles JS, Beuls EA (2006). "The Currarino triad: neurosurgical considerations". Neurosurgery. 58 (5): 924–9, discussion 924–9. doi:10.1227/01.NEU.0000209945.87233.6A. PMID 16639328. S2CID 45316326.
  43. ^ Crétolle C, Zérah M, Jaubert F, Sarnacki S, Révillon Y, Lyonnet S, Nihoul-Fékété C (2006). "New clinical and therapeutic perspectives in Currarino syndrome (study of 29 cases)". J Pediatr Surg. 41 (1): 126–31, discussion 126–31. doi:10.1016/j.jpedsurg.2005.10.053. PMID 16410121.
  44. ^ Serratrice N, Fievet L, Albader F, Scavarda D, Dufour H, Fuentes S (2018). "Multiple neurosurgical treatments for different members of the same family with Currarino syndrome". Neurochirurgie. 64 (3): 211–215. doi:10.1016/j.neuchi.2018.01.009. PMID 29731315.
  45. ^ Emoto S, Kaneko M, Murono K, Sasaki K, Otani K, Nishikawa T, Tanaka T, Hata K, Kawai K, Imai H, Saito N, Kobayashi H, Tanaka S, Ikemura M, Ushiku T, Nozawa H (2018). "Surgical management for a huge presacral teratoma and a meningocele in an adult with Currarino triad: a case report". Surg Case Rep. 4 (1): 9. doi:10.1186/s40792-018-0419-2. PMC 5775187. PMID 29352751.
  46. ^ Chakhalian D, Gunasekaran A, Gandhi G, Bradley L, Mizell J, Kazemi N (2017). "Multidisciplinary surgical treatment of presacral meningocele and teratoma in an adult with Currarino triad". Surg Neurol Int. 8: 77. doi:10.4103/sni.sni_439_16. PMC 5445655. PMID 28584680.
  47. ^ Işik N, Balak N, Kircelli A, Göynümer G, Elmaci I (2008). "The shrinking of an anterior sacral meningocele in time following transdural ligation of its neck in a case of the Currarino triad". Turk Neurosurg. 18 (3): 254–8. PMID 18814114.
  48. ^ Isik N, Elmaci I, Gokben B, Balak N, Tosyali N (2010). „Currarino triad: surgical management and follow-up results of four [correction of three] cases”. Pediatr Neurosurg. 46 (2): 110—9. PMID 20664237. S2CID 30203031. doi:10.1159/000319007. 
  49. ^ Kansal R, Mahore A, Dange N, Kukreja S (2012). „Epidermoid cyst inside anterior sacral meningocele in an adult patient of Currarino syndrome manifesting with meningitis”. Turk Neurosurg. 22 (5): 659—61. PMID 23015348. doi:10.5137/1019-5149.JTN.3985-10.1 Слободан приступ. 
  50. ^ Duru S, Karabagli H, Turkoglu E, Erşahin Y (2014). "Currarino syndrome: report of five consecutive patients". Childs Nerv Syst. 30 (3): 547–52. doi:10.1007/s00381-013-2274-6. PMID 24013264. S2CID 20214381.
  51. ^ Bergeron E, Roux A, Demers J, Vanier LE, Moore L (2010). "A 40-year-old woman with cauda equina syndrome caused by rectothecal fistula arising from an anterior sacral meningocele". Neurosurgery. 67 (5): E1464–7, discussion E1467–8. doi:10.1227/NEU.0b013e3181f352ba. PMID 20871432. S2CID 31090668.

Спољашње везе

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кураринов_синдром&oldid=24390664”