Ђуан Броса

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђуан Броса
Датум рођења(1919-01-19)19. јануар 1919.
Место рођењаБарселона
 Шпанија
Датум смрти30. децембар 1998.(1998-12-30) (79 год.)
Место смртиБарселона
 Шпанија

Ђуан Броса (кат. Joan Brossa; Барселона, 1919-1998) био је чувени каталонски песник, писац драматург, дизајнер и ликовни уметник. Један је од оснивача часописа „ Дау ал Сет“ као и истоимене и уметничке групе. Био је свестрани каталонски уметник који је остао упамћен на првом месту као авангардни песник. Сматрао је да је слобода у уметности кључна и није се либио да током свог живота експериментише на пољима стваралаштва.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Ђуан Броса је рођен у Барселони 1919. године у улици Вагнер. Много је волео што је рођен у улици која је добила име по његовом омиљеном музичару. Отац му је био бронзани гравер, а мајка домаћица. Као малог, отац и бака су га често водили у биоскоп што је могло бити покретач његовог интересовања за филмску уметност касније. Још као дете био је веома талентован за цртање, а такође је имао и одређено музичко знање. Био је наклоњен сарсуели, као и остатак породице.

Са само седамнаест година одлази у Шпански грађански рат да се бори на страни републиканаца. Тада почиње да пише у жељи да изрази своја унутрашња осећања и своје прве песме пише управо у рововима. По завршетку рата и војне службе у Саламанци сусреће се са Енриком Тормом који га је у Барселони упознао с круговима уметничке авангарде, међу њима су били песник Жосеп Висенс Фош, сликар Ђуан Миро као и Ђуан Прац. Управо захваљујући библиотеци Ђуана Праца, Броса стиче знање о надреализму. До краја диктатуре његово дело је било мало познато упркос оригиналности и плодности његовог рада, који је писан искључиво на каталонском језику. Писањем на каталонском језику желео је да стане у одбрану каталонске културе која је у време рата била поприлично деградирана, а за Броса слобода је била важна у сваком смислу, како у стваралаштву тако и у свакодневном животу.

Простор Ђуана Броса (Барселона)

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

На почетку каријере уметниково стваралаштво се развија под утицајем надреализма, дадаизма и других савремених праваца, Пише на стотине сонета, ода, поезију у прози и најразличитијие драмске комаде. Године 1951. објављује збирку песама „Постао сам Жуан Броса“, један од првих примера „антипоезије“ у Европи.

Дело Ђуана Бросе пуно је визуелних израза, уметничког духа који поштује реалност свакодневног живота и захтева активно учествовање читаоца - посматрача. Функција песника, према његовим речима, је да прикаже лествицу могућности сваке особе. Бросино оружје су огољена дескрипција, сатира, иронија и често недостатак поштовања. По његовом мишљењу форма је увек битна у треницима кад откривамо суштину. Због тога његова поезија често има облик игре речи, чак и игре словима,која може да одушеви читаоца на прво слушање.

Међу првим Бросиним делима истичу се збирка поезије Буктиња сонета (Фогалл де сонетс) као и Кугла и бубашваба (Ла бола и л'есцарабат). У тим делима примећује се утицај надреализма са којим се Броса претходно упознао, а који је у Шпанију дошао из Француске. Током година својих почетака он уводи надреализам и у популарне форме Песмице малог змаја (Романцетс дел драголí) и у слободне оде. Броса се дружио са доста уметника и писаца, а са многима од њих је и сарађивао. Пример те сарадње види се у часопису “Алгол” који ће касније добити назив “Дау ал сет” где сарађује са бројним познатим именима као што су Арнау Пуђ, иЂуан Понс. У овом часопису Броса је објављивао своју прозу. Такође је на пољу кинематографије сарађивао са познатим режисером Пере Портабељом, а на пољу фотографије са фотографом Ћемом Мадозом. Њих двојица су учествовали у веома занимљивом заједничком пројекту под називом Фотопесмарица (Фотопоемарио) који се састоји од 12 фотографија и поема које су међусобно повезане. Овај пројекат настао је из жеље два уметника да покажу како поезија и фотографија могу да се споје и да пренесу,свака на свој начин,оно што се дешава унутар човека. Сарадња на овом пројекту настала је неколико година пред Бросову смрт.

Броса никада није био традиционални песник, доста је експериментисао и био је отворен за нове утицаје. Осећао је велико дивљење и поштовање према Ђуану Мироу и он је доста утицао на Бросова прва дела. Имао је прилику да и са њим сарађује на пројекту Ода Ђуану Мироу (Ода а Јоан Миро) која се састоји од 16 поема које прати 9 литографија Мироа. Од осталих дела која је написао можемо издвојити колекцију Карневалске приче (Просес де Царнавал) и псеудо-роман Раштркани карневал или прекинута инвазија (Царнавал есцампат о ла инвасиó десфета) оба из 1949. године. Ове књиге садрже делове који нису наративни и који се касније појављују у многим његовим делима попут дигресија и библијских тонова или тонова који наликују на пророчанство.

Сфера интересовања овог уметника стизала је и до позоришта. Његово огромно позоришно дело још увек је у великој мери необјављено. Бросина драматургија се заснивала на театру апсурда, а своје позоришне радове називао је сценском поезијом. Зарад потребе да у своје тексотве уведе акцију и покрете од 1945. пише песме за драматизацију. Увођење дијалога му је омогућило да истражи апсурд свакодневнице.

Године 1950. написао је две књиге слободних ода од којих је једну веома значајно поменути Од једне капи воде до нафте (Дес д'ун гот д'аигуа финс ал петроли) као и колекцију песама патриотске и политичке природе. Од те исте године његова поезија доживљава преокрет и сада се окреће више стварности док моћ подсвести оставља за собом. На ову његову промену је посебно утицао бразилски песник Жоао Кабрал де Мело. У то време почиње да пише прозаичке песме које показују свакодневницу уз присуство хумора и критику политике. Међутим, књижевни кругови нису разумели уметничку вредност ове Бросине поезије већ су је сматрали обичним приказом стварности без имало новина. Између 1951. и 1959. године Броса је написао десет књига ода које су се тематски бавиле критиковањем насиља и подстицањем солидарности, а неки од наслова су Пијадестал су ципеле (Ел педестал сóн лес сабатес), Напредак и раштрканост (Аванç и есцампалл) и Препреке универзума (Елс ентребанцс де л'универс). Сонет је као форма пратио оду у политичкој критици и године 1953. Броса објављује збирку сонета о ситуацији Каталоније приликом Франковог режима.

Осим политике код Бросе се јавља и тема љубави како у одама тако и у сценској поезији па су неки од таквих Цант (Песма) и Феста (Журка). У периоду од 1960. до 1975. долази до промена у Бросином стваралаштву. Баш као Малармеу, и Броси бео простор на папиру постаје важан колико и речи и то је подразумевало разбијање тишине коју је представљала бела која је давала већу снагу поруци. То је Бросиним песмама дало још један задатак: потрагу за суштином ствари. Песник се бавио репрезентативном снагом речи и почео је да размишља о овој појави. Овакво уклапање идеје на синтетички начин довело га је до визуелне поезије. У његовој књизи Скакавац (Ел салтамарти) из 1963. наилазимо на бројне такве примере. Две године касније у делима Песма о Фреголију и његовом позоришту (Поема собре Фрèголи и ел сеу театре) и Мали фестивал (Петит Фестивал), два јединствена дела о Фреголију, који се дивио Броси, налазимо аутентичнију визуелну поезију, као што су слова речи која нам показују реалност онога што песник жели да нам пренесе. Ови мали примери визуелне поезије произилазе из логичке еволуције есенцијалног истраживања спроведеног речима, али то је и искуство које је песник развио у својој студији од 1959. године: визуална поезија, песме које се развијају кроз време и простор, од веома једноставних, крхких материјала. Од тада је песник темељно развио своју визуелну поезију.

Ако су четрдесете године означиле његов почетак на сада већ историјској авангардној поетској рути, надреализам и педесете године представљале су његово буђење политичке свести, а шездесете су представљале почетак експериментисања са новим језицима. У том тренутку је доминирала његова сарадња са пластичним уметницима.Много пута је изјавио да визуелну поезију сматра једним од могућих праваца поезије свог времена. Употреба прозног језика у писању кратких песама, синтеза дефиниција, визуелних игара, а посебно ироније и хумора, главне су технике које се користе у песмама које су готово шаљиве, критичке природе. Ова врста поезије наглашава кризу коју је језик претрпео током двадесетог века и фокусира се на комуникацију. Правила наметнута читаоцу подразумевају игру речима, словима или идејама. Међутим, Бросини експерименти мењају се и даље. Стална есенцијална потрага довела га је до материјализације ствари, другим речима, стварања објеката. Још када је почињао да се бави надреализмом, већ је експериментисао са неколико комада. Међутим, тек 1967. године Броса се потпуно посвећује свету објеката. У овој области није било ограничења на пољу језика. Песник је био потпуно слободан да оствари сопствене циљеве и овај нови тип поезије је постао најидеалнији начин да се изрази проблематика која је настала током његове песничке каријере: потрага за свакодневном магијом, друштвеном осудом и истраживањем суштине ствари. Својим прелазом на пластичну уметност, Броса се дистанцирао од књижевног света, света који је све више гледао у прошлост и недовољно разматрао модерне напретке.

У сваком случају, то не значи да овај песник није наставио да пише поезију, па чак и да испробава нове метричке форме, као што је секстина, прилично компликована средњовековна форма коју је песник користио од 1976. године, и која му је омогућила да изведе све врсте експеримената од концептуализације, визуелне песме па чак до компјутерских експеримената. Песник је 1982. године створио кибернетичку секстину. Међутим период од 1975. до 1998. није био обележен само овом формом. Као резултат антологијске изложбе његове визуелне поезије и предметних песама у Фондацији Ђуан Миро 1986. године, његова пластична обрада се умножила, док је била и предмет изложби широм света. Чињеница да је имао средства да материјализује објекте које је планирао да створи годинама, омогућила му је да знатно повећа свој каталог објеката и визуелних радова. Његова уметност је коначно изашла на улицу и постала позната за људе у Барселони.

Крај живота и смрт[уреди | уреди извор]

Песникова активност је престала након што је навршио седамдесету. Али га то није променило и његова посвећеност пластичној уметности није штетила његовој литератури. За њега није било жанрова или граница и увек се осећао песником свог времена: "Не постоје напредни људи: постоје људи који касне, људи који живе у своје време и људи који то не чине. Не знам зашто се прва група назива "авангардном", у ствари, бити "класичан" значи бити успешан у уметности свог времена, што је, с друге стране, једини начин да преживимо. " (Одговор у анкети о авангардној уметности.) Броси је била додељена титула почасног доктора наука на Аутономном Универзитету у Барселони. Међутим, он је преминуо неколико дана пре уручења награде. Ђуан Броса је преминуо 30. децембра 1998. у Барселони и постхумно је награђен почасним докторатом на Аутономном Универзитету у Барселони.

Године 2012. Бросин монументални опус, од чак 64.000 различитих дела, изложен је у Музеју савремене уметности у Барселони (МАЦБА). Данас његово дело заузима значајно место у савременој каталонској књижевности, све чесће се поново објављује и преведено је на више од 15 светских језика.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Đuan_Brosa&oldid=27704442”