Шпанија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 36° СГ Ш bis 44° СГ Ш, 9° ЗГД bis 3° ИГД

Краљевина Шпанија
Reino de España
Застава Шпаније Грб Шпаније
Застава Грб
крилатица: Plus Ultra
Химна
Краљевски марш (Marcha Real)
Положај Шпаније
Главни град Мадрид
Службени језик шпански ¹
Краљ: Фелипе VI од Шпаније
Премијер: Маријано Рахој Бреј
Површина  
 — укупно 504.030 km² (51)
 — вода (%) 1,04
Становништво  
 — 2013. 46.609.700 [1] (28)
 — густина 93/km² 
Валута Евро (100 центи)
Временска зона UTC +1, +2 (CET, CEST
Интернет домен .es
Позивни број +34
1 - (Кастиљански)
(у неким аутономним јединицама, каталонски, баскијски или галицијски су ко-официјални; у Ваљ д'Арану аранески дијалекат окситанског је ко-официјални)
2 - Канарска острва су у другој временској зони

Шпанија (шп. España, катал. Espanya, гал. España, баск. Espainia), званично Краљевина Шпанија је јужноевропска[2] држава, смештена на југозападу континента на Пиринејском полуострву и неколико суседних архипелага и енклава. Граничи се са Португалијом на западу и Француском и Андором на североистоку. Излази на Средоземно море на југу и истоку и Атлантски океан на северу и северозападу, европски део Гибралтара граничи с Шпанијом. Главни град је Мадрид. У саставу Шпаније се такође налазе и два архипелага: Балеарска острва у Средоземном мору и Канарска острва у Атлантском океану. Сеута и Мелиља (две енклаве на северу афричког континента са статусом аутономних градова), као и Ливија (енклава у француским Пиринејима), такође припадају шпанској држави.

Шпанија је чланица Уједињених нација, Европске уније и НАТО савеза.

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Шпаније

Шпанија се налази у умереној зони, између 43°47'24" северне и 36°00'40" јужне географске ширине, и између 7°00'29" источне и 5°36'40" западне географске дужине.

Рељеф[уреди]

Најстарији део Шпаније, представља 600-800 метара висока висораван Мезета, која је грађена од прекамбријских и кристаластих стена и старих кречњака. На северу је окружена младим набраним Кантабријским планинама и Пиринејима (Пико де Анети, 3.404 m), а на југу Андалузијским планинама или Бетијским Кордиљерима, који су грађени од мезозојских и терцијарних наслага.

Андалузијске планине састоје се од неколико масива, који се пружају паралелно с обалом Средоземног мора: централни део Сијера Неваде (Sierra Nevada) с највишим врхом Шпаније (Мулаку, 3.481m). Између јужног руба Мезете, односно Сијера Морене (Sierra Morene) и Андалузијских планина налази се велика Андалузијска тектонска депресија. На североисточном рубу Мезете пружају се Иберијске планине, грађене од кредних и јурских наслага, а између њих, Пиринеја и Кантабријских планина смештена је долина реке Ебро (Храгонска котлина). Са висоравни Мезета издижу се планински масиви Сијера де Гата (Sierra de Gata), Сијера де Гредос (Sierra de Gredos) и Сијера де Гвадарама (Sierra de Guadarrama), који су настали раседањем у терцијару. Обала је углавном стрма и слабо неразуђена. Добро је рашчлањена само обала Галиције и северозападне Шпаније са мноштвом залива карактеристичног облика.

Клима[уреди]

Шпанија се налази у умереном појасу, а њен неуједначен рељеф утиче на велику климатску разноврсност. Често се за климу Шпаније каже да је средоземна (медитеранска). Међутим, то је само донекле тачно јер само приобално подручје истока, југоистока и југа Шпаније има средоземне карактеристике. На измене климе превасходно утиче надморска висина, па долази и до вертикалне климатске зоналности. Уз то, планине се углавном издижу уз рубним деловима земље, па су значајна препрека ширењу климатских утицаја из околних простора. Због тога средишњи део Шпаније - Мезета, има знатно другачије поднебље, од оног које би одговарало географској ширини тог простора.

На истоку и југу Шпаније где преовлађује средоземна клима (често се наводи и као суптропска) средње месечне темературе током године крећу се од 13 °C до 25 °C, а излучи се од 350 - 500 mm падавина. За ово подручје карактеристично је дуго, топло, суво и сунчано лето, када максималне температуре достигну и 48 °C. Средоземна обала Шпаније има највећи број сунчаних сати у Европи. Зиме су у приморју угодне, а на југу топле.

Северозапад Шпаније, односно атлантска обала, која излази и на Бискајски залив, има свежију климу, па се температуре крећу од 8-20 °C. Са Бискајског залива према полуострву крећу се влажне масе, па се на планинским падинама излучи највише падавина, око 900-2.000 mm. Због благе океанске климе и доста падавина, читаво подручје је под релативно бујном и зеленом вегетацијом, па се ова регија често назива и „Зелена обала“ (Коста Верде, шп. Costa Verde).

Унутрашњу Шпанију, са континенталном климом карактеришу средње месечне температуре од 3-23 °C, а током зиме често буду и негативне. У овој регији се просечно годишње излучи испод 500 mm талога, а на неким деловима мање од 300 милиметара. Источни обод поприма неке карактеристике медитеранске климе, док се северозападни руб приближава океанском климату.

Хидрографија[уреди]

Основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река: Гвадалкивир, Гвадијана, Тахо (Тежо у Португалу) и Дуеро, које припадају сливу Атлантског океана и Ебро - притока Средоземног мора. Реке на северозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њихова естуарска или ријаска ушћа погодују развоју воденог саобраћаја. Токови који се спуштају са високих планина (Пиринеја, Бетијских Кордиљера и др.) имају велике падове и значајан хидроенергетски потенцијал. У кречњачким теренима реке су најчешће формирале кањоне или клисуре, стрме одсеке („квесте“) а ту су и водопади и брзаци, погодни за производњу електричне енергије. Већи токови искоришћени су за наводњавање плодних равница.

Флора и фауна[уреди]

Шпанија има мало шума свег око 15% укупне површине, и заступљене су само на вишим деловима планина, највише на северозападу државе. У унутрашњости Шпаније основу природног пејзажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (matorral), углавном тешко проходну сачињавају грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте трава. У тим условима успевају лековите биљке, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица. Простори који су обрасли мајчином душицом називају се „томиларес“ (tomillares). У пролеће кад шикара и површине под лековитим травама озелене привлаче живи свет својим шаренилом боја и ароматичним мирисима.

Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и високу температуру, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскудну степску вегетацију. Средоземну обалу карактерише разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (агруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и друго). У средоземним климатско-вегетацијским условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца, инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Шпаније

Праисторија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Праисторија Иберијског полуострва

Године 19941995. пронађени су остаци првих предака човека на тлу данашње Шпаније, у Великој долини Атапуерка у Бургосу и дато им је име Хомо антецесор (лат. H. antecessor), за кога се верује да је стар око 800.000 година[3]. Године 2007. је међутим, у једној од пећина Атапуерке, откривен је зуб, премолар, који би могао бити стар око 1.200.000 година[4].

Године 1848. у пећини Ђавоља кула на Гибралтару, откривени су остаци лобање неандерталца (лат. H. neanderthalensis), 8 година раније пре него што су откривени остаци у долини Неандер поред Диселдорфа[5], а 1923. на истом месту откривени су остаци детета неандерталца[6].

Први хомо сапијенс (лат. H. sapiens) се појављује пре око 15.000 година[7] у пећинама Кастиљо и Морин у Сантандеру, Куето де ла Мина у Астурији. Овај палеолитски човек је живео од сакупљања плодова, лова и риболова.

Реплика осликане таванице у Алтамири

Године 1885. откривена је пећина Алтамира у Сантандеру. Пећинска уметност имала је религијску употребу. У Алтамири су нађени цртежи 38 бизона, 26 коња, 10 говеда, 14 коза, 63 јелена, 5 дивљих вепрова, 1 мамут, 1 лос, риба, дивља мачка, вук, 10 недефинисаних облика 9 људских фигура, неколико шака и око стотињак различитих знакова[7].

Око 10.000. п. н. е. десиле су се корените промене у клими. Наступило је ледено доба, нестале су животињске врте попут мамута а појавиле су се нове, које је човек припитомљавао. Почео је да напушта номадски живот, да оснива прве насеобине и да обрађује земљу. Камен почиње да употребљава за израду оруђа потребног за обраду земље или млевење жита, а појављује се и прва керамика, која је служила за чување хране[7]. На Иберијском полуострву су нађене гробнице са ножевима и каменим секирама од вулканског камена које потичу из периода позног палеолита (између 8.000 и 5.000. године п. н. е.). Такође су нађени украсни предмети и грнчарија. У пећинама Каригуела (Гранада) и Нерха (Малага) пронађена су складишта жита. Валенсија и Аликанте такође садрже трагове живота човека каменог доба као и пећинско сликарство. Док у Кантабрији и Аустрији пећинско сликарство потиче из палеолита, неолитско пећинско сликарство се налази на обали Средоземља[7]. На Средоземљу, у пећини Мореља, пећинско сликарство приказује сцене из лова и првих ратова, док у Арањи и Пахареху се могу видети жене како врше домаће послове, а у Когуљу и Алпери постоје цртежи жена које играју — вероватно су биле свештенице[7].

У неолиту, људи су сахрањивани под великим брдима камења које су се звале долмени — просторија сачињена од камења прекривеног каменом плочом. Најстарији долмени су пронађени у Португалу и оближњим шпанским провинцијама. У Алмерији, пронађени су толоси, гробнице са лажном куполом, што је доказ о једном друштву које поштује култ предака[7]. На тлу данашње Шпаније, било је неколико неолитских насеобина које су биле сложенијег карактера и које су биле заштићене неком врстом зидина: Миљарес, Алмерија, Вила Нова, Сан Педро на ушћу реке Тахо. Остаци између 2.000 и 1.800. године п. н. е. садрже камење, кости, оружје и оруђе од бакра, и посуде од керамике у облику звона[7].

У насељима Аргар у Алмерији и Коготас у Авили, нађени су остаци преласка са бакра на бронзу. Садржај гробница указује на хијерархизовано друштво — високе личности су у својим гробницама имале предмете од метала. Из овог периода потиче киклопска култура на Балеарима чији су припадници спаљивали своје мртве и чували пепео у урнама[7]. Овај обичај су на Средоземљу увели Келти. У долини Ебра, населио се непознат индоевропски народ чију је култура названа Хелштат. Овај народ је увео плуг у земљорадњу и усавршио металургију. Средином првог миленијума, Галицију су такође населиле заједнице које су дошле с мора. И овде су нађени оружје и накит слични оном нађеном на обали Атлантика — скулптуре дивљих свиња и оваца као и ратника, што указује на сточарску заједницу[7].

Иберија и преромански народи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Иберија, Ибери, Келтибери, Келти и Тартешани
Дама из Елчеа, сматра се највреднијим изразом иберске уметности

Келти стижу на полуострво у првом миленијуму пре нове ере и насељавају се на територији данашње Галиције, Астурије, Кантабрије, Баскије и северном делу Кастиље и велики део данашњег Португалије.

Такође око 1000. п. н. е. појављују се Тартешани, једна од најстаријих култура на Иберијском полуострву. Настањивали су територију данашње западне Андалузије и јужног Португала, на ушћу Гвадалкивира. Стари завет помиње тартешанске бродове натоварене златом, сребром, гвожђем и калајем. Грци их такође помињу; први помен се налази код песника Естесикора, док Страбон даје најдетаљнији опис овог народа. Херодот их је такође помињао. Развили су рударство, убирање соли и сољење рибе коју су извозили у унутрашњост копна. Трговали су са Грцима те се опадање њихове културе поклапа са опадањем грчких утицаја на полуострву, негде око 6. века п. н. е. Град су вероватно разорили Картагињани око 500. п. н. е.[7]

Источну обалу су око 1100. п. н. е. почели да насељавају Феничани. Феничани су основали градове Гадир (данашњи Кадиз), Малака (данашња Малага) и Абдера (Адра, у данашњој провинцији Алемерија), посејавши целу медитеранску обалу факторијама[7].

Грци су се населили нешто северније на источној обали, у Родесу (данашњи Росас) и Емпорион (данашњи Ампуријас) на територији данашње аутономне покрајине Каталоније. Ту су наишли на Ибере и уједно су били први који су оставили писане записе о том неиндоевропском народу о коме се још увек релативно мало зна.

Грчки и римски извори нам говоре о две присутне културе: келтска и иберска, једна на северу, друга на југу. Са њима су на полуострву такође живели и Келтибери, у централној области полуострва званој Мезета, са градовима као на пример, Нуманција, затим Ваксеји, Ветони и Карпетани. У Андалузији су живели Тартешани, у Алмерији и Мурсији Бастетани, на територији од Валенсије до Сарагосе Едетани, у Лериди Илергети, на северу су живели Лајетани, Аусетани и Серетани. У Арагону су доминирали Хасетани а у Баскији Васкони, Бардули и Каристији. На територији данашњег Португала живели су Лузитанци, а у Галицији Бракаренси и Луценси[7].

У 3. веку пре нове ере, Картагињани започињу освајања Иберијског полуострва.

Картагина и Рим ће се сукобити у Пунским ратовима око превласти на западном Медитерану. Након пораза у Првом пунском рату, Картагина ће покушати да надокнади губитак Сицилије, Сардиније и Корзике интензивирањем свог присуства на Иберији[8].

Хамилкар Барка, Ханибал и други картагињански генерали потчињавају старе феничанске колоније на територији данашње Андалузије и настављају освајања и ширење своје зоне утицаја на остале аутохтоне народе. Крајем 3. века п. н. е. велики део народа јужно од река Дуеро и Ебро као и Балеарска острва признају картагињанску власт.

Године 218. п. н. е. почиње Други пунски рат. Спор је настао око грчке колоније Сагунт. Ханибал ће у том рату извршити офанзиву на сам Рим, при чему је користио Иберијско полуострво као базу за своје операције[8].

Међутим, овај рат ће се завршити поновним поразом Картагине, што ће отворити пут ка новој етапи у историји Иберијског полуострва — романизацији.

Хиспанија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хиспанија
Археолошки остаци римског амфитеатра у Тарагони

Након Другог пунског рата, Иберијско полуострво потпада под власт Рима. Процес потчињавања, а касније и романизације није био уједначен. Територије медитеранске обале су лакше потпале под римску власт и утицај каснијег процеса романизације него атлантска обала, неки делови у унутрашњости полуострва, или северни делови полуострва. На пример, Кантабри су пружали отпор скоро до почетка Римског царства и доласка Августа на власт[8].

Године 197. п. н. е. Хиспанија ће бити подељена на две провинције: Хиспанија Цитериор и Хиспанија Ултериор[9].

Римска освајања ће се комплетирати 19. п. н. е. након завршетка Кантабријских ратова, након чега ће се исте године извршити друга подела Иберијског полуострва на провинције Бетика, Тараконенсис и Лузитанија[9].

Процес романизације подразумева преузимање језика, обичаја и друштвеног уређења Рима који је започет негде око 110. п. н. е. и трајаће све до средине 3. века[9].

Додела римског грађанског права омогућила је личностима рођеним на тлу Хиспаније, као што су били Трајан, Хадријан или Теодосије, да постану римски цареви. Такође су многи уметници, политичари и спортисти били родом из Хиспаније, од којих су најзначајнији филозоф Сенека и песници Марцијал и Лукано[10].

Визиготи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Визиготска Шпанија

У 3. веку Готи су почели да нападају на границе Римског царства и пљачкају градове у Тракији и Малој Азији. Доласком Диоклецијана на власт, најезде Гота су заустављене и они се насељавају привремено на териоторији између Карпата, Дона, Висле и Азовског мора, где су се и поделили на Тервинге и Грејтунге. Убрзо су оба народа постали римски савезници који су бранили границе Царства. Тервинзи су врло брзо примили утицаје римске културе — одбацили су старе култове и прихватили хришћанство онако како га је тумачио александријски теолог Арије, учење које је добило назив аријанство, и које је Првом васељенском сабору у Никеји 325. године било проглашено за јерес. Епископ Улфила је превео Нови завет на готски језик, што означава такође и почетке готске писмености, мада остаје спорно у којој мери је Улфилин рад утицао на преобраћење Гота у периоду док су живели ван римских граница.[11]. Године 376. римски цар Валенс дозволио је Тервинзима, који су тражили уточиште пред надолазећим Хунима, да се населе на римској територији у својству федерата. Међутим, без дозволе римских власти у Тракију је похрлио и један део Грејтунга и Алана, тако да су се прилике убрзо измакле контроли. Поред тога царски чиновници су лоше поступали с придошлицама те су се Готи побунили и опустошили Тракију, на шта је Валенс одговорио покретањем војске с намером да их уништи, међутим, претрпео је тежак пораз код Хадријанопоља 378. године[11]. После Готског рата који је био тежак за обе стране, Теодосије Велики је успео да склопи савез са Готима и насели их у Тракију као римске савезнике. Оваква погодба је била потпуно нова у римском систему пошто је сада царство де факто прихватило стварање једне варварске енклаве на својој територији. Када је Теодосије умро 395. године, Аларик је успео да се наметне за владара већине готских скупина на Балкану и да их поведе у неизменичне обрачуне и преговоре са римским властима зарад добијања бољег статуса и места за трајно насељавање. Аларихови Готи, који се од периода његове владе могу звати заједничким именом Визиготи, су најпосле 408. успели да уђу у Италију и затраже нови споразум ца царем Хоноријем. Када су Аларихове наде за постизање споразума са западноримском владом у Равени по ко зна који пут изневерене, Визиготи су напали сам Рим. Након три дана пљачкања, Визиготи су напустили град и кренули ка југу, с намером да оду у Африку али ту је Аларик напрасно умро, те су одустали од те намере. Његов наследник, Атаулф, повео је свој народ ка Галији. Хиспанија је још 409. године претрпела навалу Свева, Алана и Вандала. Под Валијом, Визиготи су склопили савез са Римљанима који су им 418. године дозволили да се населе у Галији, тачније у долини реке Роне у Аквитанији. Визиготи су тако основали краљевство са седиштем у Тулузу, а по затим су заједно са Римљанима успешно ратовали против варварских скупина на Пиринејском полуострву[11]. У Хиспанији су Свеви и Хаздинзи наставили са међусобним ратовима све до 421. када су се Хаздинзи спустили на југ, а потом отишли на Балеаре. Вандали су 429. године прешли у северну Африку и тамо основали Вандалско краљевство[11].

Тулуско краљевство[уреди]

Визиготско краљевство око 500. године

Године 451. Визиготи имају важну улогу у бици на Каталаунским пољима у којој су под вођством римског војсковође Аеција победили и одбацили Хуне и њихове савезнике предвођене Атилом. Визиготи су се затим проширили на Иберијско полуострво, где су Свеви упали у Галицију и похарали је. Под другим великим визиготским краљем Еуриком, Визиготско краљевство постаје уједињено и 475. године коначно постиже потпуну независност од Западног римског царства које је ионако доживело свој крај следеће (476) године када је Одоакар, вођа варварских најамника у Италији, свргавао малолетног цара Ромула Августула и послао га у прогонство.

У доба Еурикове владавине, визиготска држава је била најмоћнија варварска држава у позном 5. веку. Иако је Римско царство нестало, Еурик је одржао државни и правни континуитет постављањем темеља возиготског законодавства. Први визиготски кодекс носи Еуриково име[11].

Визиготско краљевство у Тулузу ће уништити франачки краљ Хлодовех 507. године у бици код Вујеа. У то доба, Визиготима је владао Аларик II, Еуриков син, који је погинуо у сукобу са Францима. Хлодовех је баш тада прихватио ортодоксно хришћанство[12], те је сам предложио да очисти Галију од јеретика (Визиготи су у то доба припадали јеретичкој грани хришћанства, аријанству). Борбу са Францима је наставио нови краљ, незаконити Аларихов син, Гесалих (507—511), међутим, без успеха — Франци су убрзо спалили Тулуз, а Гесалиха ухватили и погубили. Франке је зауставио остроготски краљ, Теодорик Велики, који је делимично страховао и за своје недавно утврђено краљевство у Италији, а делимично је бранио и интересе свог унука, Амалариха[11].

Визиготско краљевство се тада у Галији своди само на Септиманију, а власт преузима Теодорик који је до своје смрти вршио улогу регента у име свог унука Амалариха. Амаларих се оженио са Хлодовеховом кћерком Хлотилдом, међутим, кад је Хлодовех сазнао да је Амаларих злоставља и присиљава да прихвати аријанство, Франци су опет напали на Визиготско краљевство, убили Амалариха и опљачкали и похарали разне градове. Тада на чело визиготске државе долази Теудис, остроготски војсковођа. Теудис је морао да се супротстави Византији јер је у то време византијски цар Јустинијан I желео да поврати провинције које су запосели варварски народи, тако да су Византинци заузели Вандалску краљевину у северној Африци, освојили Балеаре и отпочели серију ратова са Остроготима у Италији. Године 548. Теудис је убијен, а годину дана касније и његов син, Теудигисил. На престо је дошао Агила, међутим, Атанагилд, његов супарник, позвао је у помоћ Византинце, те је уз помоћ мале флоте коју је Јустинијан послао са Сицилије, успео да победи Агилу који је побегао у Мериду где су га убили његови људи. Атанагилд је онда постао визиготски краљ, међутим, Византинци су заузели Картахену, Малагу и Кордобу и тамо остали следећих 70 година[11].

Толеданско краљевство[уреди]

Након Атанагилдове смрти (568), на престо је ступио Леовигилд који је до 573. владао заједно са својим братом Лиувом. Леовигилд је преместио престоницу у срце Хиспаније, у Толедо[11][13], црквени и верски центар тог доба, и тиме успео да уједини Визиготе и Хиспаноримљане у борби против Византије. Ову везу је још више учврстио објавио ревидирани законик, Кодекс ревисус (лат. Codex Revisus), у коме је боље дефинисао недоречене законе, неке законе избацио а неке нове убацио и прилагодио га свом времену. Такође је почео да потискује Византинце и потчињава Баске у Пиринејима, Свеве у северозападном делу полуострва као и друга племена у унутрашњости. На границама је дизао утврђења и насељавао сељаке који су имали истовремено и задатак да их бране. Међутим, као аријанац, дошао је у сукоб са ортодоксним хришћанима међу којима се нашао и његов син Херменегилд, гроф Бетике, који је био ожењен франачком принцезом и под утицајем бискупа из Севиље 579. године прешао у ортодоксно хришћанство. Херменгилд је дигао буну која је међутим била угушена а њему глава одрубљена[11].

Леовигилд је умро 586. године и наследио га је Рекаред, његов син, који је одмах по очевој смрти напустио аријанство и прешао у ортодоксно хришћанство, чиме је уклонио најозбиљнију препреку и највећи извор несугласица између владајуће класе, Визигота, и поданика, Хиспаноримљана, који су у великој већини исповедали ортодоксно хришћанство[11]. Рекаредов пример следила је већина аријанских бискупа и визиготских племића и великаша, међутим, било је и оних који су се успротивили напуштању аријанства нарочито у Септиманији, где су се побунили 589, али је Рекаред побуну брзо угушио и сазвао Трећи сабор у Толеду и пред 62 бискупа прочитао званичну догму у духу никејске вероисповести и обећао заштиту ортодоксној хришћанској цркви. Рекаред је овиме, а и другим мерама наставио политику уједињавања и асимилације Визигота и Хиспаноримљана у један народ[11].

Трећи сабор у Толеду је био значајан и по томе што је означио коначно уједињење иберијског простора и зачетак изградње новог, хиспанског идентитета. Такође је означио и уједињење цркве и државе. Краљ је, по узору на Византију, постао врховни црквени поглавар. Бискупи су признали краља и монархију као једини поуздани гарант реда и закона, а краљ је заузврат признавао цркву као основу своје власти и моћи[11].

Визиготски краљеви су до пропасти Визиготског краљевства на почетку 8. века безуспешно покушавали да изборну монархију учине наследном, што је изазвало низ обрачуна који су на крају и дошли главе визиготског држави. Након смрти Рекареда, следили су краљеви чије су владавине биле кратког века — долазили су силом на престо и силом су уклањани с престола. Сисебур (612621), јер био један од оних који су се задржали дуже од пар година на престолу и чија је владавина остала запамћена по нетолерантним законима против Јевреја[11]. Свинтила (621—631) је остао запамћен по томе што је коначно протерао Византију са Иберијског полуострва и био први визиготски краљ који је завладао целом Хиспанијом. Међутим, борбе за престо нису престајале и само су све више слабиле и разједињавале визиготску државу. С друге стране, исто толико је и верска нетрпељивост према Јеврејима и низ антијеврејских закона које су доносили разни краљеви у току своје владавине довела до тога да су и Јевреји радили на пропасти визиготског краљевства и прилично имали удела у муслиманској инвазији с почетка 8. века[11].

Ал-Андалуз и муслиманска доминација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Маварска инвазија на Иберијско полуострво и Ал-Андалуз
Унутрашњост џамије у Кордоби, престонице Ал-Андалуза

Маври[14] су отпочели инвазију 711. и у року од пет година заузели су читаво Иберијско полуострво[15]. Још пре 711. године било је маварских упада на територију данашње Шпаније. Године 696. Маври су напали Мелиљу, а 709. Сеуту.

Према старим хроникама, Маври су успели да тако брзо освоје и униште Визиготско краљевство захваљујући издаји грофа од Сеуте, Јулијана[15].

Након смрти краља Витиза, племићи и бискупи на полуострву изабрали су Родерика, грофа од Бетике, за новог краља. Витизини синови су више били за Акилу, тараконског грофа, те због тога склапају пакт са Маврима преко Јулијана.

Родерих је у то време био заокупљен борбама против Васкона који су се дигли на устанак, међутим, кад је сазнао за арапску инвазију, одмах им је кренуо у сусрет. У бици код Гвадалете био је поражен захваљујући нелојалности Витизиних присталица, који су се борили на страни муслимана[15]. Пошто је Родерих умро, а главнина визиготске војске била потучена до ногу, Маври су одлучили да наставе са инвазијом. Градови су брзо падали један за другим, међутим, многи од њих не под војном муслиманском силом, већ захваљујући склапању договора и савеза са појединим визиготским моћницима, као и магистратима градова[15].

Тарик ибн Зијад, берберски вођа, освојио је Толедо и стигао до Леона. Муса ибн Нусаир, јеменски вођа и омејадски војсковођа, са својих 71 годином учествује у инвазији, осваја Севиљу, и стиже до Мериде, 712. године. Касније ће ова два арапска лидера удружити снаге како би заузели Сарагосу.

Мусин син, Абд ал Азиз ће 716. године завршити освајање полуострва (осим брдовитих кантабријских и пиринејских делова), и прећи ће на франачку територију. Међутим, Карло Мартел ће зауставити арапско продирање у бици код Поатјеа 732. године. Муслимани су до тада само промицали полуострвом, и нису се нигде дуже задржавали. Тек након ове битке, почели су да се трајно настањују у јужном делу полуострва, коме су дали име Ал-Андалуз[15].

Тада настају и први сукоби, с обзиром да су Бербери, који су чинили већину војних маварских снага, добијали мање вредну земљу од Арапа. Арапи су се населили у плодној Андалузији, а Берберима су давали поседе у Месети и планинским областима Португала чије су земље биле мање плодне, клима оштрија а саме територије удаљене од управних седишта муслиманске државе. Године 739. избила је прва берберска буна[15] на северу Африке којој су се придружили и Бербери са Иберијског полуострва, међутим устанак је био угушен.

Поглед на џамију у Кордоби

Абдераман I, припадник династије Омејада, проглашава Кордопски емират 772. године, и на тај начин остварује политичку независност хиспанских муслимана од калифата у Дамаску, где су Абасиди шест година раније свгнули његову породицу са власти. Абдераман I је обновио војску и поставио себи верне заповеднике, угушио низ берберских побуна и учврстио се на власти. Међутим, захваљујући његовој заузетости око сређивања унутрашњих ствари у емирату, Астуријанци су добили шансу да оснују краљевство и учврсте своју независност у северозападном делу полуострва[15]. Такође су се и проширили на рачун Бербера у Месети, а ускоро су се појавиле и друге хришћанске државе. Истовремено, емират су потресале и побуне муладија (јез-ес|muladíes), хришћана који су прешли у ислам, а који су ипак морали да плаћају велике порезе, па су се због тога побунили јер су их сматрали неправедним[15]. У међувремену, хришћани из астуријских планина су покренули Реконкисту — борбу за поновно хришћанско освајање Иберијског полуострва од муслимана, коју су водили мање више успешно, кад год се хришћанске краљевине нису бориле међусобно. Кордопски емират су такође све време потресале буне различитих верских група које су се осећале угњетенима, као и стални ратови са хришћанским државама, па чак и једна инвазија Викинга (844) приликом које су Хихон и обале Галисије биле опустошене, а сами Викинзи су Гвадакивиром стигли до Севиље и пљачкали је 40 дана. Неки су се ипак и населили у близини Севиље и прихватили ислам[15].

У 10. веку, Кордоба је доживљавала велики културни и економски процват, те се Абдераман III 929. године прогласио калифом и основао Кордопски калифат, што је представљало потпуно отцепљење од Багдадског калифата, који се међутим, није много узбуђивао због тога, јер није угрожавало претензије Абасида у северној Африци[15]. Дуга владавина Абдерамана III се везује за процват хиспано-муслиманске културе овог периода.

Под Алманзором (такође познат и као Ал-Мансур, што значи Победник[15]), који је опљачкао Барселону 985, и касније за време владавине његовог сина, хришћански градови су били предмет честих пљачки и пустошења. Алманзор је био први министар и војсковођа који је владао у име малолетног Хиксема II а уз подршку Хиксемове мајке. Постао је јако моћан и богат, а истовремено је исказивао велику верску нетрпљивост те је огромну и веома вредну библиотеку Хиксемовог оца, Ал-Хакема II прочистио од књига које по њему нису биле у складу са муслиманском вером. Након Алманзорове смрти, његово место је на кратко заузео његов син, Абд-ал-Малик (1002—1008), да би се његов други син, Абд-ал-Рахман Санчуело прогласио калифом, док су племићи прогласили калифом другог припадника династије Омејада, Мухамеда II. Кордопски калифат је запао у низ братоубилачких борби и мада је 1031. године Хиксем III био проглашен калифом, Ал-Андалуз се распао на мнгообројне краљевине које су контролисали арапски, берберски па чак и робовски поглавари, а саме те краљевине су добиле назив „таифе“, што на арапском значи „партија, фракција"[15].

Краљеви таифи су били једни другима конкуренција, не само на бојном пољу, већ и у меценарству, тако да су у то доба култура и уметност били у процвату. Међутим, таифе су изгубиле прилично територија које су постале део хришћанских краљевина, и након губитка Толеда 1055, муслимански владари су невољко позвали Алморавиде који су извршили инвазију на Ал-Андалуз и успоставили своје царство. У 12. веку Алморавидско царство се опет распало захваљујући инвазији Алмохада, који су били поражени од хришћана у бици код Навас де Толоса, 1212. године. До краја 13. века, Гранада је остала као једина независна муслиманска краљевина на Иберијском полуострву, која ће као последње муслиманско утврђење нестати коначном победом Католичких краљева 1492. године.

Реконкиста[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Реконкиста

Кад су Маври упали на Иберијско полуострво, малобројно визиготско племство које је преостало повукло се у планинске пределе Астурије и Кантабрије и тамо основало Краљевину Астурију. Карло Велики је основао Шпанску марку, пограничну зону чије је стварање имало за циљ да заустави даљи муслимански продор на европски континент[16].

Битка код Ковадонге (Астурија) која се одиграла 720. године означава почетак Реконкисте. Дон Пелајо, визиготски племић је био проглашен краљем након битке. Први двор је успостављен у Кангас де Онис (шп. Cangas de Onís). Пелајо је умро 737. а две године касније, његов зет, Алфонсо I, искористио је унутрашње сукобе између Арапа и Беребера, и поново кренуо у борбу против Мавара. Том приликом је напредовао до Риохе и реке Дуеро.

Крајем 9. века од западног дела Шпанске марке настала је Краљевина Навара која је обухватала Баскију са Памплоном и Арагон. Од источног дела Шпанске марке настала је Грофовија Барселона. Краљевина Астурија је до 1000. године била подељена на Краљевину Леон и Краљевину Кастиљу[16].

Десети век је за хришћанске краљевине протекао у знаку учвршћивања и проширивања граница. Астуријски краљеви, Ордоњо I и Алфонсо III, су дуж граница хришћанских територија подизали утврђења. Године 913. основана је независна Краљевина Леон када су принчеви Астурије преместили своју престоницу из Овиједа у Леон[17], а 931. гроф Фернан Гонзалез претвара Кастиљу у наследну грофовију, независну од утицаја леонских краљева. Усвојио је титулу краља Кастиље, према многобројним утврђењима (шп. castillos) која су се налазила у тој области, и наставио са ширењем краљевства на рачун Леона склопивши савез са Кордопским калифатом све до 966. када га је зауставио Санчо I од Леона.

Ток реконкисте

Средином 10. века, хришћанске земље обухватале су Леон, Астурију, Галицију и Кастиљу, као и делове Баскије и Наваре[17]. Рамиро I I је наставио проширивање хришћанских територија ка југу. Подржавао је побуњенике у Толеду и обновио савез са Наваром. Након победе у бици код Симанкаса 939, утврдио је границе Леона у долини Дуера. Алфонсо V је подарио Леону посебне законе, тзв. фуерос, којима је уредио управу у престоници. Такође је водио бригу и о насељавању опустелих територија које су Арапи оставили за собом[17].

Кастиља је, с друге стране, средином 10. века успела да се осамостали захваљујући побуни грофа Фернана Гонзалеза који је искористио смрт Рамира II, установио границе и утврдио власт. Кастиља је настала на самој граници првобитнне краљевине Астурије, на уском делу скоро пусте земље која је била прва на удару напада муслимана из Кордобе и долине Ебра. У 9. и 10. веку насељена је Баскима[17] који су били изразито ратоборни и самостални, ненавикнути на друштвену слојевитост визиготске епохе. Таква ратоборна Кастиља није много привлачила ни старо визиготско племство ни мозарапе из Кордобе тако да је остала самостална и поделила се у грофовије. Јединство Кастиље је успео да постигне тек Фернан Гонзалез[17]. Леон и Кастиља ће се све до 13. века више пута спајати и раздвајати. Коначно, 1230. године долази до последњег и дефинитивног уједињења Кастиље и Леона, када Фернандо III од Кастиље наслеђује од своје мајке Беренгеле краљевину Кастиљу (1217), и од свог оца Алфонса IX, Леон (1230).

Што се тиче саме реконкисте, све док су муслимани остали јединствени, хришћанске краљевине нису могле много да учине осим да сачувају своје територије. Када је 1034. дошло до распада Кордопског калифата и разбијања муслиманске државе на више од 20 краљевстава — таифа, хришћанске државе су добиле шансу за напредовање[16].

У циљу стишавања феудалних ратова између хришћана, многи монаси су почели да проповедају рат против шпанских муслимана као богоугодно дело, тако да су многи великаши с друге стране Пиринеја повели војске на Иберијско полуострво. Вероватно најзначајнији поход је био онај који је предузео Рајмонд Тулуски 1085. године заједно са групом бургундских великаша[16].

Средњовековни замак, Манзанарес у Кастиљи

Прве две деценије 11. века већи део хришћанских земаља на Иберијском полуострву припадао је двојици краљева — Алфонсу VI, краљу Леона и Кастиље и Санчу Рамирезу, краљу Арагона и Наваре[16]. Ова два краља су уз помоћ француских витезова који су долазили у помоћ предузели одлучну офанзиву против муслиманских таифа. Године 1085. Алфонсо VI је освојио Толедо, веома значајан град и центар муслиманске културе. Следећих година ова Алфонсо и Санчо су водили низ ратова који су значајно ослабили муслиманске државе. Ово је доба и великог јунака Родрига Дијаза де Вивара, међу муслиманима познатог као Ел Сид, који је такође освојио област Валенсију заједно са њеним главним градом и држао је неких шест година под својом влашћу. Међутим, такође је било ратова и између самих хришћанских краљевина, што је унеколико успорило процес Реконкисте[16].

Таифе су ускоро увиделе да не могу саме да се носе са Алфонсом VI и Санчом, те су 1086. године позвале у помоћ Алморавиде, берберски народ који је у то доба владао северозападном Африком. Алморавиди су, стигавши на Иберијско полуострво натерали Алфонса VI да се повуче из Лериде и Валенсије. Међутим, ускоро је настао раскол између Алморавида и таифа, те су хришћани то искористили и опет кренули у офанзиву. Алфонсо I од Арагона и Наваре је 1118. године освојио Сарагосу, а гроф Барселоне, Рамон Беренгер III је освојио приобалне области на Медитерану и опљачкао Мајорку. Тридесетак година касније, Алфонсо VII, краљ Леона и Кастиље, проширио је хришћанске територије Кордобом и Алмеријом. Године 1150. Рамон Беренгер IV се венчао са Петронилом од Арагона, кћерком Рамира II од Арагона, чиме је дошло до уједињења са арагонском краљевском династијом и стварања Круне Арагона[16].

Године 1125. друго дивље берберско племе, Алмохади, срушило је Алморавиде у северној Африци, те су муслимани на Иберијском полуострву позвали њих у помоћ. Алмохади су стигли на Иберијско полуострво 1146. и с почетка су имали проблема да успоставе превласт над муслиманима, али кад су то успели, кренули су на хришћане и ускоро повратили скоро све територије које је освојио Алфонсо VII.

Свечани улазак Католичких краљева у Гранаду 1492. године

Алфонсо VIII од Кастиље и његов ујак, Фернандо II од Леона су се, међутим, успешно супротставили Алмохадима који су довели појачања и северне Африке. Године 1195. у бици код Аларкоса хришћанска војска Алфонса VIII била је тешко поражена. У наредних десет година, обе стране су се спремале за одлучујућу битку која ће се десити 16. јула 1212. године, код места Навас де Толоса где су муслиманске снаге претрпеле тежак пораз.

Након ове велике победе над муслиманима, хришћанска краљевства су се запала у међусобне борбе, тако да је тек након 1230. године Рекокиста могла да се настави. Фердинанд III, краљ Леона и Кастиље је 1236. заузео Кордобу, и 1248, Севиљу. Ђауме I, арагонски краљ освојио је Мајорку, Менорку и Валенсију. Муслиманске територије су се ускоро свеле на Гранаду, која ће као последњи муслимански бастион, пасти 1492. године под нападом војске Католичких краљева[16].

Шпанија у 16. веку[уреди]

Шпанија у 20. веку[уреди]

Друга шпанска република[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Друга шпанска република

Шпански грађански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Шпански грађански рат

Франков војни пуч тријумфовао је у већем делу Шпаније нарочито оне које су неколико месеци раније на изборима биле опредељене за десничарске кандидате: Галицији, Леону, Старој Кастиљи, Навари, већем делу Арагона, западној Андалузији, северној Африци и на Канарским острвима. Велики градови као и индустријски најважније области биле су под контролом снага лојалних влади. Већ током лета 1936. назирали су се фронтови будућег рата. Франко је отишао са Канарских острва у Марокански протекторат како стао на чело шпанских афричких јединица. Ово су биле елитне шпанске јединице. По преласку Гибралтара ове снаге су се повезале са побуеничким гарнизонима у Кадису и Севиљи а до јесени стигле су до предграђа Мадрида.

Немачка и Италија активно су пружале војну помоћ Франковим снагама. Совјетски Савез стао је на страну Републике и од 1937. пружао је помоћ у ратном и санитетском материјалу. Антифашистичко јавно мњење широм света је стало на страну Републике.

Рат који је уследио имао је јасна идеолошка обележја. Католичка црква је подржала Франка изједначавајући рат против комуниста са новим крсташким походом. Потом је антиклерикализам левице добио екстремне размере. Верници и свештеници у појединим областима били су изложени страшним прогонима. У провинцијама које су остале лојалне Републици милиција Народног фронта је често поништавала власт представника владе. Анархисти су подстицали заузимање предузећа и земље што су радници и чинили. За разлику од анархокомуниста, социјалисти и комунисти су сматрали да током рата не треба вршити значајније промене система мада се ни они нису одрекли својих револуционарних начела. У лето 1936. Ларго Кабаљеро је постао председник владе народног фронта. Главни циљ ове владе била је победа у рату, па је уложила велике напоре од краја 1936. да би наметнула власт локалним аутономсним центрима. Почетком 1937. ЦНТ и ФАИ припојиле су своје милиције владиним оружаним снагама. До маја 1937. извршна власт је успела да у потпуности укине независност ФАИ.

У националистичком блоку све снаге су се брзо потчиниле војним властима. У Бургосу се успоставили Хунту за одбрану чији је председник био генерал Мигел Кабанељас. Како се приближавало лето 1937. године националисти су све веће наде полагали у одреде из Африке јер су сматрали да једино они могу да овладају Мадридом. Тако је растао значај њеног заповедника, генерала Франсиска Франка. Он је 30. септембра 1937. проглашен за генералисимуса а касније и за шефа државе на челу Техничке хунте. Све политичке снаге које су ушле у ово тело морале су да се потчине власти генерала.

За ово време рат је беснео. Иницијативу је углавном увем имала национална војска. У новембру 1936. националисти су започели напад на Мадрид али су републиканске снаге уз помоћ партијских милиција и добровољаца из многих земаља успеле да овај напад одбију. Мадрид ће бити освојен тек при крају рата.

У јануару 1937. када су увидели да Мадрид неће пасти националисти су своју пажњу усмерили на друге фронтове. Заузели су Малагу, у пролеће су почеле борбе у Кантабрији, у јуну је пао Билбао, потом Сантандер и на крају у јесен Астурија.

Све до децембра 1937. Република није могла да предузме ниједну већу офанзиву. Тек тада је кренула на Теруел али је та офанзива претрпела неуспех. Овај пораз су искористили националисти да изведу велики напад на истоку земље. Њихове трупе стигле су до Медитерана поделивши републиканске области на два дела. Валенсија, као ново седиште републиканске владе остала је ван њиховог домашаја.

У јулу 1938. Република је уложила велике напоре да очува Каталонију. У долини Ебра су предузели офанзиву која је у почетку успешно напредовала али су франкисти убрзо прешли у контранапад. Јануара 1939. пала је Барселона. Влада и председник владе Асања морали су да избегну у Француску. Само је централнојужна зона остала под републиканском контролом, али ово стање је било краткотрајно. Наиме, чим се докопао власти у Мадриду, пуковник Сехисмундо Касадо је започео преговоре са Франковим Главним штабом о предаји. После пада Мадрида, преостали отпор био је лако сломљен. Франко је прогласио крај рата 1. априла 1939. године и победу своје Нове државе.

Становништво[уреди]

Првог јануара 2006. године, Шпанија је имала 44.708.964 становника. Густина насељености је 88,59 стан./км², а дистрибуција становништва у на целој територији је неуједначена. Мадрид, околина Мадрида и обала су најгушће насељене зоне, док је унутрашњост знатно ређе насељена. Данас око 80% становништва живи у градовима. У старосној доби 0-19 година је 33% популације, у доби 20-59 година је 50%, а старијих од 60 година има 17%. Очигледно је и да шпанска популација постаје све старија, а на то утиче и мали природни прираштај, који износи свега 1 промил (стопа наталитета је 10 промила, а морталитета 9 промила).

Шпанија је прилично хомогена што се религије тиче - 97% становништва је католичке вере, 0,4% су протестанти и 2,6% остали.


Највећи градови[уреди]

Мадрид
Мадрид
Барселона
Барселона
Валенсија
Валенсија
Севиља
Севиља
Поредак Град Покрајина Популација Сарагоса
Сарагоса
Малага
Малага
Мурсија
Мурсија
Палма де Мајорка
Палма де Мајорка
1 Мадрид Мадрид 3.213.271
2 Барселона Каталонија 1.621.537
3 Валенсија Валенсија 814.208
4 Севиља Андалузија 703.206
5 Сарагоса Арагон 674.317
6 Малага Андалузија 568.305
7 Мурсија Мурсија 436.870
8 Палма де Мајорка Балеарска острва 401.270
9 Лас Палмас Канарска острва 381.847
10 Билбао Баскија 354.860
11 Аликанте Валенсија 334.757
12 Кордоба Андалузија 328.428
13 Ваљадолид Кастиља и Леон 317.864
14 Виго Галиција 297.332
15 Хихон Астурија 277.554
16 Лоспиталет де Љобрегат Каталонија 257.038
17 Коруња Галиција 246.056
18 Виторија Баскија 235.661
19 Гранада Андалузија 234.325
20 Елче Валенсија 230.112
Државни институт за статитику[18]


Имиграција[уреди]

Шпанија је после САД земља која прима највећи проценат имиграната на свету. Године 2005, у Шпанију је дошло 38,6% од укупног броја имиграната у Европску унију. Имигранти су у највећем броју из ибероамеричких земаља, затим из других земаља ЕУ источне Европе и Магреба. Велики део економског напретка у последњим годинама и обезбеђење пензионих фондова за надолазеће године се може захвалити имигрантима, с обзиром да је шпанско становништво све старије.

Статистике[уреди]

Од 44.708.964 укупног броја становника Шпаније, 4.144.166 су странци, или 9,3 % од укупног становништва, према студији шпанског Националног Института за Статистику [19] која је закључена 1. јануара 2006. Најбројнији странци у Шпанији су Мароканци (536.012), затим Екваторијанци (461.310), Румуни (407.159) и Колумбијци (265.141). Од земаља Европске уније, најбројнији су Британци (274.723) и Немци (150.000), сконцентрисани углавном на југу и истоку Шпаније, конкретно, Аликанте и Малага.

Срби у Шпанији[уреди]

Према последњим статистичким подацима од 1. јануара 2006. године, у Шпанији се укупно налази 3.474 Срба, од којих 1.862 мушкараца и 1.612 жена. Највише има Срба између 30-34 година старости (укупно 593 од којих 351 мушкарац и 242 жене. Следе Срби између 25-29 година, којих има укупно 470, од којих 248 мушкараца и 222 жене. На трећем месту су Срби између 35-39 година старости, којих има укупно 447 - 272 мушкарца и 175 жена[20].

Језици[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Шпански језик

Шпански језик или кастиљански је званични језик шпанске државе. Остали језици (и дијалекти) који се говоре у Шпанији су:

Привреда[уреди]

Мада је Шпанија и после Другог светског рата била углавном аграрна земља, данас је она средње развијена држава у којој доминира терцијарни сектор - у укупном националном дохотку учествује са 56%. Секундарни сектор учествује са 39%, а пољопривреда има удео 5%. Запослени у пољопривреди чине 12% свих активних, док у индустрији и рударству ради 25% и у услугама 63%. На побољшању пољопривредне производње производње Шпанија је у последњих двадесетак година доста урадила, а то потврђују и бројне хуерте. Од обрадивих површина (470.000 ha) оранице и воћњаци заузимају 42%, ливаде и пашњаци 21%, шуме 30%, а неплодно је око 7%. Уз то, наводњава се око 3,2 милиона хектара. И данас највећи део пољопривредних површина припада велепоседницима (око 50%), а њихова имања - латифундије углавном имају површину већу од 250 ha. Мала имања су испод 50 ha, мада има доста мањих од једног ha.

Туристичко-географске регије[уреди]

Алказар, некада краљевски дворац, је подигнут на стрмој која се диже изнад града Сеговије
  1. Коста Брава и Коста Дорада
  2. Коста дел Азар
  3. Коста Бланка
  4. Коста дел Сол
  5. Коста де ла Луз и Андалузија
  6. Балеарска острва
  7. Канарска острва
  8. Кантабријско приморје или Коста Верде
  9. Унутрашњост Шпаније и Пиринеји

Шпанска кухиња[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Шпанска кухиња
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Historia Universal. Los orígenes.Salvat Editores.Barcelona, 2004.
  4. ^ БиБиСи вести:First west Europe tooth' found. 30. јуни 2007, Приступљено 17. 4. 2013.
  5. ^ The Gibraltar Neanderthal Man, Приступљено 17. 4. 2013.
  6. ^ Енциклопедија ГЕР. Неандерталац, Приступљено 17. 4. 2013.
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Самарџић, Н. Историја Шпаније. Првих пола милиона година. Плато, Београд, 2005. Стр-11-18
  8. ^ а б в Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41
  9. ^ а б в Elliot, J. Dosier: Hispania Romana: De Iberia a Hispania. Historia y Vida 2004; Nº435: 43-51
  10. ^ Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: La aportación de la colonia. Historia y Vida 2004; Nº435:52-59
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Самарџић, Н. Историја Шпаније. Визиготска Хиспанија. Плато, Београд, 2005.pp. 36-77
  12. ^ Овде се не мисли на „православље“ у данашњем смислу речи, заправо до 1054. и Велике шизме термини „католичанство“, „ортодоксија“, „правоверје“ и „православље“ су синоними и односе се на изворно хришћанство, за разлику од многобројних учења која су се појављивала у то доба и била проглашена јересима.
  13. ^ The Visigoths, From the Migration period to the seventh Century, An ethnographic Perspective, ed. P. Heather, San Marino 1999, pp. 335-336.
  14. ^ "У Шпанији су арапски освајачи добили име Маври које се односи на становнике Магреба и Марока“. Н. Самарџић. Историја Шпаније. стр. 82.
  15. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Самарџић, Н. Историја Шпаније. Муслиманска Шпанија. Плато, Беогад, 2005.pp. 78-103
  16. ^ а б в г д ђ е ж Сидни Пеинтер. Историја средњег века. Клио, 1997, Београд, стр. 221-7
  17. ^ а б в г д Самарџић Н. Историја Шпаније. Прва реконкиста. Плато, Београд, 2005.pp. 104—134.
  18. ^ Instituto Nacional de Estadística (INE)
  19. ^ INE, Приступљено 17. 4. 2013.
  20. ^ INE, Приступљено 17. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :