Црква Светог Петра у Мућу Горњем
| Црква Светог Петра у Мућу Горњем | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Оснивање | 9. век |
| Реоснован | 18. век |
| Место | Мућ Горњи, Далмација Хрватска |
Црква Светог Петра у Мућу Горњем је средњовековна црква највероватније из време владавине кнеза Бранимира, о којој говори пронађени натпис из 888. године. Црква је првобитно била саграђена као касноантичка грађевина с апсидом, а у старохрватску цркву адаптирана је нешто пре 888. године. Налази се у Мућу Горњем, у средишту Мућке крајине, западно од Сиња у Сплитско-далматинској жупанији у Републици Хрватској.[1]
Положај[уреди | уреди извор]
Црква Свртог Петра се налази у насељу Мућ, у Сплитско-далматинској жупанији на десетак километара западније од Сиња и источно од Доњег Постиња, на државној цести Д56, која повезује Дрниш и Сплит, уз руб поља на падинама брежуљака који се уздижу према Свилаји сместила су се два Мућа, насеља развученог типа Горњи и Доњи Мућ.
Географски гледано Мућ Горњи је смештен на источном крају простора који окружују планински ланци Свилаја на северу, Мосеч на југу и Промина, у крају у којем се у плодном Мућком поља смењују са голим кречњачким кршом.
У црквеном погледу Мућ припада Сплитско-макарској надбискупији и Клишком деканату, а данашњу жупу Мућ сачињавају села Гиздавац, Горњи Мућ и Мућко Зелово.
Историја[уреди | уреди извор]
Цео крај на простору данашњег Мућа Горњег био је насељен још од праисторије. У околини Мућа својевртемено је била илирска градина у оквиру које је у оближњем тешко приступачном утврђењу Андетриј (лат. Andentrium), илирски војсковођа Батон у периоду од 6. до 9. године пружио је последњи отпор римским освајачима предвођеним војсковођама Тиберијем и Германиком.
Запоседањме простора од стране римскох освајача, кроз тај сада римски град пролазила је цеста која је водила од Салоне и Клиса према данашњем Дрнишу и Бурнуму. Уз ту цесту, коју је изградила позната VII. римска легија, у Петрову пољу, смештеном нешто западније, развили су се значајни римски градови – Магнум Мунуципиум, Сyнодиум (можда Магнума) и Промона. О боравку римљана на овом простору говоре подаци о томе да су током 19. века. у близини цркве пронађени остатци римскога термалног врела са пратећом водоводном мрежом и остаци многих гробова са надгробним споменицима.
По доласку Словена Мућу је био средиште старохрватске жупаније Змина која се спомиње у једној повељи краља Дмитра Звонимира. Бранимирова црква страдала је током напада Татара 1242. па је подигнута нова или је то иста црква, према досадашњим документима не можемо се тачно знати.
На том локалитету спомиње се нешто касније и црква Светог Петра из 1361. године.[2])
Након пада утврђења Неорић 1538. године овај простор запоселе су Османлије које су на њему остале пуних 150 година. У време владавине Османлија на истом месту спомиње се црква Светог Петра и наводи долазак апостолског мисионара Николе Бијанковића који је 1683. на благдан у цркве Светог Петра, држао мису и проповедао пред око 200 верника.
Након одласка Османлија полунапуштени крај су 1709. населили нови досељеници који су граду Змину донели ново име Мућ, па се назив Змина престао употребљавати од 18. века.
Стара црква у Мућу први пут се помиње у писаним документима 1709. године током посете сплитског надбискупа Цупилија, ...као камена и мала црквица покривена каменим плочама. Ова црква је срушена 1761. године да би на њеним остацима била изграђена нова.
Мућ Горњи постао је самостална жупа 1795. године.Тада је жупа поверена световним свештеницима.[3] Године 1832. године бискуп Миошић нашао је цркву у лошем стању. Иако је више пута била поправљана, није задоволајвала потребе мућких жупника. Од тада значајне промене црква је претпела 1869. године по доласка новог свештеника у Мућу Горњу, дона Мије Јерка Гранића, који је малу и трошну цркву одмах покушао проширити.
Године 1871. године црквено одбор одлучио је да се гради нова црква и врло брзо почело је се с копањем темеља. Том приликом пронађен је један оштећени римски натпис, много гробова и један натпис из три комада, са именом кнеза Бранимира датиран на 888. годину. За овај натпис, у почетку се веровало да потиче са одломљеног дела надвратника, а данас се поуздано зна да је то део главне греде олтарске преграде. Натпис је урезан у тврдом камену каквог нема у мућком крају и одмах је археолозима било очигледно да је исклесан на другом месту а потом донет у Мућ.[4][5]
Црква је имала и жупна кућу, која се налази на брегу више цркве. Саграђена је у 19. веку. Пошто је била у јако лошем стању 1896. године расписана је лицитација за њену већу поправку. Предрачунска вредност радова која је износила 1.295 форинти највећим делом подмирила је Вјерозаконска заклада. Године 1902. радови су завршени и кућа је добила данашњи облик. Жупна кућа је више пута била поправљана од жупника и у другој половини 20. века.[6]
Архитектура[уреди | уреди извор]
Према начину градње, пронађеним деловима античке скулптуре, близини термалног извора и недостатка старохришћанске камене пластике, закључено је да се радило о профаној једнобродној уздужној грађевини, грађеној у време касне антике, која је у време кнеза Бранимира, и нешто пре 888. године, адаптирана у старохрватску цркву.
Необичност градње ове цркве била је и та, да је она била оријентисана у правцу север — југ, уместо, како је то био обавезан обичај за старе цркве, оријентација исток — запад. Али како су слична отступања откривена у још једној цркви, недалекој од ове у Мућу, цркви у Рижиницама, у којој је пронађен натпис с именом кнеза Трпимира, сматра се да је и она такође настала адаптацијом старије античке грађевине.
Црква је преуређена у другој половини 9. века, и то највероватније прво као старохршћанска црква посвећена Светој Марији, а тек у другој фази у цркву Светог Петра, након што је добила предроманичку олтарну преграду.[7][8]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Андреис, П.: Повијест града Трогира I. ђакавски сабор, Сплит, 1977.
- ^ V. Рисмондо, Регистар нотара Николе из Аугубија, ХАС, Сплит, 1965, стр. 13, сепарат.
- ^ I. Јурић, Положај и границе, у Павић, П. ет ал. (ед.), Жупа св. Петра Апостола Мућ Горњи, Жупа св. Петра Апостола, Мућ Горњи, 2011, 13–15.
- ^ Ш. Љубић: Писан споменик из добе хрватскога војводе Бранимира. Рад ЈАЗУ, 1874, 26, стр. 93–102.
- ^ Ф. Рачки: Писан споменик из добе хрватскога војводе Бранимира. Ибид., стр. 103–108.
- ^ „Ратомир Вукорепа, Жупа св. Петра ап. - Мућ Горњи”. Сплитско-Макарска Бискупија. Приступљено 30. 3. 2019.
- ^ Марасовић, Т.: Раносредњовјековне преинаке античких грађевина у Далмацији, Прилози повијести умјетности у Далмацији (2001.-2002), 39., стр. 61-90
- ^ Зекан, M.: Прилог проучавању архитектуре из које потјече натпис кнеза Бранимира у Мућу Горњем, Гуњаћин зборник (1980), стр. 133-140
Литература[уреди | уреди извор]
- Ф. Шишић: О новонађеном споменику хрватског кнеза Бранимира. Новости, 23(1929) 123, стр. 13.
- Љ. Караман: Из колијевке хрватске прошлости. Загреб 1930, 80–81.
- Н. Маслаћ: Заслугом Папе Ивана VIII (872–882) Хрватска постаје самосталном државом. Владање хрватскога бана Бранимира 879–892. Католички тједник, 17(20)(1941) 15, стр. 12.
- M. Тадин: Из прошлости Мућа. Црква у свијету; 15(1980) 1, стр. 63.
- Ж. Рапанић: Биљешка уз четири Бранимирова натписа. Старохрватска просвјета, С III, 1981, 11, стр. 179–190.
- Глоссар зур фрüхмиттелалтерлицхен Гесцхицхте им öстлицхен Еуропа, 1. Беихефт, 2. Наментрагенде Стеининсцхрифтен ин Југослаwиен вом дес 7. зур Митте дес 13. Јахрхундертс. Wиесбаден 1982, 17, 32–34, 42.
- V. Пери: Спалато е ла суа Цхиеса нел тема бизантино ди Далмазиа. Вита религиоса, морале е социале ед и Цонцили ди Сплит (Спалато) деи сецц. X–XИ. Падова 1982, 271–348.
- D. Рендић-Миочевић: Споменици (у чланку: Бранимир. Енциклопедија Југославије, 2. Загреб 19822, 400–401).
- M. Шваб: Неколико напомена уз радове Иве Голдстеина и Жељка Рапанића о насловима хрватских владара. Хисторијски зборник, 37(1984) стр. 280–281.
- M. Зекан: Отрес/Лукачуша, вилла рустица, средњовјековна некропола и романичка црква. Археолошки преглед, 25(1985) стр. 161–164.
- Ј. Лучић: Црквене прилике у Хрватској за кнеза Бранимира (879–892). Цроатица Цхристиана периодица, 10(1986) 17, стр. 1–16.