Дивљаштво (епоха)

Дивљаштво је прва велика епоха у којој се формирао примитивни човек са карактеристичним неартикулисаним говором и ограниченим нивоом схватања појава и природе која га окружује. Дивљаство заједно са варварварством представља предцивилизацијско раздобље у људској историји које је најдуже трајало У периоду дивљаства људи су живели под утицајем закона природе на које нису могли да утичу, у потпуној природној, друштвеној и економској једнакости.

Главне карактеристике

Привреда

Дивљаштво се одликује сакупљачком привредом. (да би преживе човек сакупља оно што налази већ готово у свом непосредном природном окружењу) Главна јудска достигнућа привреде дивљашства су бављење ловом, риболовом и сакупљање различитих биљних плодова У овом периоду човек почиње да учи да користе ватру. Од оруђа и оружја користе само: камене секире, неку врсту копља, а касније – лук и стрелу.

Камено оруђе и оружја из периода дивљаштва (камено доба)

• 
• 
• 
• 
• 
• 

Говор и култура

У периоду дивљаштва први пут се јавља артикулисани говор, што обезбеђује бољу комуникацију међу људима унутар једне групе. Јављају се први облици лечења болесника и у лову повређених особа. У почетку су то биле примитивне радње и поступци, а потом, демонистичка веровања у порекло болести, из којих су проистекли многи обреди за лечење појединих болести или повреде у зависности од тога ком су неслућеном демону приписали њихову појаву.

Уметност у дивљаштву први пут се развија од постанка човека и то у два основна облика - предметна, откривена са алаткама и оружјем и прилично добро датована и зидна, уметност осликавања зидова пећина. По зидовима пећина људи су досата верно сликали контуре животиња и сцене из лова. Израђују и скулптуре од костију, најчешће јелена и жене.

Насеобине, прве људке заједнице и одоси у њима

У дивљаштву људи су били у покрету трагајући за храном, нису имали станиште а у случају непогоде склањали су се под природне заклоне, као што су надстрешнице од стења. У пећине цовек је упоцетку улазио ређе јер су их насељавали јачи од њега — пећински лав, сабљозубе мачке и други месождери. Запоседнуте пећине су временом ограђивали обрамбеним зидом од наслаганог камења и грана дрвећа због додатне заштите од дивљих животиња, невремена и припадника других људских заједница.

Међутим, праљуди су још од најстаријих времена градили и разне облике насеобина од дрвета, шибља и кожа животиња. Прве такве насеобине израђене људском руком откривене су у близини Нице у Француској. Датирају између 450 и 380 хиљада година п.н.е. Једна од њих била је израђена од шибља, а због додатне заштите била је окружена већим и мањим каменим блоковима. У једној пећини недалеко од Нице пронађени су остаци насеобине сличне шатору коју су покривале коже животиња.

Неандерталски прачовјек је на простору средишње Европе градио разне облике насеобина од дрвета и коже животиња. Прво су ископали рупе у земљишту. Затим би изнад рупе направили конструкцију од гране дрвећа које би потом прекрили шибљем, гранама дрвећа и кожама.

Крајем старијег периода дивљаства израђивали су насеобине налик на шаторе америчких Индијанаца. Прво би поставили дрвену конструкцију од штапова око којих би разапели коже животиња. Понекад су подизали и веће насеобине на чијим су крајевима подизане грађевине сличне шаторима.

Претеча колиба појавила се први пута почетком средњег периода дивљаства. Састојала се од дрвене конструкције коју је покривало шибље и гране дрвећа уместо кожа животиња.

Примитивни објекти за становање из различитих периода дивљаштва

400 000 година пре н.е.

200 000 година пре н.е.

14 000 година пре н.е.

Вешти човек је користио ватру за грејање и одбрану од животиња али само ако би је нашао у природи. Кретао се у групама чија је величина зависила од расположиве хране. Прве људске заједнице су се састојале од вероватно 15 до 20 чланова, називамо их чопор или хорда пошто је у њима као и код многих животиња право јачег, вођа је увек био најснажнији мушкарац.

Међу тим малобројним људским групама, које су се бавиле сакупљачком привредом постојала је природна подела рада. и слободно остваривање полних везе у циљу репродукције и одржања групе. Природни чиниоци имали су прворазредни утицај и друштвено биће је тек почело да се уобличава и добија своје прве контуре. Појављује се свест о потреби ступања у везу са околним индивидуама, што је почетак свесности човека да уопште живи у друштвеној заједници.

То су малобројне људске групе, које су се бавиле сакупљачком привредом и у оквиру којих су се слободно остваривале полне везе. Постојала је природна подела рада . Природни чиниоци имали су прворазредни утицај и друштвено биће је тек почело да се уобличава и добија своје прве контуре. Појављује се свест о потреби ступања у везу са околним индивидуама, што је почетак свесности човека да уопште живи у друштвеној заједници.

Хорду постепено замјењује род ( заједница заснована на крвном сродству). Род – настаје на прелазу средњег у виши стадијум дивљаштва. То је био крвно-сроднички скуп људи у којој се положај чланова одредјиван претежно породично-брачним везама. Јавља се егзогамни групни брак – пуналуа. Брачне везе се склапају и змедју припадника различитих родова, чиме се јачају друштвене медјуродовске везе. У родовским заједницама се остварује прелаз на производњу и долази до друштвене поделе рада на сточарство, земљорадњу, занатство.

У почетку је доминантан био матријархални род, када је жена својим биолошким функцијама (радјање и чување деце) и економским положајем (чување ватре, првобитна баштенска земљорадња) имала превласт у роду. Економска превласт мушкарца и патријархални род настаје појавом сточарства и коришћењем стоке у обради земље. Више родова чинили су фратрије или братства.

Подела

Нижи степен дивљаштва

Овај степен дивљаства, који се сматра и детињством људске расе, карактерисе борбе за опстанак и појава првог артикулисаног говора, или прелаз од антропоида ка антропосу (човеку). Настајање артикулираног говора је главна тековина развитка у овом периоду.

У нижем степену дивљаштва привреда се састојала од сакупљања плодова и корења у тропској шуми а „...лечење болесника је било у виду некаквих неконтролисаних радњи и покрета...“ које ће бити присутне и у касанијим периодима све до фазе емпирије.

Сматра се да је промискуитет као најстарији облик ендогамије постојао на нижем стадијуму дивљаштва. У најпростијим људским заједницама хордама полни односи били су „слободни“ без икаквих ограничења. Инцест је био саставни део полног односа на овом степену развоја.

Овај степен развитка људског друштва данас више нигде не постоји на нашој планети, али се претпоставља да је постојао ако се прихвати као научно доказано, порекло човека из животињског света.

Средњи степен дивљаштва

У средњем степену развоја дивљаштва, које је углавном и период тзв. старог каменог доба или палеолита, човек развија мануелну способносте, и израђује и прилагођава оруђа и оружја која су му потребна за свакодневни живот. У овом раздобљу „примитивни човек“ открива ватру и почиње да развија „...демонистичка веровања у порекло болести. Сваку болест или повреду он приписује неком неслућеном демону...“

Са економског гледишта средњи степен дивљаштва се карактерише искоришћавањем риба и водених животиња уопште и употребом ватре за припремање хране. Тиме су се људи ослободили везаности за шуму, тропску климу и могли су следити реке и обале и проширити своју заједницу по површини наше планете.

На средњем степену дивљаштва настају прва сексуална ограничења. Забрањено је полно општење између генерација (отац-ћерка; а најстрожје мајка-син). Сматра се да су ова ограничења прве друштвене норме (правила понашања) и имају историјски значај за настајућег цивилизованог човјека.

У овој фази развоја људског друштва налазили су се у току 20.века урођеници Аустралије, Нове Гвинеје и Полинезије, а и данас их још има у тим крајевима (у резерватима), као и у бразилској прашуми у сливу реке Амазоне.

Виши степен дивљаштва

Виши степен дивљаштва почиње проналаском лука и стреле, чиме дивљач постаје редовна храна, а лов једна од нормалних облика рада. Лук и стрела и тетива представљају врло сложено оружје и оруђе, што представља велико нагомилано искуство и једну од вазних тековина развоја људског рамишљења. У овом степену дивљаштва - када се формира "Хомо Сапиенс", човек све више напушта пећински начин живота и живи у сопственим рукама саграђеним објектима (колибама, сојеницама итд). Почиње да обрађује земљу и за тај рад користи домаће животиње. То све утицало је и на поцетак насељавања и стварање првих сеоских насеља.

На вишем степену дивљаштва еволуирају нове забране у полним односима парова, ка егзогамији. Забрањено је полно општење и унутар једне генерације (сестра-брат). Тако је човек коначно изашао из ендогамије. Најстарији познати облик егзогамијског брака открио је на Хавајима Пуналуа -(Пунални брак).

У овом степену развоја цовек користи брушено камено оруђе (неолитско), ткање прстима са влакнима од лике и плете кошаре од лике и трске. Камена секира и ватра омогуциле су изградњунчамце издубљених из дебла и израду греде за градњу кућа.

На овоме степену развитка људског друштва данас су урођенициу Аустралији и Новој Гвинеји, а средином 20.века налазили су се на том степену развоја нека друштва и Индијанци на западу Северне Америке.