Експеримент когнитивне дисонанце

Когнитивна дисонанца је способност особе да истовремено има два или више мишљења или уверења који су логички или психолошки недоследни. Дисонанца је неусаглашеност, а у обичном језику може се назвати и фрустрацијом или недостатком равнотеже.

Когнитивна дисонанца је ментални процес, који се јавља када су нека два става/размишљања у међусобном конфликту. Систем тежи да исправи ту грешку и прихвата један став да би се вратио у равнотежу. Социјални притисак може утицати на то да се прихвати став/размишљање који се у суштини не слаже. Овај ментални процес у већини случајева није нимало угодан.

Зашто долази до оваквих ситуација?

Постоје многи разлози и многе могуће ситуације у којима ће се лични ставови супротставити самој ситуацији и људском реаговању у датој ситуацији. Људи јако често раде ствари зато што је то став фирме или породице, иако осећају да се са таквим понашањем не слажу. Често се налазе у ситуацијама које нису сасвим јасне и приморани су да их тумаче како најбоље могу. У таквим ситуацијама долази до брзих решења. У данашње време ”брзог живљења” таквих је ситуација много.

Један од најзначајнијих психолога који се бавио појавом когнитивне дисонанце био је Леон Фестингер. Фестингеров рад из 1957. године објединио је постојећу литературу о утицају и друштвеној комуникацији у оквиру теорије когнитивне дисонанце. Фестингер описује основне хипотезе когнитивне дисонанце на следећи начин:

1. Постојање дисонанце (или недоследности), психолошки неугодно, мотивише особу да покуша да смањи дисонанцу и постигне сагласност [или конзистентност].
2. Када је присутна дисонанца, поред тога што покушава да је смањи, особа ће активно избегавати ситуације и информације које би дисонанцу вероватно повећале.

Смањење дисонанце се може постићи променом акција, или селективно стицањем нових информација или мишљења. Фестингер и Јамес M. Царлсмитх објавили су свој класични когнитивни експеримент дисонанце 1959. године.

Леон Фестингер био је утицајни социјални психолог, најпознатији по својој теорији когнитивне дисонанце и теорији социјалног поређења. Био је под утицајем Курта Левина, а као основну методу у својом социо-психолошким студијама користио је експеримент, не умањујући значај аутентичних животних ситуација. Фестингер је познат по унапредјивању употреба лабораторијских експеримената у социјалној психологији, мада је истовремено указивао на важност проучавања реалних ситуација, принцип који је можда коришћен код личног упадања у пагански култ. Такодје је познат и по ефекту близине у теорији социјалне мреже. Упркос његовој надмоћи у социјалној психологији, Фестингер је прешао на истраживање виртуелне перцепције 1964. године, после на археологију и историју од 1979.године до његове смрти 1989. године.

Теорија когнитивне дисонанце

Тек је недавно дошло до неких експерименталних радова везаних за питање о томе шта се дешава са особом уколико је она приморана да уради нешто што је супротно његовом мишљењу или вољи.

Два експеримента која су извели Јанис и Кинг (1954, 1956) јасно су показала да се, барем под неким условима, то мишљење мења како би се ускладило са том променом коју је особа била приморана да уради. Конкретно, они су показали да ако је особа присиљена да импровизује говор који подржава став са којим се не слаже, његово мишљење креће се према положају који се заговара у говору. Опажена промена мишљења је већа него код особа које само чују говор или код особа које читају припремљени говор наглашавајући искључиво елокацију и начин саопштавања. Аутори ова два експеримента објашњавају своје резултате углавном у смислу менталне пробе и размишљања о новим аргументима. У међувремену, они предлажу, да особа која је присиљена да импровизује говор говори сама. У прилог том објашњењу аутори су предочили неке доказе, који нису у потпуности коначни.

Келман је (1953) покушао да даље настави са радом. Размишљао је, ако је особа приморана да казе нешто што је супротно његовом мишљењу, а за шта би добио награду, онда би требало да важи да што је већа награда, то је већа и могућност промене мишљења. Међутим подаци до којих је дошао, нису подржали ову идеју. Он је, првенствено, пронашао да понуђена велика награда доводи до мање промене мишљења него што изазива мања награда. Заправо, овај налаз Келмана је у складу с теоријом коју ћемо представити испод, али из више разлога није коначан.

Једна од главних слабости подака је да нису сви субјекти који су учествовали у експерименту јасно променили своје мишљење како би добили понуђену награду. Шта више, као што се може очекивати, проценат испитаника који су се придржавали свог мишљења је повећан уколико је повећана понуђена награда. Дакле, самим избором ко је направио и ко није направио неопходну јасну промену и са различитим процентима субјеката у различитим условима који су урадили тражену промену, ни тумачење података не може бити недвосмислено.

Фестингер је 1957. предложио теорију која се тиче когнитивне дисонанце из које долази до низа извођења о промени мишљења насталог након присилног усаглашавања. У експерименту се размотра особа која заступа мишљење "X", али је, као резултат притиска извршеног на њу, јавно изјавила да верује у "не X."

1. Ова особа има две спознаје које, се психички, не уклапају заједно: једна спознаја је да он верује у "X", и друга спознаја где је он јавно изјавио је да верује у "не X." Уколико се не узимају у обзир никакви други фактори осим његовог приватног мишљења сматрају се, да ако он верује у "X" да ће и јавно износити "X."

Дакле, спознаја његовог уверења јесте дисонантна с његовом спознајом у вези с његовом стварном јавном изјавом.

1. Слично томе, сазнање да је рекао "не X" је сагласано са одговарајућим когнитивним елеменатима који подразумевају разлоге, притиске, обећање награда и / или претње казне које су га изазвале да каже да верује у "не X".
2. При процени укупне величине дисонанце, морају се узети у обзир и дисонанце и сагласности. Хајде да као "D" означимо збир свих дисонанци са неком посебном спознајом а као "C" означимо збир свих сагласности. Онда можемо размишљати о укупној величини дисонанце као о функцији "D" подијељено са "D" плус "C. Да видимо шта се може рећи о укупној величини дисонанце код особе која је рекла "не X" а стварно верује "X." Ако се све остало држи константним, укупна величина дисонанце би се смањиила уколико би се повећао број притисака да каже "не X". Дакле, уколико је дошло до јасне промене услед, рецимо, понуде награде или претње казном, величина дисонанце је максимална ако је обећана награда или претња била једва довољна да подстакне особу да каже "не X". Почевши од ове тачке, што је обећана награда или пријетња казном већа, магнитуда дисонанце постаје мања.
3. Један начин на који дисонанца може бити смањена је да особа промени свој мишљење како би се довела до слагања са оним што је рекла. За очекивати је да се посматра таква промена након што је особа присиљена или изазвана да каже нешто супротно његовом приватном мишљењу. Надаље, пошто притисак на смањење дисонанце постаје функција величине дисонанце, посматрана јасна промена мишљења треба да буде највећа када је једва довољан притисак који се користи да се изазове јасна промена. Овај експеримент је дизајниран да тестира ову изјаву под контролисаним лабораторијским условима. У експерименту смо мењали износ награде која се користи за присиљавање лица да дају изјаве које су супротне њиховом приватном мишљењу. Предвиђање [горе наведено под 3 и 4] је да што је већа понуђена награда то ће довести до мање промене мишљења.

Процедура експеримента

У експерименту је учествовао седамдесет и један мушки ученик који похађа уводни курс психологије на Универзитету Станфорд. На овом курсу, од студената се тражи да потроше одређени број сати као субјекти (Сс) у експериментима. Студенти бирају из расположивих експеримената уписивањем њихових имена на листу која је објављена на огласној табли у којој се наводи природа експеримента. Овај експеримент је наведен као двочасовни експеримент који се бави "Мерама Перформанси. " Током прве недеље курса, када је захтев за учествовање у експериментима најављен и објашњен ученицима инструктор им је такође испричао и о студији коју је водило одељење за психологију. Објаснио је да обзиром да морају учествовати у експериментима, одељење спороводи студију за процену ових експеримената у циљу њихових побољшања у будућности. Речено им је ће део студента ће бити интервјуисани након што буду служили као Сс. Позвани су да сарађују у овим интервјуима и да буду потпуно искрени и поштени. Важност овог огласа ускоро ће постати јасна. Ово нам је омогућило да измеримо мишљење наших Сс студената у контексту у ком нису директно повезани са нашим експериментом и у оквиру чега смо могли очекивати да ће дати искрена и поштена мишљења. Када је субјект С дошао на експеримент "Мере перформанси" морао је да чека неколико минута у канцеларији секретарице. Онда је ушао испитивач (Е), који се представио субјекту С и заједно су кренули према лабораторијским просторијама када је Е рекао:

’’Овај експеримент обично траје мало више од једног сата али, наравно, морали смо то заказати за два сата. Пошто имамо то додатно време, људи који се баве уводном психологијом су питали да ли могу интервјуисати неке наше субјекте. Да ли су најавили то у разреду? Претпостављам да раде интервју са неким људима који су учествовали у експериментима. Ја не знам много о томе. У сваком случају, можда ће желети да са тобом направе интервју кад завршиш овде.’’

Без даљег увода или објашњења субјекту С је приказан први задатак, који се састојао у томе да редја 12 калема на послужавник, празни и поново слаже калеме на послужавник. Речено му је користи само једну руку и да ради брзином којом хоће. Урадио је ово пола сата. Затим је субјект Е уклонио посуду са калемима и испред субјекта С поставио таблу са 48 квадратних клинова. Његов задатак је био да сваки клин окрене за четвртину у смеру казаљке на сату, а затим поново за четвртину итд. Поново му је речено да користи једну руку I да ради по сопственој брзини. Субјект С је радио на том задатку за још пола сата.

Док су радили на овим задацима, Е је седео са штоперицом у руци и живахно правио забелешке на листу папира. Он је то чинио да би уверио С да је то што је он обављао сврха експеримента. Са наше тачке гледишта експеримент тек што је започео. Сат који је С провео радећи на понављајућим, монотоним задацима је имао за циљ да обезбеди равномерно за сваки С искуство о којем би он имао неко негативно мишљење.

Након што је прошло пола сата на другом задатку, Е је видно поставио штоперицу назад на нулу, оставо је, гурнуо столицу назад, запалио цигарету и рекао:

ОК. Па, то је све што имамо у експерименту. Хтео бих да објасним о чему се ради па ћете имати неку представу о томе зашто то радите. [Е паузира.] Па, начин на који је експеримент постављен је овакав. Заправо су две групе у експерименту. У једну, групу у којој сте ви били, доведемо субјекат и не дајемо му у суштини никакав увод у експеримент. Све што му кажемо је само оно што треба да зна да би обавио задатке, и он нема појма о чему је експеримент, или како ће изгледати, или слично. Али у другој групи имамо студента кога смо ангажовали да редовно ради за нас, и оно што ја радим је да га одведем у другу собу где је субјект чека - у истој соби у којој сте ви чекали пре – и упознајем га као да је управо завршио као субјекат у експерименту.

То јест, кажем: "Ово је тај и тај, који је управо завршио експеримент, и замолио сам га да вам исприча мало о чему се ради пре него што почнете. "Тада субјекат који ради за нас, у разговору с следећим субјектом, пролази кроз три случаја: [Е је затим извадио лист под насловом "За Групу Б " на ком је писало: Било је врло пријатно, било ми је забавно, уживао сам, било је врло занимљиво, било је занимљиво, било је узбудљиво. Е је то показао субјекту С, а затим наставио са својим лажним објашњењем сврхе експеримента.] Сада, наравно, ми имамо овог ученика који то ради, јер ако експериментатор то ради, не изгледа реално, и оно што нас интересује је упоређивање како ове две групе раде на експерименту - онај који има претходна очекивања о експерименту, и други, као и ви, са суштински нимало очекивања. До ове тачке поступак је био идентичан за све субјекте С у свим случајевима. Од ове тачке на њима нешто се разликовало. Три случаја су била названа, Контрола, Један долар и Двадесет долара, као што следи: Е је наставио:

"Да ли је то прилично јасно? [Паузира] Види, онај момак [гледа на сат] говорио сам вам о особи која се бави уводном психологијом и која је рекла да ће доћи до сада. Да ли бисте могли да чекате да видите жели ли да разговара са вама? Добро. Зашто не бисмо ушли у другу собу за чекање? [Е је оставио С у уреду секретарице на четири минута. Затим се вратиои рекао:] О.К. Хајде да проверимо и видимо да ли жели да разговара са тобом.

Случај од Једног и од двадесет долара Да ли је прилично јасно како је постављено и шта смо покушавали? [Паузира.] Сада, такође имам нешто чудно да те питам. Ствар је у томе. [Дуга пауза, нека збуњеност и несигурност у наставку, са дозом срамоте од стране Е. Начин на који је Е говорио је био јако контрастан са претходним лажним објашњењм експеримента. Поента је била да се С увери да је ово био први пут када је Е то учинио и да се осећа несигуран у себе.] Момак који то обично ради за нас данас то није могао учинити - управо је назвао и рекао да има да обави нешто друго - тако да морамо пронаћи некога другог кога можемо ангажовати да то уради за нас. Видите, имамо још један субјекат који чека [гледа на сат] и који би требао бити у тој другој групи. Сада професор, који је задужен за овај експеримент, је сугерисао да можда можемо да размотримо шансу да ви то урадите за нас. Рећи ћу вам шта смо ми имали на уму: ствар је,у томе да ако то можете учинити за нас сада, наравно знаћете како то да одрадите, и ако се нешто овако опет догоди било би јако добро када бисмо имали некога у резерви кога бисмо могли позвати. Дакле, ако бисте били спремни радити ово за нас, желели бисмо да вас унајмимо да то урадите сада и да будете на располагању ако се ово поново деси. Можемо вам платити долар (двадесет долара) да то урадите за нас, то јест, долар сада и онда по позиву. Мислите ли да то можете учинити за нас? Уколико С оклева, Е би рекао ствари попут: "То ће трајати само неколико минута, " Обично је особа прилично поуздана; ово је први пут да је пропустио ", или" Кад нам требате звали бисмо вас дан два унапред; уколико сте спречени да дођете, наравно, нећемо вас очекивати."

Након што се С сложио да то уради, Е му је дао претходни лист папира насловљен "За групу Б" и питао га да га поново прочита. Е је онда платио С један долар (двадесет долара), затим му дао ручно написану признаницу да је потпише. Затим је рекао: О.К., начин на који ћемо то урадити је ово. Као што сам рекао, следећи субјект би требао бити овдје до сада. Мислим да је следећа девојка. Одвешћу вас у следећу собу да је упознате и рећи ћете да стеи управо завршили експеримент и да смо тражили од вас да јој кажете мало о томе. Оно што желимо да урадите је да само седнете и уђете у разговор са њом и да покушате да прођете кроз тачке наведене на том листу папира. Оставићу вас саме и вратити се после пар минута. ОК.? Затим је Е ушао у секретаричину канцеларију у којој је раније ишчекивао и где је следећи С чекао. (Секретарица је напустила канцеларију.) Упознао је девојку и С једне с другима говорећи да је С управо завршио експеримент и да ће јој рећи нешто о томе. Онда је отишао рекавши да се враћа за пар минута.

Девојка, дипломац коју су ангажовали за ову улогу, није пуно говорила али је док је С помињао неке позитивне делове експеримента рекла је да је изненађена јер је њен пријатељ који је био део експеримента пре недељу дана рекао да је то досадно и да се треба покушати извући. Већина субјеката С је одговарала рекавши нешто попут "Ох, не, стварно је јако занимљиво. Сигуран сам да ћете уживати у томе.

"Девојка је након што је тихо слушала, прихватила I пристала на све што јој је С рекао. Разговор између њих је снимљен на скривеном магнетофону. После два минута Е се вратио, питао је девојку да уђе у експерименталну собу, захвалио се С на разговору са девојком и уписао његов број телефона да би наставио игру. Можда ће га поново позвати у будућности и онда рекао: "Види, можемо ли да проверимо и видимо да ли је стигао човек из уводне психологије који жели да разговара са тобом?" Од ове тачке, процедура за сва три случаја је поново идентична. Кад су Е и С почели да ходају до канцеларије где је био анкетар, Е је рекао: "Хвала много на раду на тим задацима за нас. Надам се да сте уживали у њима. Већина наших субјеката нам касније каже да им је било сасвим занимљиво. Имате прилику да видите како сте реаговали на задатке и тако даље. "Ова кратак убеђивачка комуникација је направљена са свимау свим условима на исти начин. Разлог за то је што је, теоретски, требало олакшати свима који су желели верују да су задаци били заиста угодни. Када су стигли у канцеларију у којој је требао бити интервју, Е је упитао анкетара да ли или не жели да разговара са С. Испитивач је рекао да, Е се руковао са С, рекао је збогом, и оставио их. Анкетар, је наравно, увек био у потпуном незнању о позицији у којој је С био. Интервју се састојао од четири питања, од којих је на свако С прво подстакнут да разговара о томе а затим је тражено да оцени његово мишљење или реакцију на скали од 11 тачака.

Питања су следећа:

1. Да ли су задаци занимљиви и пријатни? На који начин? На који начин нису били? Да ли бисте оценили како се осећате о њима на скали од - 5 до +5 гдје - 5 значи да су били изузетно досадни и досадни, +5 значи да су били изузетно интересантни и пријатни, и нула значи да су неутрални, ни интересантни нити неинтересантни.
2. Да ли вам је експеримент пружио приликуда сазнате о својој способности за обављање ових задатака? На који начин? На који начин не? Да ли бисте оценили како о томе се осећате на скали од 0 до 10, где 0 значи да нисте научили ништа и 10 значи да сте научили много.
3. Од онога што знате о експерименту и задацима који су укључени у то, да ли бисте рекли да је експеримент мерио било шта важно? То јесте, да ли резултати могу имати научну вредност? На који начин? На који начин не? Да ли бисте оценили своје мишљење по овом питању на скали од 0 до 10, где је 0 значи резултати немају научне вредности и значаја 10 значи да имају велику вредност и важност.
4. Да ли имате жељу да учествујете у другим сличним експериментима? Зашто? Зашто не? Оцените жељу да учествујете у сличном експерименту опет на скали од - 5 до +5, где - 5 значи дефинитивно не бисте да учествујете, +5 значи дефинитивно желите да учествујете, а 0 значи немате никаквог посебног осећаја у вези са тим на било који начин.

На крају разговора анкетар би питао да ли је субјекат С био сумњичав по питању билобило чега I ако јесе шта је било сумњиво. Субјекат С се потом враћа у собу где се одвија експеримент I у којој дсе налазе испитивач I девојка. Потом се субјекту С објашњава права сврха експеримента I субјекти се питају да ли би вратили добијени новац. Сви С су без изузетка пристајали да врате новац. Подаци за од С у експерименту су морали бити одбачени из следећих разлога:

1. Пет С (три у Једном Доллару и два у случају двадесет долара) навели су у интервјуу да су сумњали да су плаћени да кажу девојци да је експеримент био забаван и сумњали су да је то била права сврха експеримента.
2. Два С (оба у случају једног долара) су рекли девојци да су ангажовани и да би јој требали рећи да је експеримент забаван иако је у ствари досадан.
3. Три С (један у једном долару и два у случају двадесет долара) су одбили да узму новац I да буду ангажовани.
4. Један С (у случају једног долара) одмах након разговора са девојком, затражио је њен број телефона говорећи да ће је назвати и објаснити јој ствари, и такође је рекао је Е да жели да сачека док она заврши, тако да јој може све рећи.

Свих 11 су прошли кроз целокупан експеримент, али њихови резултати нису укључени у анализу. Остало је 20 случајева за анализу. Дакле код случаја контроле субјекти су пролазили кроз експеримент али им никада није тражено да разговарају са девојком нити им је нуђена награда. Случај једног долара- групи је нуђено да за један долар увере девојку да су задаци који су у стварности досадни јако занимљиви I забавни. У трећем случају су субјектима нудили 20 долара за исту ствар.

Резултати

Главни резултати експеримента су резимирани у Табели 1, која наводи, посебно за сваки од три експериментална случаја, просечну оцена коју су С дали на крају сваког питања на интервјуу. У свим поређењима, случај контроле треба посматрати као основну линију за процену резултата у друга два случаја. Случај “Контроле” нам даје, у суштини, реакције субјеката С на задатке и њихова мишљења о експерименту који им је лажно објашњен, без експерименталног увођења дисонанце. Подаци из других услова могу се посматрати, у одређеном смислу, као промене из ове основне линије.

Део који је оцењиван	Један долар	Двадесет долара	Вредност т
Садржај пре примедбе девојке (од 0 до 5)	2.26	2.62	1.08
Садржај после примедбе девојке (од 0 до 5)	1.63	1.75	0.11
Свеукупан саџај (од 0 до 5)	1.89	2.19	1.08
Убеђивање и уверљивост(од 0 до 10)	4.79	5.50	0.99
Време проведено на теми (од 0 до 10)	6.74	8.19	1.80

Научна важност експеримента

Ово питање је укључено зато што постоји шанса да се могу појавити разлике. Уосталом, постоје и други начини на којима експериментално створена дисонанца може бити смањена. На пример, један начин би био за С да увећава себи вредност добијене награде. Међутим, то је било мало вероватно у овом експерименту јер је новац био кориштен за награду и несумњиво је тешко убедити себе да један долар вреди више него што је стварно. Међутим постоји и други могући начин. Субјектима С је дат врло добар разлог, поред плаћања, да девојци која чека кажу шта су урадили. Субјектима С су рекли да је то неопходно за експеримент. Због тога, дисонанца би могла бити смањена увећањем значаја овога сазнања. Што су више сматрали да је експеримент научно важан то је била мања укупна величина дисонанце. Онда је могуће да се резултати по овом питању, приказани у трећем реду бројева у табели 1, могу одразити на смањење дисонанце. Резултати су слабо усклађени са оним што би се очекивало да је дисонанса донекле смањена на овај начин. Случај једног долара је већи од друга два. Разлика између случаја Једног и Двадесет долара достиже 08. ниво елевантности на двоструком тесту (т = 1.79). Разлика између случаја једног долара и контроле уопште није импресивна (т = 1,21). Резултат да је случај двадесет долара заправо нижи од случаја контроле је несумњиво питање случаја (т = 0,58).

Дискусија о могућем алтернативном објашњену

У уводу смо поменули да су Јанис и Кинг (1954; 1956) у објашњавању њихових налаза предложили објашњење у смислу самоуверавајућег ефекта менталне пробе и размишљања о новим аргументима од стране особе која је морала импровизовати говор. Келман (1953), у претходно поменутој студији, покушавајући да објасни неочекиван налаз да су особе које су добиле мање награде промениле мишљење више него у условима високе награде, такође предложио исто објашњење. Ако се резултати нашег експеримента требају узети као снажна потврда теорије когнитивних дисонанса, ово могуће алтернативно објашњење мора бити решено.

Конкретно, како се примењује на резултате, ово алтернативно алтернативно објашњење би могло да се одржи да је можда, из неког разлога, С у случајевима једног долара радили више да убеде девојку која је чекала, да су задаци забавни и пријатни. То јест, у случају једног долара, можда су вежбали више ментално, I смислили више начина да то кажу, можда су то рекли убедљивије и тако даље. Зашто би то могао бити случај, наравно, није одмах очигледно. Може се очекивати да ће, у случају двадесет долара, бити плаћени више, и покушати да обаве бољи посао него у случају једног долара. Али, ипак, постоји могућност да су С у случајевима једног долара можда импровизовали више.

Због пожељности истраживања овог могућег алтернативног објашњења, снимњен је разговор на магнетофон између сваког С и девојке. Ови снимци су транскрибовани, а затим су оцењени од стране два независна оцењивача по пет процена. Оцене су, наравно, обављене у игнорисању стања у којима се сваки С налазио.

Пет оцена су:

1. Садржај онога што је рекао С пре него што је девојка направила је примедбу да јој је њен пријатељ рекао

да су досадна. Што су С давали снажније позитивне изјаве о задацима и више начина на које су рекли да су занимљиви и пријатни, то је већа оцена.

1. Садржај онога што је рекао С након што је девојка направила поменуту напомену. Ово је оцењено на исти начин као и за садржај пре примедбе.
2. Слична оцена прекомерног садржаја онога што је рекао С.
3. Оцена како је убедљив и уверљив С био у ономе што је рекао и начин на који је то рекао.
4. Оцена количине времена у дискусији коју су провелиу расправли о задацима, а не на расправу о небитним стварима. Просечна оцена за случај једног долара и двадесет долара, у којој процењују два независна оцењивача, приказана је у табели 2. Из прегледања табеле јасно је да је у свим случајевима случај двадесет долара мало већи. Међутим, разлике су мале, а само на оцени "количине времена" разлика између ова два услова чак и има и значај. Сасвим је оправдано закључити да се С у случају једног долара није више импровизовао нити понашао убедљивије. Дакле, алтернативно објашњење које је горе размотрено не може да прикаже резултате.

Резиме

Фестингер је 1957. предложио теорију која се тиче когнитивне дисонанце. Овде су тестирана два извода из ове теорије. То су:

1. Ако се особа индукује да ради или каже нешто што је у супротности са његовим приватним мишљењем, биће тенденција да он промени своје мишљење како би га ускладио са оним што је учинио или рекао.
2. Што је већи притисак који се користи за изазивање отвореног понашања (изнад минимума потребног да се произведе), слабија ће бити горе наведена тенденција. Лабораторијски експеримент је дизајниран да тестира ова одступања. Субјекти су били изложени досадном искуству и потом су плаћени да кажу некоме да је то искуство било занимљиво и угодно. Висина новца коју је субјект добио је варирала. Затим су утврђена приватна мишљења субјеката који се тичу искустава. Резултати снажно поткрепљују теорију која је тестирана.

Примери когнитивне дисонанце

Пушење цигарета

Пушење

Две чињенице које су противречне: “Ја пушим цигаре” “Пушење цигарета је нездраво” Шта људи раде када се створи осећај когнитивне дисонанце? Когнитивна дисонанца је ментални конфликт који људи искушавају кад су суочени с чињеницом да су њихова веровања или претпоставке погрешне. Пушење се често сматра најбољим примером когнитивне дисонанце.

Зашто? Зато што је опште познато да цигарете узрокују рак плућа, док истовремено пушачи, као и остали људи, желе живети дуго и бити здрави. Очигледно је одакле произлази дисонанца у овом случају. Постоји неколико нацина на које пусаци покусавају да ресе своју дисонанцу:

1. Промена веровања или мишљења (нпр. "Пушење уствари и није толико лоше").
2. Промена понашања (нпр. " Одустајем од пушења").
3. Додавање још једног уверења или мишљења (нпр. " Али ја једем пуно здраве хране" ).
4. Смањење важности (ннпр. " Ја волим да пушим, бас ме брига за здравствене последице" ).

Дијета

Дијета

Још један пример који је често присутан животима људи и који смо сви врло вероватно некада доживљују је пример дисонанце у држању дијете. Постоји неколико начина на које особе које држе дијету покушавају да реше своју дисонанцу:

1. Уверили сте се да никада нисте били посвецени дијети (нпр. “Никада нецу успети да смрсам”)
2. Престацете да једете колаце следеце недеље (нпр. “Ево права дијета поциње од следеце недеље”)
3. Уверили сте себе да су ти колаци заиста здрави и да дијету нисте правило дрзали (нпр. “Овај колац има црну цоколаду и здрав је”)
4. Промена – (нпр. “Ја једем ове колацице и у томе нема ниста лосе”)

Критички осврт на експеримент

Теорија когнитивне дисонанце је висе критикована од стране оних који заступају бихевиористички приступ него когнитиван приступ. Они подржавају теорију која истиче да је став одраз понашања. По њиховом мишљењу нема потребе ни за каквом теоријом која би смањила осећај когнитивне дисонанце. У скорије време, научници су схватили да су обе теорије подједнако важне (Фазио, Занна, & Цоопер, 1977).