Емакимоно
Емакимоно је назив за свитке који су представљали одређену причу, како у виду текста, тако и слика. Емакимоно или емаки су илустровани ручни свици направљени од хоризонтално повезаних комада папира, или понекад, свиле, који представљају неку нарацију. Леви крај папира прикачен је за дрвени клип око којег се свитак намотава. Други крај емакија представља насловницу, на чијој полеђини је свитак ојачан фрагментом свиле, који чува свитак када није у употреби. Свитак је додатно повезан и свиленом врпцом у облику плетенице.[1]
Физичке карактеристике[уреди | уреди извор]
Емакимоно се чита тако што се у десној руци држи почетни део, насловница, а левом руком се полако одмотава остатак свитка. Обично се одмотава у деловима од по 30 cm пре него што се прочитани део поново намота у десној руци. Емаки су обично 20-30 cm високи и могу бити до 20 m дуги.[1]
Док су се њихове димензије разликовале од свитка до свитка, сви комади папира у једном свитку морали су бити исте величине. То је веома важно са стране очувања и датирања свитака – уколико је неки сегмент нпр. виши од других, то може указивати на накнадно додавање тог дела у свитак или преправљање истог.
Садржај емакија[уреди | уреди извор]
Приче које казују емаки различитих су жанрова. То могу бити народне приче, љубавне, религиозне, приче о биткама и борбама и сл. Дужина, тј. простор који заузимају илустрације зависе и од жанра приче - љубавне приче обично су имале краће илустрације, док су приче о борбама или народне приче имале дуже илустрације како би се показао већи број значајних ликова, или проток времена. Било да су у питању љубавне или народне приче, један елемент је увек исти, а то је инерција налево која се постиже одмотавањем свитка, одлична за приказивање брзих, динамичних акција и момената дубоких осећања. Емакији су били намењени за бележење историјских догађаја, ширење културе и подучавање моралним вредностима. Неке приче су биле озбиљне, док су друге исмевале људске навике и понашање.[2]
Историјат[уреди | уреди извор]
У Јапану емакимоно почиње да се прави у 10. веку нове ере, за време Хејан периода. Овај стил комбиновања слике и приче, инспирисан уметношћу кинеске Танг династије, има корене у будистичким сутрама, правним документима и поезији писасаној на штапићима бамбуса. Емакије су правили аристократе на двору, како мушкарци, тако и жене.[3]
Њихова популарност почиње да опада средином 14. века када успон ратника слаби моћ аристократије. Дворане који су цртали емакије тада замењују професионални сликари, који су се углавном бавили религијским темама и за време 15. и 16. века емакији су се углавном развијали у том правцу, с мање уметничке виталности. С појавом илусторавне књиге у Јапану у 16. веку израда емакија нагло опада.[3]
Стилови[уреди | уреди извор]
Иако су оригинално настали у Кини и тамо се производили, тек у Јапану су добили свој поптуни израз и достигли највиши степен развоја. Постоје два главна стила ових свитака – отоко-е, мушке илустрације, слике и онна-е, женске слике. Они воде порекло из забава где су се цртале слике и сликарских такмичења, где се отоко-е стил брзих скица показао као прилично груб. Међутим, касније отоко-е стил прераста у назив за монохромне, светло бојене слике које су се ослањале на кинеску калиграфску линију сада у улози цртежа, визуелног. Онна-е се јавио као реакција на овај стил и он се користи више јамато-е стилом сликања, где се боја надограђује, чега је одличан пример емаки верзија "Приче о Генџију".[1]
Датирање емакија[уреди | уреди извор]
Мало тога се зна о настанку многих свитака и обично не постоје извесни и уверљиви докази о ауторима. Веома је тешко утврдити и време настанка емакија. Један од начина је утврђивање интерних, унутрашњих назнака – стил описаних одела и одеће, архитектонски детаљи империјалне палате и познатих будистичких храмова. Други начин датирања је проучавање калиграфског стила којим су написани емакији. Такође, неретко је спомињање, цитирање или парафразирање делова из прочлих емакија, па према томе у којем свитку се касније спомињу, може се утврдити најкасније могуће време настанка датог емакија.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Масон, Пенелопе Е. (2005). Хисторy оф Јапанесе арт. Динwиддие, Доналд, 1965- (2. изд.). Уппер Саддле Ривер, Н.Ј.: Пеарсон Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-117601-0. ОЦЛЦ 54852750.
- ^ Страуцх-Нелсон, Wендy (2008). „Емаки: Јапанесе Пицтуре Сцроллс”. Арт Едуцатион. 61: 25—32 — преко ЈСТОР.
- ^ а б Сецкел, Диетрицх (1959). Емакимоно тхе арт оф тхе Јапанесе паинтед ханд-сцролл. Јонатхан Цапе. ОЦЛЦ 984023774.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- "Емакимоно" - онлајн експонат на сајту Гоогле Артс анд Цултуре
- ЈААНУС, речник израза везаних за јапанску архитектуру и уметност
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
