Династија Танг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Територије династије Танг око 663. године
Историја Кине
Историја Кине
ДРЕВНА
3 суверена и 5 царева
Неолитичка Кина Прије 2100. пне.
Династија Сја 2100–1600. пне.
Династија Шанг 1600–1046 пне.
Династија Џоу 1122–256 пне.
  Династија Западни Џоу
  Династија Источни Џоу
    Период пролећа и јесени
    Период зараћених држава
ИМПЕРИЈСКО
Династија Ћин 221. пне.–206. пне.
Династија Хан 206 пне.–220 не.
  Династија Западни Хан
  Династија Сјин
  Династија Источни Хан
Период трију држава 220–280
  Веј, Шу & Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин 16 држава 304–439
  Источни Ђин
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суи 581–618
Династија Танг 618–907
  ( Династија Северни Џоу 690–705 )
5 династија и
10 краљевстава

907–960
Династија Лијао
907–1125
Династија Сонг
960–1279
  Династија Северни Сунг З. Сја
  Династија Јужни Сунг Ђин 1115–1234
Династија Јуен 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
Савремена
Република Кина 1912—1949
Народна Република
Кина

1949–
Република
Кина
1949–
Ова кутијица: погледај  разговор  уреди

Династија Танг или Династија Тан (кин. 唐朝, 18. јун 6184. јун 907.) је била кинеска царска династија која је наследила династију Суи. Династија је делимично била прекинута за време Друге Џоу династије (16. септембар 6903. март 705.) када је царица Ву Зетиан преузела престо, поставши тако једина кинеска царица која је самостално владала.

Династија Танг се сматра врхунцем кинеске цивилизације и златним добом космополитске кинеске културе. Територија Кине је за време династије Танг, у бројним војним походима раних владара, нарасла више него за време династије Хан, а популација је прешла 50 милиона становника.

Успон династије Танг[уреди]

Династију Танг је основала породица Ли, која је преузела власт за време распада династије Суи, која је пропала делимично због терета наметнутих јавним радовима, као што је Велики канал, а делимично због скупих покушаја да се освоји територија данашње Северне Кореје.

Династија Танг је на почетку, у том времену многобројних побуна, успела са створи снажно централизирано царство са делотворним системом управљања. Њезину владавину подржавао је Царски испитни систем, чији задатак је био избор образованих грађана који ће служити царству. Систем се одржао све до почетка 20. века.

Након неколико година унутрашњег јачања, династија Танг је започела ширење ван својих граница. До 660-их војска династије Танг интервенисала је у Индији, заузела Тарим и Џунгарију и накратко успоставила протекторате у Тухаристану, Согдијани и Фергани. Око 660. године Кинеско царство је имало највећу површину све до 18. века. Кинеска култура и систем управљања ширили су се паралелно са војним освајањима па су успоставили кинеско културно јединство на Далеком истоку, које се одржало и дуго након пропасти династије Танг.

Врхунац Царства[уреди]

Царство је било повезано мрежом поштанских путева, док је превоз између подручја у долини реке Јангце, која су се брзо развијала, и севера био омогућен делотворним системом канала и пловних путева. Путна мрежа је била оријентисана према престолници, Чангану, који је остао политичко и стратешко средиште царства. Ипак, привредни центри су се налазили у северној равници око доњег тока Јангцеа. Већину трговине на Путу свиле водили су Кинези и номадски народи средишње Азије.

У 8. веку, као последица привредног развоја, дошло је и до знатног повећања броја становништва.

Верска и филозофска идеологија будизма је постала саставни део кинеске културе, али никада није потиснула изворна кинеска веровања, па ће у 9. веку власт прогнати будизам и његов утицај ће ослабити. Упркос силазној путањи династије Танг, уметност и култура ће наставити да се развијају. Два најславнија кинеска песника потичу из овог доба, Ду Фу и Ли Бај, као и многи други уметници.

Такође је цветало писање дела из историје, али настају и енциклопедије и књиге о географији и медицини. Јавили су се и многи проналасци, попут дрвореза, сатних механизама, унапређења картографије, па чак и примена хидраулике код покретања вентилатора.

Пропаст династије Танг[уреди]

Граничарски генерал Ан Лу-шан дигао је 755. године буну која је знатно ослабила династију Танг. У бурним годинама које су уследиле, Кина се повукла из средишње Азије и постала затворенија, деломично и због ширења ислама који је до 8. века дошао до Фергане а потом постао доминантан и у Туркестану. На унутрашњем плану царска је власт ослабила, моћ је прешла на провинције, а многи главни градови су прерасли у велике и богате метрополе. Истовремено долази до великих премештања становништва према долини реке Јангце, где су се користиле нове пољопривредне методе. Трговина је цветала, а мрежа малих трговачких градова је расла.

Крајем 9. века велики сељачки устанак је готово уништио средишњу власт династије Танг. Кина је подељена на 10 држава са малим остатком царства којим је владало пет династија у низу (тзв. Период пет династија и десет краљевстава). Тек 960. године долази до поновног уједињења земље под династијом Сонг.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]