Историја Републике Ирске

С Википедије, слободне енциклопедије

Ирска држава је настала 1922. године као Ирска слободна држава, доминион Британског комонвелта, која се одвојила од Велике Британије по Англо-ирском споразуму. Она се састоји од 26 од укупно 32 округа острва Ирске. Устав из 1937. је преименовао државу у Ирска. Године 1949. изричито је постала република, под условима из Закона о Ирској из 1948. године, чиме је окончала своје чланство у Британском комонвелту. Ирска се 1973. године придружила Европској заједници.

Ирска слободна држава је по свом оснивању била увучена у грађански рат између националиста који су подржавали споразум и противника који су захтевали републику. Проспоразумна страна, организована као Cumann na nGaedheal (Друштво Гала), однела је превагу у сукобу и победила на наредним изборима. Они су формирали владу државе до 1932. године, када су мирно предали власт антиспоразумској фракцији у Фијана Фолу, која их је победила на изборима. Ирска држава је, упркос насилним почецима, током свог постојања остала либерална демократија. Промене у 1930-има уклониле су многе од веза с Британијом успостављене по споразуму, а неутралношћу Ирске у Другом светском рату показана је независност Британије у спољнополитичким питањима.

У економској сфери ирска држава је имала мешовите перформансе. По независности, то је била једна од богатијих земаља у Европи по глави становништва.[1] Међутим, она је од Британске владавине наследила проблеме незапослености, емиграције, неравномерног географског развоја и недостатка матичне индустријске базе. Током већег дела своје историје држава се борила да санира ове проблеме. Посебни врхунци емиграције забележени су током 1930-их, 1950-их и 1980-их, када је ирска економија бележила мали раст.[2]

Током 1930-их влада Фијана Фола покушала је да створи ирску домаћу индустрију користећи субвенције и заштитне тарифе. У касним педесетим годинама ове политике су одбачене у корист слободне трговине са одабраним земљама и подстицања страних инвестиција ниским порезима. Ово се проширило када је Ирска ушла у Европску економску заједницу 1973.[3] Током деведесетих и 2000-их, Ирска је доживела економски процват познат као Келтски тигар, у којем је БДП земље надмашио многе европске суседе.[4] Имиграција је такође надмашила емиграцију, доводећи тако државно становништво на преко 4 милиона.[5] Међутим, од 2008. Ирска је доживела озбиљну кризу у банкарском сектору и везану за државни дуг. Резултат економског пада продубио је ефекат светске рецесије на Ирску.

Од 1937. до 1998. године Ирски устав је укључивао иредентистичку тврдњу о Северној Ирској као делу националне територије. Међутим, држава се такође противила и користила своје снаге безбедности против оних оружаних група - углавном Провизионе ирске републиканске војске - које су покушале да уједине Ирску силом. То се десило 1950-их, током 1970-их и 1980-их и наставља се у смањеним размерама.[6] Ирске владе су у међувремену покушале да постигну споразум о сукобу познат као Проблеми са Северном Ирском од 1968. до краја 1990-их. Британска влада званично је признала право ирске владе да буде страна у преговорима о Северу у Англо-ирском споразуму из 1985.[7] Године 1998, као део Споразума из Белфаста, Ирски устав је измењен референдумом да би се територијални захтев за Северну Ирску уклонио и уместо тога проширило се право на ирско држављанство свим људима на острву уколико желе да га имају.[8]

Позадина независности[уреди | уреди извор]

Сепаратизам, побуна и подела[уреди | уреди извор]

Од Уније 1801. до 6. децембра 1922. цела Ирска је била део Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске. Међутим, од 1880-их година постојала је дугогодишња националистичка агитација за аутономију или Домаћа владавина. Други, радикалнији гласови као што је Ирско републиканско братство позивали су на независност, али су они били у мањини.[9]

У периоду 1912–1913, либерална влада у Британији је предложила Закона о домаћој управи. Узбуњени, унионисти на северу организовали су Алстерске добровољце, наоружану милицију која је предложила да се силом одупре Домаћој владавина. Националисти су као одговор основали Ирске добровољце. Као резултат овог сукоба, подела Ирске је предложена у тросмерним разговорима између Ирске парламентарне партије, Унионистичке партије и британске владе. Године 1914, Британски парламент је усвојио Трећи ирски закон о домаћој управи, али је суспендовао његово дејство све до после Првог светског рата.

Националистички вођа Џон Редмонд обећао је подршку британским ратним напорима и многи Ирци су служили у Британској војсци (погледати Ирска и Први светски рат), али рат и фрустрација националистичких амбиција у погледу државне управе довели су до радикализације ирског национализма. Године 1916, група активиста ИРБ-а у оквиру Ирских добровољаца предводила је побуну усмерену на ирску независност у Даблину, познату као Ускршњи устанак. Побуна није имала подршку јавности и угушена је у року од недељу дана, али погубљење њених вођа и каснија масовна хапшења радикалних националистичких активиста показали су се веома непопуларним у националистичкој јавности.[10] Одмах након устанка, на Ирској конвенцији је учињен још један покушај да се реши ћорсокак око Домаће владавине, али без успеха. Коначно, британски предлог да се регрутација за рат прошири на Ирску изазвао је широк отпор (видети Кризу регрутације из 1918.) и дискредитовао је Ирску парламентарну странку која је подржавала британске ратне напоре.[11]

Сви ови фактори довели су до замаха ка подршци Шин Фејну – странци коју су водили ветерани Ускршњег устанка и која се залагала за независну Ирску Републику. На Општим изборима у Ирској 1918. године, Шин Фејн је освојио огромну већину места, од којих су многа била неоспорна. Изабрани кандидати Шин Фејна одбили су да присуствују Британском парламенту у Вестминстеру и уместо тога окупили су се у Даблину као нови револуционарни парламент под називом „Дејл Иерен”. Они су прогласили постојање нове државе под називом „Ирска република“ и успоставили систем власти који ће бити ривал институцијама Уједињеног Краљевства.

Први састанак Дејла поклопио се са неовлашћеним пуцањем на двојицу мушкараца РИЦ-а у Типерију, што се сада сматра поводом за избијање Ирског рата за независност. Од 1919. до 1921. ирски добровољци (сада преименовани у Ирска републиканска армија, коју је Дејл сматрао војском нове Ирске Републике) учествовали су у герилском рату против Британске војске, РИЦ-а и паравојних полицијских јединица познатих као Црни и браон и Помоћна дивизија. Насиље је почело споро, са само 19 смртних случајева 1919. године, али је нагло ескалирало од друге половине 1920. и само у првих шест месеци 1921. било је 1.000 мртвих на свим странама.[12] Главни политички вођа републиканског покрета био је Ејмон де Валера – председник Републике. Међутим, већи део сукоба провео је у Сједињеним Државама, прикупљајући новац и подршку за ирски покрет. У његовом одсуству, двојица младића, Мајкл Колинс и Ричард Малкахи, постали су истакнути као тајне вође ИРА – респективно директор обавештајне службе и начелник штаба герилске организације.

Било је неколико неуспешних покушаја да се преговара о окончању сукоба. У лето 1920, британска влада је предложила Закон о влади Ирске из 1920 (који је усвојен 3. маја 1921) чиме је предвиђена подела острва Ирске на два аутономна региона Северну Ирску (шест североисточних округа) и Јужну Ирску (остатак острва, укључујући његов најсевернији округ, Донегал).[13] Међутим, то није било прихватљиво за јужне републиканце и само је ентитет Северна Ирска основан према Закону 1921. године.[14] Политички ентитет Јужне Ирске замењен је 1922. стварањем Ирске слободне државе.

После даљих неуспешних преговора у децембру 1920, герилски сукоб је окончан у јулу 1921, примирјем између ИРА и Британаца. Преговори су тада формално започели у потрази за мировним споразумом.[15]

У извесној мери, рат за независност је разоткрио политичке и верске пукотине у ирском друштву. ИРА је убила преко 200 цивила као наводних доушника у сукобу.[16] Наводи се да су групе попут протестаната и бивших војних лица биле непропорционално заступљене у овом броју – што је аргумент који други историчари оспоравају.[17] Међутим, да ли због насиља и застрашивања или због њихове лојалности британском присуству у Ирској, између 1911. и 1926. око 34 одсто протестантског становништва Слободне државе – или око 40.000 људи – напустило је 26 округа, отишавши углавном у Северну Ирску или Велику Британију.[18] Иако је за то било много разлога, отцепљење од Уједињеног Краљевства било је фактор у протестантској емиграцији.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ ЈЈ Лее, Иреланд 1912–1985, Политицс анд Социетy, п513
  2. ^ Лее, стр. 359–364, 503
  3. ^ Јох О'Хаган (ед), Тхе Ецономy оф Иреланд (1995), п36-37
  4. ^ Поwелл, Бењамин (13. 4. 2003). „Маркетс Цреатед а Пот оф Голд ин Иреланд” (ПДФ). Фоx Неwс Онлине. Архивирано из оригинала (ПДФ) 17. 10. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2019. 
  5. ^ „Иреланд – Иммигратион дривес популатион инцреасе”. Wоркпермит.цом. Приступљено 1. 6. 2012. 
  6. ^ Рицхард Енглисх, Армед Струггле А Хисторy оф тхе ИРА, п77-78, 118–119
  7. ^ Енглисх, Армед Струггле, п240-243
  8. ^ Енглисх п297-298
  9. ^ МцГее, Оwен, "Wхо wере тхе Фениан Деад?", Тхе ИРБ анд тхе Бацкгроунд то тхе 1916 Рисинг, ин Дохертy, Кеогх (едс), 1996 Тхе Лонг Револутион. п108
  10. ^ Цхарлес Тоwнсхенд Еастер 1916, Тхе Ирисх Ребеллион, п269
  11. ^ Фергус Цампбелл, Ланд анд Револутион, Натионалист Политицс анд Ланд ин тхе wест оф Иреланд, 1891–1921 п197
  12. ^ Цоллинс, Иреланд 1868–1968, п265
  13. ^ НСР&О 1921, Но. 533.
  14. ^ Фурлонг, Јохн (2006), „Иреланд – тхе Наме оф тхе Стате”, Легал Информатион Манагемент, Цамбридге Университy Пресс, 6 (4): 297—301, С2ЦИД 146770963, дои:10.1017/С1472669606000934 
  15. ^ Мицхаел Хопкинс, Тхе Ирисх Wар оф Индепенденце, п192-197
  16. ^ Марие Цолеман, Лонгфорд анд тхе Ирисх Револутион, п154
  17. ^ Харт, Петер, Тхе ИРА анд итс Енемиес, стр. 293—296 
  18. ^ „Цхангинг дистрибутион оф Протестантс ин Иреланд, 1861 – 1991”. wеслеyјохнстон.цом. Архивирано из оригинала 6. 2. 2007. г. Приступљено 26. 1. 2007. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Историја Републике Ирске на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_Republike_Irske&oldid=27676187”