Рођен је 30. јануара1943.год. у Новом Бечеју у словачкој породици.[1] Сликарством је почео да се бави 1970. год. када се придружио групи “Село”. Слике Јаноша Месароша (69) никога не могу да оставе равнодушним. Овај светски познати уметник, љубитељ коња и живота у панонској равници, веома је плодан сликар. Имао је, широм света, око 270 самосталних изложби на којима се представио са више од 7.000 слика![1] Јанош Месарош је у себи препознао сликара тек кад је, због тешке повреде кичме, био принуђен да напусти професионално играње фудбала. Било је то 1969.год. кад је имао 26 година. Оксфорд га је уврстио, због својих изузетних остварења и достигнућа у области уметности и сликарства, у своју књигу познатих и признатих грађана Србије. Данас живи, ради и ствара у Београду.
На сцену наше наивне уметности Јанош Месарош се укључује током раних година протеклог века. Млади и талентовани уметник је тада био члан групе наивних уметника Село коју је у Новом Бечеју оформио Драгиша Буњевачки. Уз Буњевачког, свакако једног од најзанимљивијих наивних уметника у нас, радили су Милића и Миливој Мирић, Светозар Киселички, Тивадар Кошут и Јанош Месарош.[2]
Ова одредница је веома битна за разумевање раних радова Јаноша Месароша. Јер, млади уметник потпада под концепцијска обележја тада модерних “школа” или “кругова” наиве а, како то исправно закључује Ковиљка Смиљковић, “Буњевачки је на младог сликара више утицао својим ставом и односом према животу и уметности него у формирању његовог ликовног идентитета”. У Месарошевим раним радовима видљиво је интересовање да се мотивом препознају и забелешке сцене свакодневног сеоског живота. Истовремено, млади сликар настоји да уравнотежи однос садржаја и форме, да изнађе адекватан начин пиктуралне реализације, да допре до властитог карактеристичног ликовног исказа.
Током позних седамдесетих и почетком осамдесетих година у Месарошовом опусу се јављају специфични мотиви војвођанских пејзажа у којима се својеврсни “исечци” равнице, попут летећих ћилима уздижу у небо. Ти фрагменти плодног, травнатог, цветног тла, у слици добијају изглед својеврсног симбола “чисте”, издвојене и сачуване изворне лепоте природе. На један поетичан начин сликар стварао апотеозу војвођанској равници. У његовим сликама се јавља једна засебна, суптилна и сасвим питка доза сликарског надреализма која која ће тим остварењима дати особену привлачност. Треба истаћи и особену јасноћу Месарошевих пејзажних призора. Јасноћа насликаних призора је проистекла из прецизног интерпретирања властите ликовне мисли али и из сугестивног утиска да тим мотивима “струји ваздух”. Истовремено, јасним, звонким и чистим колоритом уметник остварује карактеристичну и јединствену пиктуралну атмосферу својих слика. Настале крајем двадесетог и почетком неизвесног двадесетпрвог века, овакве
Месарошеве слике, међутим, имају и другачији призвук. У њима је могуће препознати цак ангажовани став и значење јер објављују уметникову свест о еколошкој угрожености, о потреби заштите животне средине као једне од примарних цивилизацијских проблематика. Истовремено, уз то издвајање фрагмената пејзажа, ти прикази раздвајања, растакања и распадања тла имају и другачије метафоричке потенцијале. Није ли таквим сликама овај уметник антиципирао неке од судбинских догађања расцепа једне државе, није ли тим наизглед идиличним виђењима наслутио судбинска раздвајања, удаљавања, разграничења? Свакако се поводом ових слика треба присетити и завршних призора Кустуричиног “Андерграунд-а” па схватити колико је антиципацијских подударности у схватању одређених догађања у остварењима два уметника…
Владан Десница је детињство описао као “прегршт бесмртности” а Мирослав Крлежа је једном записао: “А то што смо видјели гледајући још на почетку нашим властитим дечијим погледом, то је све!” А Антић ми је говорио да се на изласку из детињства отварају врата која нас одводе из живота.
Раскошни колорит Месарошових слика, одсликана машта, промишљање нетрајности лепоте, самосвојан тематски свет, препознатљивост свакако, елементи су овог сликарства који сликара издвајају од других. Лако га је препознати, лако га је разумети, лако га је заволети.
I нова, сада први пут виђена дела овог сликара страсти сна радости, чини се да немају рам, да се не завршавају тамо где престаје платно и боја. Постају део неомеђеног универзума кроз прасак енергија на слици. Овде је сусрет небеских и земаљских, сањаних и доживљених, жељених и остварених, великих и малих – тачније ово је прича сваког од нас о равнотежи
и у свемиру, у трајању у живљењу… Сада у триптисима тема, иако сведена и максимално прочишћена до језика симбола, добија распеваност, врисак, крик. Капија везује овај и онај свет, светло и таму, сан и јаву, или је само пролаз из овог нашег обичног у оно узвишено стање, које само права уметност може да подари.
Каталог из самосталне изложбе Јаноша Месароша у Галерији Пољопривредног музеја у Кулпину, текст Јан Кижгеци и Владимир Валентик, штампа Култура, Бачки Петровац, 2000.
