Нови Бечеј

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нови Бечеј

Православна црква у Новом Бечеју
Православна црква у Новом Бечеју

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Средњобанатски
Општина Нови Бечеј
Становништво
Становништво (2011) 13133
Густина становништва 50 ст/km²
Положај
Координате 45°35′33″N 20°08′05″E / 45.5925, 20.134666
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 80 m
Површина 286,5 km²
Нови Бечеј на мапи Србије
{{{alt}}}
Нови Бечеј
Нови Бечеј на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 23272
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR


Координате: 45° 35′ 33" СГШ, 20° 08′ 05" ИГД

Нови Бечеј је градско насеље у Србији у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 13133 становника.

Назив[уреди]

Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице „Бечеи“, која је овде имала поседе. Први историјски извори који помињу локалитет с овим именом 11. век односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Могуће је да име овог места потиче и од назива „Беч“, што значи „земљопосед“, или да значи „утврђење на води“ (Хасан Ребац). Име Нови Бечеј, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши муназив „Нови Бечеј“, за разлику од „Старог“, оног у Бачкој.

Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив „Волошиново“, по маршалу СССР који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.

Нови Бечеј је познат по још неким називима на другим језицима: мађ. Törökbecse, нем. Neu Betsche.

Историја[уреди]

Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. „Арач"), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за мисију Св. Методија.

Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332—1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле IV, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског манастира витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био у власништву деспота Ђурђа Бранковића.

У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај Огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.

Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од Турака се Нови Бечеј (мађ. Турски Бечеј) и развијао се као спахилук, одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј.

Године 1551. Мехмед паша Соколовић је заузео град Бечеј. Град су заузели 1594. банатски Срби, који су се дигли на устанак у целом Банату и коју је угушио Синан-паша. Ни у време Турака Бечеј није опустео, описао га је турски путописац Евлија Челебија, који је у њему и боравио. 1717. године имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу.

Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи.

Српска црква подигнута је 1742. У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. изгорела је трећина Новог Бечеја.

Бечеј је после 1883. пругом повезан са остатком железничке мреже краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у Јужној Угарској. Почетком 20. века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве.

Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе.

Демографија[уреди]

Римокатоличка црква и стара основна школа после обнове 2011.

У насељу Нови Бечеј живи 11534 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,9 година (37,9 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 5127 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,75.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 15644 [1]
1953. 16303
1961. 16378
1971. 16075
1981. 16091
1991. 15404 15188
2002. 14782 14452
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
8.868 61,36%
Мађари
  
3.849 26,63%
Роми
  
387 2,67%
Југословени
  
352 2,43%
Румуни
  
144 0,99%
Хрвати
  
52 0,35%
Македонци
  
38 0,26%
Црногорци
  
34 0,23%
Албанци
  
14 0,09%
Муслимани
  
13 0,08%
Словаци
  
10 0,06%
Русини
  
7 0,04%
Немци
  
6 0,04%
Словенци
  
5 0,03%
Руси
  
4 0,02%
Бугари
  
4 0,02%
Буњевци
  
2 0,01%
Украјинци
  
1 0,00%
непознато
  
37 0,25%


Спорт[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :