Кекавмен

Kekavmen (grč. Κεκαυμένος) био је византијски аристократа из Тесалије, под чијим су именом сачувана два списа која датирају из друге половине 11. века.

У спису Стратегикон (Στρατηγικόν) аутор даје свом сину савете за војничку и цивилну каријеру, као и за живот уопште. У спису Опомена цару (Λόγος νουθετητικός) Кекавмен не износи никакав систематски опис дужности владара, него указује на отворене проблеме времена. Ти су списи стилски често рогобатни, али су истинити и живи. Посебно су драгоцени по томе што се из њих сазнаје како је живела и мислила византијска провинција. Приближавају нам свет оних малих људи који су далеко од брушене истанчаности престоног Цариграда давали царству његову животну снагу и обављали његове послове. Кекавменови савети су од велике важности за историју, јер он сваки савет пропраћа и илуструје конкретним историјским догађајима.

У Стратегикону је реч о мноштву савета написаних једноставним језиком и упућених пишчевом сину — готово једини извор првога реда за наше познавање онога о чему на заласку живота размишља један племић на селу, бивши гувернер или бивши војни заповедник и поред тога што није човек од пера и што, како сам каже, није окусио ништа од класичног грчког образовања. Кекавмен не наступа са жестином критичара већ просто бележи. Сума његове мудрости је, готово би се могли рећи, неповерење и само неповерење: нико не треба да има поверења ни у судбину нити у жене, а још мање у лекаре, нити у цара, па ни у најбољег пријатеља. Он је песимиста као и писци Мудрости Соломонове и Мудрости Сирахове, књига Старог завета, из којих радо узима цитате. Његов бог није никакав византијски пантократор већ пре бог моралиста, правичног поравњања у свим околностима када свако ради оно за шта је задужен; истовремено и бог с којим се ноћу може заподенути разговор; ни у ком случају бог моћних батаљона, него пре бог опрезних и мудрих заповедника. На Кекавмена не остављају никакав утисак хиперболе царске идеологије: и цар је само човек. Он може знати многи, али постоји још више тога што не зна и било би неразмно да се неко покорава било којој његовој наредби. Кекавмен не скрива своје огорчење због понашања царева према топарсима који служе на границама царства, а још мање када је у питању однос царева према дворанима којима је допуштено да утичу на њих. Зна да престоница живи од провинције, те сматра да је занемаривање провинције једна од највећих несрећа византијске политике. Импресивна је оштрица запажања; јер управо су из тог разлога, одмах затим, за трен ока, изгубљене источне провинције на које се углавном усредсређивао поглед Кекавменов. „Велика је летаргија овладала људима” — то су његове речи. „Иди у провинције”, опомиње цара, „и погледај неправде које морају да трпе твоји поданици”. Константин IX Мономах је за њега типичан пример „царске уседелице”. I „од тада ромејско царство није видело ничег доброг”.

Литература

• МцГеер, Ериц (1995). „Бyзантине Сиеге Wарфаре ин Тхеорy анд Працтице”. Тхе Медиевал Цитy ундер Сиеге. Wоодбридге: Боyделл. стр. 123–129. ИСБН 978-0-85115-561-6.