Грчки језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
грчки језик
Ελληνικά
Ellīniká
Изговор [eliniˈka]
Државе Грчка, Кипар
Регија јужна Европа
Број говорника 12 милиона[1]
Ранг 63.
Породица индоевропски
Писмо грчки алфабет
Статус
Службени Застава Грчке Грчка
Застава Кипра Кипар
Flag of Europe Европска унија
Признат мањински језик Застава Албаније Албанија[2]
Застава Јерменије Јерменија[3][4]
Застава Италије Италија[2]
Застава Румуније Румунија[3]
Застава Украјине Украјина[3]
Регулише нико
Језички кодови
ИСО 639-1 el
ИСО 639-2 gre (B)
ИСО 639-3 различито:
grc – старогрчки језик
ell – савремен грчки језик
pnt – понтијски грчки језик
gmy – микенски језик
gkm – византијски језик
cpg – кападокијски језик
tsd – цаконски језик
Подручје где се говори грчки језик

Грчки језик (гр. Ελληνικά [Ellini’ka]) је индо-европски језик који се среће већ око XIV века п. н. е. у критским записима познатим као Линеарно Б писмо. Микенски грчки овог периода се разликује од каснијег класичног или античког грчког из VIII века п. н. е. и касније, када су текстови већ записивани грчким алфабетом.

Савремени грчки је живи језик и један од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи. Неки стручњаци пренаглашавају његову сличност са хиљадама година старијим класичним грчким. Разумевање између ова два језика је ствар расправе. Језик из Хеленског и Византијског периода је много ближи савременом грчком. У периоду од 1834. до 1976. притисак је вршен да се у званичној употреби користи катаревуса (гр. Καθαρεύουσα [katha’revusa]), 'пуристички' језик којим су занемаривани векови природних лингвистичких промена и којим се желело вратити грчки на класични облик. Овај облик је био присутан у званичним документима, као и у штампаном облику, али свакодневни говор Грка је био другачији. Он је напокон прихваћен као званични језик 1976. и познат је као димотики (гр. Δημοτική [Dhimoti’ki]). Ипак, многе речи су остале неизмењене током векова и ушле су и у друге језике. Типични примери оваквих речи су асторномија, демократија, антропологија, театар...

Историја[уреди]

Порекло[уреди]

Постоји много тероија о настанку грчког језика. Једна од њих говори да је настао миграцијом прото-грчког становништва у данашњу Грчку, што се датира између 3200. и 1900. п. н. е. Друга сматра да је језик еволуирао из раног индо-европског језика.

Линеарно Б писмо[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Линеар Б

Прво познато писмо грчког језика је линеарно Б писмо, по природи слоговник, коришћено у архаичном микенском дијалекту. Линеарно Б није дешифровано све до 1953. Након пада микенске цивилизације, у периоду од око 500 година писање или није постојало, или су сви записи уништени. Од раног класичног периода, грчки језик се пише грчким алфабетом, за који се претпоставља да је потекао од феничанског. Ово се десило отприлике у Хомерово време.

Антички грчки дијалекти[уреди]

У архаичном и класичном периоду издвајала су се три дијалекта грчког језика, аеолски, јонски и дорски, што одговара трима главним грчким племенима, Аеолијанцима (претежно насељеним на Егејским острвима), Јонцима (насељеним у данашњој Турској) и Дорцима (становници Пелопонеза, као што су Спартанци). Хомерови Илијада и Одисеја су писани врстом књижевног јонског дијалекта уз позајмице из неколико других дијалеката. Јонски је, стога, постао примарни књижевни језик древне Грчке све до успона Атине у касном V веку. Дорски је био стандардни за лирску поезију, као што су хорске оде грчких трагичара.

Атички грчки[уреди]

Атички грчки, субдијалект јонског, је био вековима језик Атине. Већина класичне грчке књижевности која нам је данас доступна је написана атичким грчким, укључујући текстове Платона и Аристотела.

Кини грчки[уреди]

Како су Грци колонизовали подручје од Мале Азије до Египта и од Гибралтара до Средњег истока, тако је и се грчки развијао у многобројне дијалекте. Александар Македонски (356. п. н. е.-323. п. н. е.) је био пресудан чинилац у уједињавању ових дијалеката у јединствени облик зван Кини, арх. Коине (гр. Κοινή [Ki’ni – Koi’ne]), према грчкој речи која значи 'заједнички'. Кини грчки се често назива и грчким Новог завета јер је њиме написан први превод овог дела са арамејског и који је био основа за већину других, каснијих, превода. Увођењем заједничког дијалекта, Александрова војска је лакше комуницирала међусобно. Језик су учили и становници окупираних земаља, чиме је грчки постао светски језик.

Од Хеленског до Отоманског периода[уреди]

Грчки језик је наставио да се развија и након Александра, током Хеленског периода (323. п. н. е.281. п. н. е.). Током овог периода се појавила Септуагинта, грчки превод Хебрејске Библије. Током векова, грчки је био 'lingua franca' целог Римског царства. Током римског периода се појавила и грчка верзија Новог завета. Након пада Царства 476. н. е, грчки је наставио да се користи као званични језик Источног римског царства (касније Византије) све до пада Цариграда у турске руке 1453. Током Отоманског периода, грчки у писаном и говорном облику је потиснут и умногоме се променио. Овај период се завршио пропашћу Царства у I светском рату и формирањем нове грчке државе 1919.

Савремени грчки[уреди]

Из ових основа је настао савремени грчки данашњице. Он има два облика, један донекле вештачки, конзервативни зван Καθαρεύουσα (који садржи много античких речи изговорених на модернији начин) који је био званичан до 1976. и други, 'народни' (што му и име говори Δημος – 'народ'), Δημοτική, који је данас званичан језик Грчке.

Граматика[уреди]

Грчки, као и многи старији Индо-европски језици је врло 'измењив' језик, односно, именице се мењају у пет падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив и вокатив) три граматичка рода (мушки, женски и средњи род), три граматичка броја (једнина, двојина или дуал и множина). Глаголи имају четири граматичка стања, три глаголска односа (пасив, актив, субјектив), као и три граматичка броја. Грчки је један од ретких индо-европских језика који је очувао тзв 'синтетички' пасив. Δημοτική је изгубио датив, осим у пар израза као εν τάξει [en ’daxi] што значи 'у реду'. Остале приметне промене у граматици су и губитак инфинитива, дуала као и поједностављење система граматичких префикса.

Фонологија[уреди]

У грчкој фонологији постоје одрећена 'санди' правила, нека писана, а нека не. Тако се, на пример, ν пред билабијалним и веларним сугласницима изговара као m и ng, респективно, и пише се μ (нпр. у συμπάθεια) и γ (нпр. у συγχρονίζω) ако до промене долази унутар речи. Архаична реч ἐστὶ [es’ti] са значењем јесте, у савременом језику добија ν у акузативном члану (τον и την) које се губи зависно од слова којим почиње следећа реч. Ово правило се назива непостојано ни. У τον πατέρα, прва реч се изговара [tom], а с обзиром да се комбинација m+p чита као mb, цела ова комбинација се чита [tom ‘batera].

Историјске фонетске промене[уреди]

Главне фонетске промене између класичног и савременог грчког се огледају у поједностављењу система самогласника и промени неких сугласника у фрикативе. Класични грчки је имао пет кратких и седам дугих самогласника, као и бројне дифтонге. Ово је умањено на једноставан пет-сугласнички систем. Најочогледнија је промена звукова i, ē, y и oi у једноставан самогласник i. Сугласници b, d и g су постали v, dh [ð] и gh [gʰ]. Аспиранти ph, th, kh су постали f, th [þ], kh [χ].

Писмо[уреди]

Грчки се пише грчким алфабетом који потиче из VIII века п. н. е.. Он се састоји од 24 слова, и то:

Αα Ββ Γγ Δδ Εε Ζζ Ηη Θθ Ιι Κκ Λλ Μμ Νν Ξξ Οο Ππ Ρρ Σσς Ττ Υυ Φφ Χχ Ψψ Ωω

Пример[уреди]

Господња молитва (Оче наш) на грчком (према Мат. 6:9-13):

Πάτερ ἡμῶν ὁ ἐν τοῖς οὐρανοῖς ἁγιασθήτω τὸ ὄνομά σου·
ἐλθέτω ἡ βασιλεία σου· γενηθήτω τὸ θέλημά σου, ὡς ἐν οὐρανῷ καὶ ἐπὶ τῆς γῆς·
τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον·
καὶ ἄφες ἡμῖν τὰ ὀφελήματα ἡμῶν, ὡς καὶ ἡμεῖς ἀφίεμεν τοῖς ὀφειλέταις ἡμῶν·
καὶ μὴ εἰσενέγκῃς ἡμᾶς εἰς πειρασμόν, ἀλλὰ ρῦσαι ἡμᾶς ἀπὸ τοῦ πονηροῦ.

Ὅτι σοῦ ἐστιν ἡ βασιλεία καὶ ἡ δύναμις καὶ ἡ δόξα εἰς τοὺς αἰῶνας·
ἀμήν.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]