Медицинскоправни аспекти транссексуализма у Србији

Парада поноса, Београд 2017.

Медицинскоправни аспекти транссексуализма у Србији заснивају се на моделу републичког закона о признавању правних последица промене пола и утврђивања трансексуализма. Потреба за оваквим законом настала је у циљу отварања дијалога о будућим законским решењима везаним за обезбеђивање пуне једнакости транс особа нарочито у остваривању права везаних за лични статус и брачне и породичне односе.

Предложена решења у Закону, настала су на начелима и у сарадњи пре свега са организацијама које су посвећене правима транс особа, полазећи од становишта да циљ демократије није заштита интереса већине већ општег интереса, а општи интерес је да како сви грађани, тако и „непопуларне мањине”, буду подједнако ефикасно медицинскиправно и фактички заштићени од насиља и дискриминације.

Проблеми са термином — „трансексуалност“

Термин „трансексуалност“, свеопште и интернационално прихваћеном термин (у активистичком, научно-теоријском, правном и медицинском контексту), у српском језику често бива тумачен неадекватно, будући да је буквално преведен са енглеског језика (енгл. транссеxуал). Реч секс (енгл. сеx) у енглеском језику поред значења сексуални однос, значи и пол.

У српском језику реч секс искључиво подразумева сексуални однос, а не и пол, и зато би можда медицинскиправно било адекватније и јасније користити термин трансполност.

Како је пракса је показала да проблеми транс особа могу улазити и у геј, лезбејску и бисексуалну проблематику (зато што се трансособе могу и тако осећати/идентификовати, односно могу бити хомосексуалне или бисексуалне оријентације), важно је истаћи да су:

„ ...сексуална оријентација и родни идентитет независне категорије личности иако се у пракси често дешава велика грешка да се ЛГБТ особе називају „сексуалним мањинама“, што такође сведочи о најмањој видљивости, познавању, па и дискриминацији транс особа. ”

Основна разматрања

Научна и теоријска разматрања из новије историје указују да феномен трансродности, са свим категоријама које обухвата, представља континуум и да свака особа заузима специфично место на спектру трансродности, а да се при томе процеси унутар особе у односу на трансродност могу мењати и развијати. Кроз историју развијених друштава све више се губе границе између трансвестизма односно кросдресинга, трансексуалности и трансродности, јер једна особа може у фазама пролазити кроз све поменуте категорије (нпр трансексуална особа која има потребу за модификацијом тела, да би га ускладила са сопственим доживљајем родног идентитета, може имати потребу за различитим степеном модификација од друге трансексуалне особе).

Терминологија у овој области

Транссексуалност

Овим термином означава се сложени поремећај па се многобројни термини користе како би се описале биолошке и психосоцијалне категорије, али и процес промене пола. Људи су одређени својим полом и родом, односно полним и родним идентитетом.

Пол

Пол се односи на биолошке карактеристике са којима је нека особа рођена, а која омогућава бинарну категоризацију на мушки односно женски пол. Основу за ову поделу чини изглед полних органа.

Род

За разлику од пола род је социопсихолошка категорија која укључује индивидуални доживљај припадања одређеном полу, особа зна да ли је мушко или женско (или у врло ретким случајевима обоје или ниједно). Код већине људи усклађени су пол у коме је особа рођена и родни идентитет. Међутим уколико се ове две категорије не подударају настаје поремећај за који постоје разни називи:

• Транссексуалност, која се односи на особе које у своме трансродном идентитету теже према модификацији свога тела како би промениле пол. Зато је транссексуалност стање које захтева медицо лечење.
• Трансродност, која се одликује у надилажењу родне улоге и идентитета, и друштвена је категорија.
• Поремећај родног идентитета (енгл. гендер идентитyдисордер-ГИД) је надређени појам и означава скуп поремећаја којима је заједничка карактеристика бити особа супротног пола. Афективна компонента овога поремећаја је родна дисфорија (енгл. гендер дyспхориа), коју осим незадовољства сопственим полом и жеље да се буде супротнога пола карактерише и то што тај пол бива прихвачен од других.

Хомосексуалност — сексуална оријентација

Хомосексуалност се још од 1973. не сматра душевном болешћу — а сексуална оријентација се одређује на основу онога шта (или ко) код одређене особе изазива сексуалну реакцију.

Основна документа неопходна за развој и поштовање права транс особа

Два изузетно важна документа за развој и поштовање права транс особа су Препоруке Комесара за људска права Савета Европе за земљечланице из 2009. године и прва, историјска Декларација о транс правима донету на Малти 2009. године.

Препоруке Комесара за људска права Савета Европе за земље чланице

1. Имплементација међународних стандарда за људска права без дискриминације и експлицитна забрана дискриминације на основу родног идентитета.
2. Усвајање закона о злочинима из мржње, који омогућују специфичну заштиту трансродних особа у односу на злочине и инциденте мотивисане трансфобијом.
3. Развој брзих и транспарантних процедура у вези са променом имена и пола трансродних особа (извод из матичне књиге рођених, личне карте, путне исправе, дипломе и други слични документи).
4. Укидање стерилизације и других обавезних медицинских захвата као законског предуслова за препознавање родног идентитета у закону, те легалну промену имена и пола.
5. Могућност приступа третманима промене пола (као што су хормонски, хируршки и психолошки), доступност свим транс особама, као и њихово финансирање из државних фондова.
6. Укидање било каквих ограничења права трансродних особа да остану у већ постојећим брачним заједницама и након признате промене пола.
7. Припрема и имплементација политика које спречавају дискриминацију и искључивање трансродних особа са тржишта рада, едукативних и здравствених система.
8. Укључивање и консултација трансродних особа при креирању и имплеметацији политике и аконодавства која се односе директно на њих.
9. Организовање едукативних програма, тренинга и кампања подизања свести о постојању искриминације и кршењу људских права на основу родног идентитета.
10. Обезбедити тренинг здравственим радницима, укључујући психологе, психијатре и лекаре опште праксе, о потребама и правима трансродних особа, те упознати са критеријумима пуног поштовања транс особа.
11. Укључити питања људских права трансродних особа у активности националних тела и структура у националним системима које се баве једнакошћу и људским правима.
12. Развој истраживања која би прикупила и анализирала податке о стању људских права трансродних особа, укључујући дискриминацију и нетолеранцију у вези са заштитом права на приватност.

Стање у неким европским и другим земљама

У Немачкој транссексуална особа по обављеној операцији о трошку државе има право на промену свог правног статуса у свим његовим елементима. Под одређеним условима, и трансродне особе могу променити име али не и свој родни статус.

У Хрватсној постоји законом предвиђена процедура за хормонално оперативну промену пола, а крајем 2011. донет је нови Правилник Министарства здравства који допушта промену пола у личним документима и пре обављеног операцијског захвата, односно без њега.

У Аргентини је потврђен Закон о родном идентитету који дозвољава свакој особи да свој пол идентификује у службеним документима по свом избору.

Стање у Србији

У првим деценијама 21. века у Србији се постепено формира свест међу заговорницима људских права о потреби признавања транссексуалним особама њиховог новостеченог пола и новог имена ради правног континуитета промена започетих хормонално, ао0кончаних оперативним путем.

Схватања о њиховом браку, како оног претходног, тако и евентуално могућег, будућег, треба тек да се оформи, као и право на друштвено признато родитељство и право да у своме новом полу користе правна средства заштите у свим животним ситуацијама и аспектима, нарочито у радним односима.

Ико је транссексуалност деценијама табу тема у Србији у Београду се још од 1989. обављају операције промене пола. Данас Србија има четири специјализована центра за ову врсту операције у која долазе и страни држављани, јер су цене лечења у Европи и до 10 пута веће. Међутим напредак медицине у овој области није годинама на адекватан начин пратило и законодавство које је требало да регулише све поступке и права у току овог веома компликованог лечења.

Велики напредак у овој области учинила је Србија у Закону о здравственом осигурању ("Сл. гласник РС", бр. 107/2005, 109/2005 - испр., 57/2011, 110/2012 - одлука УС, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 - одлука УС, 106/2015 и 10/2016) у коме се у чл.45 (Здравствене услуге које се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања) по први пут у историји здрваства Србије наводи да:

„ У остваривању права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања из чл. 34. - 44. овог закона, осигураним лицима обезбеђује се:
4) став 4, најмање 65% од цене здравствене услуге из средстава обавезног здравственог осигурања за: промену пола из медицинских разлога. ”