Моба

Босанска Крајина нема административно утврђене границе, нити има политичко представништво у тренутној управној структури државе Босне и Херцеговине, али има значајан културно-историјски идентитет који је формиран кроз многе историјске и економске догађаје.

Мобе су један од облика удруживања и међусобног испомагања радне снаге на селу, распрострањен у историјско-географској целина у северозападном делу Босне и Херцеговине, од Бихаћке Крајине до Врбаса, Пливе, Гламоча и Ливна, која датира од аустроугарске окупације 1878. године. Тада је највећи део овог простора обухватала област Доњи Краји, по којој је Крајина и добила име. Касније је основана угарска провинција Јајачка бановина, а након њеног пада територија је припојена Босанском санџаку у оквиру Османског царства. Назив Босанска Крајина је први пут забележен у историјским изворима 1593. године. Од тада па све до 50-тих година 20 века женске мобе су се у Босанској Крајини задржале као значајни социјални културни чинилац у животу српског народа на овом простору.

Мобе се данас у Босанској Крајини мање примјењују. Употреба савремених механизационих средства, олакшала је појединцима обављање пољопривредних радова (жетве), док са са друге стране млади људи све више исељавају у градове и у њима негују друге облике дружења кроз разноврсније садржаје.

Историја

Мобе су се у прошлости сазивале ради узајамне помоћи при обављању обимнијих сезонских пољопривредних послова. Сазивале су се и при изградњи приватних грађевинских објеката. У многим селима се приређују при изградњи цркава, заједничког сеоског пута и других заједничких и јавних објеката. Одлазак на мобу се разликује од најамног рада и обавља се на добровољној бази. Помагачи нису примали никакву новчану накнаду за рад.

Опште информације

Моба у Босни и Херцеговини

Колико су поједине мобе (чији назив потиче од рећи молба) биле заступљене у крајевима са словенским живљем, зависило је од физичко – географских услова (надморске висине, врсте земљишта и климе), који су директно или индиректно утицали на живот и рад човека, од степена коришћења савремених механизационих средстава у обављању сеоских радова и од куповине индустријских текстилних сировина и производа.

Мобе као један од облика удруженог рада у већини крајева задржале су се до 1950-их година, док су неким сиромашнијим, изолованијим и мање приступачнијим крајевима, у којима се традиција словенског народа дуже задржала ове врсте моба се и данас примјењују. То значи да се бринуло да увек буде довољно радника за обављање свих врста послова. Међутим, током времена број чланова у домаћинствима у Босанској Крајини се смањивао, а у 20. веку нека домаћинства потпуно нестају. То је утицало на даљи развој различитих обичајно-правних институција размене рада међу којима је моба била најважнија.

Међутим, поред основне функције мобе да се помогне другом у обављању неког посла, народ се најчешће одазивао на мобе ради дружења, певања песама, игре и весеља, односно, и осталих радњи којима сељани употпуњавали и увесељавали живот на селу.

На мобама је свако имао прилику да се истакне: добар радник, певач, гуслар, говорник, шаљивџија, добра куварица, плетиља.

Мноштво изворних народних песама Босанске Крајине настало је и певано на моби и о моби.

Петар Ст. Иванчевић у свом раду “Српски народни обичаји” као једном од облика мобе каже:
Да су прела и сијела у Босанској Крајини била омиљена свуда, на селу и вароши. На прелу се пјева, весели, игра а старији људи приповједају своје доживљаје, историју нашег народа. Често си могао видјети поносну и милу Српкињу да у дан преде или са преслицом хода. Да, кад се иде на пољски рад, то вилогојне шћери Крајине љуте-дјевојке и младе снаше, узму прелу, плетиво или вез, да нијесу празних руку. Путем преду и плету, а на ужини и одмору везу.

На мобу су по правилу долазили сви који су позвани, изостајао је само неко ко из објективних разлога није могао да дође (болест, нека друга одраније договорена обавеза и сл.).

Моба није подразумевала обавезност узвраћања, али „гледало се да се врати” – уобичајен је одговор житеља села Босанске Крајине.

Циљ

Основни циљ мобе као једног од облика удруживања сељана и међусобног помагања, и свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице, који је од давнина упражњаван у Босанској Крајини, био је да се:

• другоме помогне, углавном лети када се више времена проводило у раду на пољу.
• људи зближе, посебно млади у јесен и зиму, када су имали више времена за разоноду.
• постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре.

Значај

Захваљујући мобама сачуване су многе вредне народне песме, здравице, досетке, загонетке, стари куварски рецепти, разне игре Босанске Крајине.

Мобом су становници Босанске Крајине славили берићет, добар принос, богат род. Али и спокој, богатство, рад, радост.

На мобама се праштало, мирили су се завађени, стварала побратимства, учвршћивале везе.

У срединама где су мобе добро функционисале, није било нежења ни великих свађа, размирица, нити тужби и суђења.

На мобама су млади учили од старијих како да се припреме за живот и разноразна искушења. Свако од свакога понешто је учио и томе се радовао.

У Босанској Крајини се на мобама афирмисао патриотизам, оптимизам, човекољубље, врлине, своји обичаји; а млади Крајишници брже одрастали, лакше се интегрисали у сеоској и широј заједници, постајали одговорни, храбри, признати, морални људи. Другим речима, мобе су биле својеврсно огледало народне душе.

Колико су моба и остали традиционални обичаји значајни за сваку заједницу, најбоље говори изрека: „Боље земљу продати, него обичај изгубити”.

Облици

Жетва, окопавање кукуруза косидба и сакупљање плодова

У Босанској Крајини је најпознатија косачка моба, која је и данас задржала своју традицију. Косидба је једна од најтежих физичких радова, и на њу се позивају најбољи и најснажнији косци. Доброг косца су чинили и добра коса, клепац и бабица, брусеви, квасилица. Због напорног посла, косцима се спрема и доноси јака храна. Током дана, њима се доноси вода, а то углавном раде девојке. Када се трава осуши, сазива се нова моба да се она покупи и сложи у сена.

Ништа мање напоран посао на моби је и жетва жита, брање плодова воће и окопавање кукуруза, па се и ова  моба задржала у појединим селима и до данас. Када се трава осуши, сазива се нова моба да се она покупи и сложи у сена.

Одређивање времена мобе био је веома деликатан посао. Требало је тачно знати када је који жетвени или други плод сасвим сазрео и када је спреман за жетву и сакупљање. Ни пре ни касније, јер би се направила велика штета у таквим случајевима. Штета би била како у количини рода тако и у квалитету. Одлагање жетве ради већег рода доводило је до нежељених проблема са временом, а прерана жетва би дала мањи урод.

На мањим пољима где механизација нема приступ, пољопривредници су били принуђени да жетву обављају на стари традиционални начин, ручно и једноставним оруђима као што су срп, коса, виле и грабуље. У таквим условима женска моба је била од изузетног значаја, јер никада није било довољно мушке радне снаге. Због своје физичке снаге мушкарци су везали снопове, по четири снопа састављали скупа и усправљали их да се суше, а жене су секле српом жито. Ужина је била око шеснаест сати, а потом се одмарало један сат. За ужину је доношена свежа разноврсна храна и пиће. После ужине радило се до сумрака, а уколико се не заврши жетва тога дана наставља се сутрадан.

Најчешће се у Босанској Крајини жело “у зајам”. па на Змијању за ову мобу кажу:

“Данас ћеш ти жети мени, пошто је моје жито приспјело за жетву, а шјутра ће рођени мој, кад твој жито буде зрело, моја чељад жети теби.”11

У току жетве певају се женске песме, спонтано и по реду. У већини крајева у Босанској Крајини жетве су се завршавале уз песму, игру и вечеру код домаћинове куће.

Једна од омиљенијих моба, било је брање кукуруза. Она је традиционално падала у време када се девојке удају или момци жене, па је имала посебну драж и лепоту. Око велике гомиле кукуруза, најчешће су се окупљали момци и девојке, који су причали шале, постављали загонетке, певали, једни другима се удварали, флертовали, размењивали информације, препричавали најновије згоде и догодовштине својих рођака и комшија. За једну ноћ, окомиша се цео кукуруз, који се смешта у амбар, а мека комишина у сламарице и јастуке. У таквој атмосфери, не ретко, уз хармонку, фрулу или гусле, мало се ко умарао, а домаћин је чашћавао комишаре јелом, пићем, воћем, колачима. Жетва се обично организовала са више људи на једној њиви у једном дану, како би се једне њиве у току дана покупила сва летина, а све се радило ручно. Стабљике жита се држе рукоми сечу српом. Затим се више стабљики скупља и везује у сноп а снопови се ређају на гомиле како би се касније одвезли кући на вршидбу.

Уобичајено је да се мобе завршавају истога дана или исте ноћи. Ретко, моба трају и дуже  (косидба, жетва, окопавање кукуруза).

Домаћин мобе је у обавези да за све учеснике припреми ручак или вечеру, у зависности од врсте посла који се обавља, понекад и доручак. За такве прилике жене  су припремале најукуснија јела. Како је за припрему јела, домаћици била потребна помоћ, у тој  кући, такође, је организована женска моб, на којој су се окупљале жене које најбоље кувају. Оне су током мобе размењивале искуства у спремању јела, а девојке, уз њих, училе или саме припремале једноставније оброке. У селу се знало ко прави најбољу питу, приганице, цицвару, пиријан, колаче, итд. Током јела упућиване су похвале вешто припремљеним јелима.

Током дана, учесницима мобе је доношена вода и пиће, а то су углавном радиле девојке.

Данас се жетва обавља механизацијом: комбајном, жетелицом, трактором и осталом прикључном механизацијом, па је потреба за ћенском мобом сведена на минимум.

Прело или женска моба

Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме.

Женске мобе се организују зими, у релаксираним условима, а прело је најпознатије окупљање. На прела се најрадије одлазило јер је било највише радости и весеља. Трајале су понекад преко целе ноћи. У Босанској Крајини Према наводима Губић Љубомира у његовом раду “Породична задруга Медићи”, женска деца почињу плести и прести у осмој години, а ткати у шеснаестој.

Момци су на прела долазили касније, у групама. Седели су поред девојака које им се свиђају. Током рада оне су певале, а кад се заврши прело почиње и сијело. То је најинтересантнији и најзабавнији део прела.

На прелу није било велике разлике у годинама, најчешће су учесници прела били приближно истих година. Како би се сачувао углед и част младих девојака, на прела су позиване и мајке девојака, уколико су оне познавале мајку од “девојке домаћице”. Њихове мајке су све време одржавања прела биле у засебној просторији и одатле будно пратиле догађања на прелу.

Окупљени, уједињени, спојени истим жељама, млади су афирмисали највреднија људске емоције: блискост, присност, љубав, живот. По завршетку посела, младићи су пратили девојке до њихових кућа.

Према казивању Љубице Контић из села Равног (купрешки крај), а данас настањене у Бањалуци...на прелу је знало бити и по 20 дјевојака и нешто мање момака. Прело се сазивало зими, у ноћним сатима. На прелу је чупана вуна, ткало се, штрикало се и сл. Када се дође кући у којој је прело, обичај је био да их домаћица почасти са оним што се у кући нађе најбоље од хране. Било је весело са пуно смијеха и шале. По завршетку радова које су дјевојке требале да ураде, добијале су “повечерак” (најбоља храна, воће, нешто од слатког ако се нађе). На прелу су били и момци, који су ометали дјевојке у раду. Гађали су их смотуљцима вуне, као знак удварања. Након завршетка послова играло се коло. Домаћица је по поласку сваку дјевојку даривала јабуком пожељевши јој пуно здравља и среће.

Зидарска моба

Моба је била веома важна приликом зидања куће. Наиме, у прошлости, када се градио стари тип куће познат као „динарска брвнара“ или бондручни тип куће, коју је сваки домаћин подизао, сазивала се моба да би се тај посао лакше и брже обавио.

Међутим, од 1950-тих година, када је изградња куће подразумевала ангажовање обученог мајстора-зидара, мобе су организоване да би се припремио материјал за градњу. Од тог периода моба више нема ону форму коју је имала раније и временом ће, посебно са појавом грађевинске механизације у селима, изгубити свој првобитни значај.

Милосрдна моба

Милосрдне мобе обављале су се код сиромашнијих домаћина који не могу сами да ураде своје послове, код болесних, код удовица или у кућама у којој нема женске чељади.

Моба позајмица

За разлику од класичне мобе, мобе позајмице су се морале вратити. Зато су сва дешавања у току мобе позајмице доста скромнија (од броја људи који учествују, од веселости самих људи до гозбе која је скромнија). Позајмица се може обавити тако да се позајмљује стока уместо радне снаге или се за једног косача враћају два копача (зато што је косачки рад тежи од копачког).

Посебан облик позајмице била је спрега, састављање, четворење, само што се код спреге позајмица била у радни са стоком, орању, вучи жита, дрва, камена и сл.

Ова врста размене рада одвијала се са строго утврђеним реципроцитетом у узвраћању услуге. При позајмици се поштовало правило:

када се рад даје и када се узима, које врсте рада се узимају и које се узвраћају.

Рад се мерио према тежини и строго се поштовало правило да се тежак посао, као што је косидба, не узвраћа лакшим, на пример, брањем кукуруза или скупљањем шљива.

Колико се водило рачуна о томе да се правилно узврати рад, говори податак да је почетком 20. века, започело записивање врсте рада који је позајмљен. Тако се тачно знало колико је надница вредео одређени посао. Ово утврђивање је било веома важно за егзистенцијално одржање једне породице, јер нико није смео да да, али ни да узме неодговарајућу количину рада од других. С друге стране, таква строгост је обезбеђивала стабилне односе у сеоском друштву, као и да ниједна породица не буде превише оптерећена.

Види још

• Босанска Крајина
• Моба
• Жетва
• Прело

Литература

• Милан Т. Вуковић, Народни обичаји, веровања и пословице код Срба са кратким погледом у њихову прошлост, Београд 1985. год.
• Љубомир Губић, Породична задруга Медићи, Зборник крајишких музеја, Бања Лука 1969. год.
• Грозда Регода, Сазвучја Змијања, Завичајно друштво “Змијање”, Књижевна заједница Васо Пелагић, Бања Лука 2002. год.
• Милан З. Влајинац, Моба и позајмица, Народни обичаји удруженог рада, опис, оцена и њихово садашње стање, Српска Краљевска Академија, Српски Етнографски Зборник , књига XLIV, друго одјељење, Живот и обичаји народни, књига 18, Београд 1929. год.
• Милан Карановић, Неколике велике породичне задруге у БиХ, Гласник Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини, 1938. год.
• Петар Ст. Иванчевић, Српски народни обичаји, Босанска Вила, 1904. Година Приповједачи: Недељка Вујић, (рођена Гаврић) из села Црквене код Прњавора а сада настањена у Бањалуци, Љубица Контић из села Равног (купрешки крај) а сада настањена у Бањалуци

Спољашње везе

• Упамти па мобу врати - Политика онлајн од 19. 10. 2019
• Корени: Обичаји и традиција код Срба: Моба
• Моба
• Српска дијаспора: Председник Матице исељеника Србије Радован Калабић у Бечу