Муслиманско освајање на Индијском потконтиненту

С Википедије, слободне енциклопедије

Муслиманско освајање на Индијском потконтиненту одвијало се углавном од 12. до 16. века, мада ранија муслиманска освајања обухватају инвазије у модерни Авганистан и Пакистан и Омејадске кампање у Индији, у време Раџпутских краљевстава у 8. веку. Махмуд Газниви, први владар који је носио титулу султана и који је очувао идеолошку везу са сизеренством Абасидског калифата, напао је и пљачкао огромне делове Пунџаба у Гуџарату, почевши од реке Инд, током 10. века. [1][2]

Гуридско царство којим су владали Мухамед Гури и Абул-Фатіх Гори поставило је темеље муслиманске владавине у Индији, након заузимања Лахора и преосталих Газнавида. Године 1206. је Бактијар Калџи, чија је инвазија проузроковала нестанак будизма из Источне Индије, предводио муслиманско освајања Бенгала, што представља најисточнију експанзију ислама у то време. Гуридско царство је убрзо еволуирало у Делхијски султанат којим је владао Кутб ал-дин Ајбак, оснивач династије Мамелука. Успостављањем Делхијског султаната, ислам се проширио на већину делова индијског потконтинента.

У 14. веку, династија Калџи, под Ала-Уд-Дин Халџијем, привремено је проширила муслиманску власт на југ до Гујарата, Раџастана и Декана, док је династија Туглакида привремено проширила свој територијални досег до Тамил Надуа. Распад Делхијског султаната довео је до појаве неколико муслиманских султаната и династија широм индијског потконтинента, као што су Гујаратски султанат, Малвански султанат, Бахмански султанат и богати Бенгалски султанат, главна трговинска држава у свету.[3][4] У некима од њих су уследила хиндуистичка поновна освајања и отпор домаћих сила, те су настале државе као што су Виџајанагара, Гаџапати, Черо, Реди и Раџпут.

Пре пуног успона Могулског царства које је основао Бабур, једног од барутних царстава, које је анектирало скоро све владајуће елите читаве Јужне Азије, Суридско царство којим је управљао Шер Шах Сури освојило је велике територије у северним деловима Индије. Акбар Велики је постепено проширио Могулско царство тако да је обухватало скоро целу Јужну Азију, док је зенит постигнут крајем 17. века, када је владавина под царем Аурангзебом осведочила потпуно успостављање исламског шеријата кроз Фатаву Аламгири.[5][6]

Мугули су претрпели масовни пад у раном 18. веку након инвазије афшаридског владара Надер Шаха, неочекиваног напада који је понизио чак и Британско царство.[7] Ово је пружило могућности моћном краљевству Мајсур, Навабима Бенгала и Муршидабада, Царству Марата, Царству Сика и Низамима Хидерабада да успоставе контролу над великим регионима индијског потконтинента.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хеатхцоте 1995, стр. 6.
  2. ^ Ањум 2007, стр. 234.
  3. ^ Херманн Кулке анд Диетмар Ротхермунд, А Хисторy оф Индиа, 3рд Едитион, Роутледге. 1998. ISBN 0-415-15482-0. стр. 187-190.
  4. ^ Vincent A Smith, The Oxford History of India: From the Earliest Times to the End of 1911, стр. 217, на сајту Гугл књиге, Chapter 2, Oxford University Press
  5. ^ Jackson, Roy (2010). Mawlana Mawdudi and Political Islam: Authority and the Islamic State. Routledge. ISBN 9781136950360. 
  6. ^ Chapra, Muhammad Umer (2014). Morality and Justice in Islamic Economics and Finance (на језику: енглески). Edward Elgar Publishing. стр. 62—63. ISBN 9781783475728. 
  7. ^ „An Outline of the History of Persia During the Last Two Centuries (A.D. 1722-1922)”. Edward G. Browne. London: Packard Humanities Institute. стр. 33. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 24. 9. 2010. 
  8. ^ Ian Copland; Ian Mabbett; Asim Roy; et al. (2012). A History of State and Religion in India. Routledge. стр. 161. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]