Авганистан

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 33° 56' СГ Ш, 66° 11' ИГД

Исламска Република Авганистан
جمهوری اسلامی افغانستان
перс: Џамхури-је ислами-је Авганистан 
د افغانستان اسلامي جمهوریت
пашт:  Де Авганистан ислами Џомхоријат 
Застава Авганистана Грб Авганистана
Застава Грб
крилатица: Не постоји
Химна
Химна Авганистана (пашто: ملی سرود - Milli Surood; дари: سرود ملی - Surood-e Milli)
Положај Авганистана
Главни град Кабул
Службени језик паштунски (авганистански), даријски (персијски)[1]
Облик државе Исламска Република
 — Председник Ашраф Гани
Независност: Од Персије 1709.
Површина  
 — укупно 652.230[2] km² (41)
 — вода (%) 0[2]
Становништво  
 — 2013. 25.500.100 [3] (46)
 — густина 43,5/km² 
Валута авгани (100 пула)
Временска зона UTC +4
Интернет домен .af
Позивни број +93

Авганистан (арап. فغانستان), службени назив Исламска Република Авганистан, је држава у југозападној Азији.[1] Земља нема излаз на море, а дужина копнене границе износи 5.529 km.[2] На западу се граничи са Ираном (936 km), на северу са Туркменистаном (744 km), Узбекистаном (137 km) и Таџикистаном (1.206 km), на североистоку са Кином (76 km), а на истоку и југу са Пакистаном (2.430 km).[2] Авганистан је једна од најсиромашнијих земаља у Азији. Чланица је Уједињених нација од 1946.[1]

Авганистан је древно жариште Пута свиле и људских миграција. Археолози су на подручју данашњег Авганистана пронашли доказе људског присуства који датирају из средњег палеолитског периода. Верује се да се урбана цивилизација на овој територији појавила између 3000. и 2000. п. н. е. С обзиром да се налази на веома важној локацији која повезује културу Блиског истока са централном Азијом и Индијским потконтинентом, током векова је био дом разних народа.[4], и сведок је разних војних кампања, међу којима су највише вредне помена кампање Александра Великог, Џингис-кана, и западних сила у модерно доба. Ова земља такође представља и извор из којег су грчко-бактријско краљевство, кушанско царство, Бели хуни (Хефталити), Сафариди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Тимуриди, Могули и Дурани издигли и саградили веома снажне империје.[5]

Политичка историја модерног Авганистана почиње 1709. године, када је успостављена Хотаки династија у Кандахару, након чега долази до успона Дурани империје 1747. године.[6][7][8] Крајем 19. века, Авганистан постаје тампон држава током „Велике игре“ између Британске Индије и Руске Империје. Након Трећег англо-авганистанског рата 1919. године, краљ Аманулах је започео европску модернизацију своје земље, али је спречен од стране ултра-конзервативаца. Током Хладног рата, након повлачења Британаца из Индије 1947. године, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез почињу да шире свој утицај у Авганистану, [9] што је довело до крвавог рата између муџахедина („свети ратници“) које је подржавала Америка и власти коју је подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион Авганистанаца.[10] Након овога уследио је авганистански грађански рат 90-их година, успон и пад екстремистичке талибанске власти и рат у Авганистану, који траје од 2001. године па све до данас.[11] У децембру 2001. године, Савет безбедности Организације уједињених нација одобрио је стварање Међународних снага за безбедносну помоћ ради одржавања безбедности у Авганистану, као вид припомоћи влади Хамида Карзаја.

Три деценије ратовања су учиниле Авганистан једном од најопаснијих земаља на свету,[12] као и највећи „извозник избеглица и азиланата“. Док међународна заједница покушава да обнови ову ратом разорену земљу, терористичке групе, као што су Хакани и Хезб-е-Ислами Гулбудин,[13] активно су укључени у светске побуне Талибана, које се састоје из стотина атентата и напада бомбаша-самоубица. Према Уједињеним нацијама, ове побуне су криве за 80 % цивилних жртава у рату који траје од 2001. године у периоду између 2011. и 2012. године.[14]

Око 42 % становништва Авганистана живи испод линије апсолутног сиромаштва, што значи да њихов приход чини мање од $1,25 америчких долара дневно,[15] а нешто мало више изнад 70 % становништва је писмено.

Етимологија[уреди]

Име „Авганистан“ (Afghānistān)[16] значи „Земља Авгана“,[17] који је настао из ентонима Авгана. Историјски, овај назив се односио на Паштуне, који представљају највећу етничку групу у Авганистану.[18] Ово име се јавља и као „Абган“ у 3. веку нове ере у време Сасанида,[19] и „Авагана“ у 6. веку нове ере код индијског астронома Варахамихире.[18] Народ који се назива овим именом се неколико пута помињу у једној географској књизи из 10. века."[20]

Име „Авганистан“ написано на овој литографији из 1847. године, Џејмс Ратреј.

Ел Бируни је у XI веку о њима говорио као о различитим племенима која живе на западној планинској граници реке Инде, што би требало да значи - на ободу Сулејман планина.[21] Ибн Батута, познати марокански научник који је посетио ове пределе 1333. године, написао је:

Викицитати „Путовали смо до Кабула, некада великог града, а сада села насељеног персијским племеном које се назива „Авганима“. Имају планине и клисуре, поседе велике снаге, и углавном су друмски разбојници. Њихова главна планина је Сулејман планина.”
({{{2}}})

Један угледни персијски научник из 16. века даје доста објашњења о Авганима. На пример, он пише:

Викицитати „Мушкарци из Кабула и Хилџији су такође отишли кући; и кад год су били испитивани о муслиманима кохистанских планина о томе какво је тамо стање, они би рекли, „не називај га Кохистаном, већ Авганистаном; тамо нема никога другог до Авганистанаца и нереда." Стога, јасно је да због тога ови људи своју земљу на свом језику називају Авганистан, а себе Авганистанцима.”
({{{2}}})

Широко је прихваћено да су термини „Паштун“ и „Авган“ синоними.[18] У списима пашто песника из 17. века, Кушал Кан Катака, он каже:

Викицитати „Извуците своје мачеве и посеците чисто, свакога ко каже да Паштун и Авган нису исто! То знају Арапи, а знају и Римљани: Авгани су Паштуни, Паштуни су Авгани![22]
({{{2}}})

Последњи део имена, „-стан“ је персијски суфикс који означава место. Име „Авганистан“ је описао могулски цар из 16. века, Бабур, у својим мемоарима (Бабурнама), као и персијски научник Фиришта и Бабурови наследници, позивајући се на традиционалне етничке паштунске територије између Хиндукуш планинског масива и реке Инд.[23] Почетком 19. века, авганистански политичари су решили да прихвате назив „Авганистан“ за целу област, након што се превод овог термина на енглески појавио у разним споразумима са каџаридском Персијом и британском Индијом.[24] Године 1857. у свом приказу књиге Џ. В. Кеја „Авганистански рат“ (енг: „The Afghan War“), Фридрих Енгелс описује Авганистан као:

Викицитати „једну пространу земљу Азије ... између Персије и Индије, а у другом правцу између Хиндукуша и Индијског океана. Некада је садржала персијске провинције Хорасан и Кохистан, као и Херат, Белуџистан, Кашмир, Синд и добар део Панџаба ... Његови најважнији градови су Кабул, главни град, Газни, Пешевар и Кандахар.”
({{{2}}})

Авганистанско краљевство се некада називало Дурани царство (краљевство Кабула), како га спомиње и британски државник и историчар, Монтстјуарт Елфинстон.[25] Међународни суверенитет је Авганистану званично признат након потписивања англо-авганистанског споразума из 1919. године.[26][27]

Географија[уреди]

Топографски изглед Авганистана
Пејзажи Авганистана.

Са 652.230 km²,[28] Авганистан је по величини 41. земља на свету,[29] што га чини мало већим од Француске, мањим од Мјанмара, а скоро исте величине као Тексас у САД. Граничи се са Пакистаном на југу и истоку, на западу са Ираном, на северу са Туркеменистаном, Таџикистаном, и са Кином на Далеком истоку.

У овој земљи живи преко 30 милиона становника (28.395.716 становника (2010)).[30] Главни град је Кабул. Остали важнији градови су: Кандахар, Џалалабад, Херат, Мазари Шариф. То је планинска земља без излаза на море, са равницама на северу и југозападу.

Географски, Авганистан је земља Централне Азије.[31] Међутим, геополитичком и културолошком смислу, Уједињене нације га, заједно са Ираном, сврставају у Јужну Азију.[32][33][34] Културолошки припада блискоисточном муслиманском свету. Највиши врх ове земље је Ношак, на 7492 метара надморске висине. Земља има континенталну климу, са веома оштрим зимама у централним областима, леденим површинама на североистоку око Нуристана и Вакана, где је просечна температура у јануару испод -15 °C, и врућим летима у нижим областима, као што су Систан слив на југозападу, Џалалабад басен на истоку, и авганистанске туркестанске равнице дуж реке Аму на северу, где је просечна температура у јулу преко 35 °C.

Иако ова земља има велики број река и резервоара, велики делови земље су безводни. Систан басен је један од најсушнјих региона у земљи.[35] Поред уобичајених киша, у Авганистану током зиме пада и снег у Хиндукушу и на Памир планинама, а на проћелеће отопљени снег се претвара у потоке који се уливају у реке и језера.[36][37] Међутим, две трећине тих вода се уливају у реке суседних земаља, као што су Иран, Пакистан и Туркменистан. То ствара економски проблем држави, јер би обнова система за наводнавање и преусмеравање вода, државу коштало више од 2 милијарде америчких долара.[38]

Хиндукушке планине на североистоку, унутар и око провинције Бадакшан су геолошки активна област у којој су чести земљотреси, клизишта и снежне лавине. Земљотреси су често крајње деструктивни са многим људским жртвама.[39] Последњи јаки земљотреси су бити 4. фебруара 1998. године, у којем је страдало 6000 људи у Бадакшану, близу Таџикистана.[40] Затим су уследили земљотреси у Хиндукушу 2002. године, у којима је погинуло више од 150 људи из разних земаља региона, док је преко хиљаду повређено. Након земљотреса 2010. године у Авганистану је било 11 мртвих, више од 70 повређених, а више од 2000 кућа је уништено. Клизишта се често јављају као последица земљотреса или након обилних киша, као и услед топљења снега. Такође, клизишта могу бити крајње деструктивна са многобројним жртвама. Једно од најсмртоноснијих клизишта икада, десило се 3. маја 2014. године у Бадакшану, са преко 2100 жртава.[41] Снежне лавине су трећа и не мање опаснија природна катастрофа од претходне две. Често се јављају током зимског периода и веома су опасне на неким путним комуникацијама у овом делу Авганистана.[42]

Природне ресурсе ове земље чине: угаљ, бакар, руде гвожђа, литијум, уранијум, ретки земљани елементи, хромит, злато, цинк, талк, барит, сумпор, олово, драго и полудраго камење, природни гас, нафта и друго. Године 2010. амерички и авганистански званичници су проценили да неискориштене минералне сировине, које су (званично) откривене 2007. године током геолошких истраживања, време између 0,9 и 3 трилиона америчких долара.[43][44]

Рудно богатсво је углавном неискориштено. Најважније гране индустрије су текстилна, прехрамбена, метална и индустрија коже. Домаћа радиност је широко заступљена, а један од најважнијих производа су вунени теписи.

Клима[уреди]

Клима је континентална са великим годишњим температурним колебањима[1]. Просечна јануарска температура је 0-5C°, а у јулу 25-30C°. Количина падавина је мала (испод 500 mm годишње), а једино су источни крајеви влажнији јер потпадају под утицај монсунске климе[1].

Флора и фауна[уреди]

Вегетација у равницама је полупустињска, у нижим планинским подручјима до 1.500 m степска, а између 1.500-3.000 m има четинарских шума. Главни пољопривредни производи су пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, памук и воће. У планински пределима заступљено је сточарство (овце, говеда и козе).

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Авганистана

Археолошка ископавања праисторијских локалитета које су извршили Луј Дупри и други, указују на то да су на територији данашњег Авганистана живели људи пре најмање 50.000 година, а да су тадашње пољопривредне заједнице једне од најстаријих у свету.[45][46] С обзиром да представља место најранијих историјских догађаја, многи верују да се Авганистан може поредити са Египтом у погледу историјске вредности његових археолошких локалитета.[47] Ова земља се налази на јединственој локацији где су разне цивилизације долазиле у додир једне са другима и где је често долазило до борби. Била је дом разних народа кроз векове, међу којима су древни ирански народи, који су играли доминантну улогу у стварању индо-иранских језика у региону.

У више момената је ова регија била део великих империја, међу којима су Ахеменидско, Селеукидско и Мауријско царство, затим Сасанидско краљевство и Исламски халифат. Многа царства су стала на ноге баш на простору данашњег Авганистана, као што су Грчко-бактријско краљевство, Кушанско царство, Кабулски шахови, Бели хуни (Хефталити), Сафариди, Саманиди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Картиди, Тимуриди, Могули, а онда и Хотаки и Дурани династије, које су касније политички обележиле настанак модерне авганистанске државе.

Преисламски период[уреди]

Двојезични (грчки и арамејски) указ цара Ашока из 3. века нове ере откривен у јужном делу Кандахара.

Археолошко истраживање спроведено током 20. века сугерише да је географско подручје Авганистана уско повезано културом и трговином са својим суседима на истоку, западу и северу. Артефакси типични за период палеолита, мезолита, неолита, бронзаног и гвозденог доба су пронађени у Авганистану.[48] Верује се да се урбана цивилизација појавила још 3000. п. н. е., а рани облик града Мунигака (близу Кандахара, на југу земље) је можда била истурена колонија цивилизације из долине Инда.

Један од двојице Буда из Бамијана; будизам је пре исламских освајања био доста распрострањен у региону.

Након 2000. п. н. е., узастопни таласи полу-номадских народа из средње Азије су кренули ка југу Авганистана, међу којима је био велики број говорника индо-европских језика. Ова племена су касније мигрирала даље на југ, до Индије, западно у односу на данашњи Иран, а према Европи су мигрирали преко области северно од Каспијског језера.[49] Овај регион се у целини звао Аријана.[50][51] Древна религија зороастризам је, како неки верују, настала на територији данашњег Авганистана између 1800. и 800. п. н. е., а такође се сматра и да је њен оснивач, Заратустра, живео и умро у Балху.[52][53][54] Древни источно-ирански језици су се највероватније говорили на територији Авганистана у време зороастризма. До средине 6. века пре нове ере, архаменидски Персијанци су збацили Међане и додали територији Авганистана Арахозију, Арију и Бактрију. Натпис на споменику краља Дарија I помиње долину Кабула на листи 29 земаља које је освојио.[55]

Александар Македонски и његова војска су дошли на подручје Авганистана 330. п. н. е., након победе над Даријем III годину дана раније у бици код Гаугамеле.[52] Након Александрове кратке окупације, владари Селеукидског краљевства су контролисали ово подручје све до 305. п. н. е., када су велики део предали индијском Мауријском царству, као део савезничког споразума.

Викицитати „Александар их је преузео од Аријанаца и успоставио своја насеља, али их је Селеук I Никатор предао Чандрагупта Маурију као услов за склапање брака и добијање 500 слонова.[56]

Маријанци су донели будизам из Индије, и контролисали су области јужно од Хиндукуша до око 185. п. н. е., када су збачени. Њихов пад почиње 60 година након Ашокове владавине, што је довело до хеленистичких освајања региона од стране грчко-бактријског краљевства. Велики део тих региона се отцепио од Грчко-бактријског краљевства и постало део Грчко-индијског краљевства. Индо-Грци су поражени и протерани од стране Индо-Скита крајем 2. века пре нове ере.

Током првог века пре нове ере, Партијско царство је покорило ову област, али су је затим отели њигови вазали, Индо-Партијци. Од средине до краја 1. века нове ере, Кушанско царство, које се налазило у модерном Авганистану, постало је покровитељ будистичке културе. Кушите су поразили Сасаниди у 3. веку нове ере. Иако су се разни владари који су себе називали Кушитима (опште познати као Индо-Сасаниди) владали овим регионом, сматра се да су били подређени Сасанидима.

Кушите су наследили кидаритски Хуни,[57] које су наследили на власти краткотрајни али снажни Хефталити.[58] Хефталите је поразио Хозроје I Ануширван 557. године нове ере, који је поново успоставио сасанидску власт у Персији. Међутим, у 6. веку нове ере, наследници Кушита и Хефталита су у Кабулу оформили малу династију која се звала „Шахови Кабула“.

Исламизација и инвазија Монгола[уреди]

Изграђена за време Гуридске монархије, Саборна џамија у Херату је једна од најстаријих џамија у Авганистану.

У периоду између 4. и 19. века, северозападни део савременог Авганистана се сматрао целином која је носила регионално име Хорасан.[59][60] Две од четири престонице Хорасана: Херат и Балк се сада налазе у Авганистану, док су Кандахар, Забул, Газна и Авганистан формирали границу између Хорасана и Хиндустана.[61][62][63]

Минијатура из Падшахнаме која приказује предају кандахарског гарнизона сафавидске династије 1638. године Могулима, који су касније повратили Сафавиди 1649. године током могулско-сафавидског рата.

Арапски муслимани су донели исламску поруку у Херат и Зарањ 642. године нове ере и започели своје ширење на исток; неки становници које су срели су прихватили ислам, док су се други побунили.[64] Народ Авганистана је био мултиконфесионалан, међу њима је било заратустријанаца, будиста, Зунбила, индуса, хришћана, Јевреја и других.[65] Зунбили и Шахови Кабула су поражени 870. године нове ере од стране сафаридских муслимана из Зарања. Касније су Саманиди продужили њихов исламски утицај јужно ка Хиндукушу. Прича се да су муслимани и немуслимани и даље живели једни поред других у Кабулу пре доласка Газнавида на власт.

Викицитати „Кабул има дворац познат по његовој снази, доступан само једним путем. У њему има муслимана, у њему је град у којем живе безбожници из Индије.[66]
(Естахри)

Авганистан је постао један од главних центара муслиманског света у „исламског златног доба“.[67] До 11. века, султан Махмуд из Газнеје напокон исламизовао све преостале немуслиманске области, осим Кафиристана. Газнавиде је наследила династија Гурида која је само проширила и ојачала већ постојеће царство. 1219. г. н. е. Џингис Кан и његова монголска војска су прегазили овај крај. Његове трупе су наводно срушиле хорасанске градове Херат и Балк, као и Бамијан.[68]

Шахре Зохак (Црвени град), који је Џингис Кан уништио 1222. године.

Разарања која су изазвали Монголи су испразнила веће градове и натерале многе мештане да се врате руралном аграрном друштву.[69] Монголска владавина се наставила са Илканатом на северозападу, док је Кхиљи династија авганистанске племенске области јужно од Хиндукуша, све до Тимурове инвазије који је 1370. године успоставио династију Тимурида.[70] Токм владавина Газнавида, Гурида и Тимурида, Авганистан је произвео много лепих исламских архитектонских споменика, као и бројних научних и књижевних дела. Бабур, који је потомак и Тимура и Џингис Кана, дошао је из Фергане и преузео је Кабул од архунске династије, те је одатле почео да преузима контролу над централним и источним областима Авганистана. Остао је у Кабулу до 1526. године, када је његова војска напала Султанат Делхи у Индији да би заменио Лоди династију са Могулским царством. Од 16. до почетка 18. века, Авганистан је био део три регионална краљевства:Бухарски канат на северу, шиитска сафавидска династија на западу, а преостала велика територија је припадала Могулском царству.

Хотаки династија и Дурани царство[уреди]

Мир Ваис Хотак, који се сматра Дедом нације, побунио се против Сафавида и прогласио је јужни део независним Хотаки краљевством 1709. године, које је касније његов син Махмуд Хотаки толико проширио да је обухватало и Персију (данашњи Иран).

Мир Ваис Хотак, кога сматрају авганистанским Џорџом Вашингтоном,[71] имао је успеха у побуни коју је покренуо против персијских Сафавида 1709. године. Свргнуо је и погубио Џурџис Кана, чиме је Авганистану обезбедио независност. До 1713. године, Мир Ваис је поразио две велике персијске војске, од које је једну предводио Кушрав Кан, рођак Џурџин Кана, а другу Рустан Кан. Војске је послао султан Хусеин, шах из Исфахана да би повратиле контролу над Кандахаром.[72] Мир Ваис је умро природном смрћу 1715. године, а наследио га је његов брат, Абдул Азиз Хотаки, којег је убио Мир Ваисов, син Махмуд Хотакија и тако издао државу. Године 1722. Махмуд је повео авганистанску војску на Исфахан, престоницу Персије. Опустошио је град након битке код Гулнабада и себе прогласио краљем Персије. Персијанци нису били верни авганистанским владарима и након масакра хиљаде научника, верских племића и чланова сафавидске породице, Хотаки династија је избачена из Персије након битке код Дамгана 1729. године.[73]

Ахмед Шах Дурани, оснивач последњег, Дурани царства, и „Отац нације“.

Године 1738. Надер Шах је заједно са својим афшаридским снагама преотео Кандахар од Хусеина Хотакија, када је ослобођен заточени шеснаестогодишњи Ахмад Шах Дурани, те је постао командант четири хиљаде Надер Шахових Авганистанаца.[74] Његове снаге су из Кандахара кренуле на Индију са циљем да је покоре. Прошавши су кроз Газни, Кабул, Пешавар и Лахоре, а затим након Карналске битке успели су и опљачкавши Делхи. Надер Шах и његова војска су напустили Делхи, али су са собом понели велико благо, које су чинили и „Кох-и нур“ и „Дарјаје нур“ дијаманти.[75] Након смрти Надер Шаха 1747. године, Авганистанци су изабрали Ахмеда Шаха Дуранија за свог шефа државе. С обзиром да се сматра оснивачем модерног Авганистана,[76][77][78] Дурани и његова авганистанска војска су освојили цео данашњи Авганистан, Пакистан, Хорасан и Кохистан у Ирану, као и Делхи у Индији.[79] Поразио је индијско Царство Марата, а једна од његових највећих победа била је битка за Панипат 1761. године. У октобру 1772. године, Ахмед Шах Дурани је умро природном смрћу и сахрањем је у „Светилишту плашта“ у Кандахару. Наследио га је његов син, Тимур Шах Дурани, који је 1776. године преместио престоницу из Кандахара у Кабул. Након што је Тимур Шах умро 1793. године, власт је прешла у руке његовог сина, Заман Шах Дуранија, затим у руке Махмуда Шаха Дуранија, па Шуја Шаха Дуранија и других.

Током 19. века Авганистанском царству су стизале претње од Персијанаца на западу и Сики на истоку. Западне провинције Хорасан и Кохистан су освојили Персијанци 1800. године. Фатех Кан, вођа Баракзај династије, је на све моћне позиције широм свог царства поставио своју браћу (њих 21). Након његове смрти, они су се побунили и поделилису провинције међу собом. Током овог турбулентног периода, Авганистан је имао бројне краткотрајне владаре, све до Дост Мухамед Кана, који се прогласио принцем 1826. године.[80] Панџаб је освојио Рањит Синк, који је извршио инвазију на Хајбер-Пахтунву, а онда је 1834. године освојио и Пешавар. Године 1837. Акбар Кан је са авганистанском војском прешао хајберски превој да би поразили Сике у бици код Џамруда, након смрти Харија Синк Наллвуа пре него што су се повукли у Кабул.[81][82] До тада су Британци већ почели да напредују са истока те је започет први Англо-авганистански рат, један од првих већих сукоба током Велике игре.[83]

Западни утицај[уреди]

Поделе Персије и Авганистана током Велике игре

Након пораза Британско-индијских снага 1842. године и победе Авганистанаца, Британци су успоставили дипломатске односе са авганистанском владом, али су се повукли из земље. Вратили су се за време Другог Англо-Авганског рата крајем седамдесетих година 19. века ради двогодишњих војних операција, које су представљале помоћ Абдур Рахман Кану да порази Ајуб Кана. Уједињено Краљевство је почело да врши јак војно-политички утицај након овога, те је чак и контролисала и спољну политику државе. Године 1893. Мортимер Дуранд је убедио амира Абдур Рахман Кана да потпише споразум (по некима контроверзни) при којем су територије етничких Паштуна и Белуџа биле подељене „Дуранд линијом“. Ово је била класична "подели па владај“ политика Британаца која је водила ка затегнутим односима, посебно касније са оснивањем нове државе Пакистан.

Након Трећег англо-авганистанског рата и потписивања мира 1919. године, краљ Аманулах Кан је прогласио Авганистан сувереном и потпуно слободном државом. Он је привео крају традиционалну изолацију своје државе успостављањем дипломатских односа са међународном заједницом, те је након двогодишњег путовања Европом и Турском 1927-28. године спровео пар реформи ради модернизације нације. Главни покретач тих реформи је био Махмуд Тарзи, ватрени присталица образовања жена. Он се борио за Члан 68 авганистанског устава 1928. године, при чему је основно образовање постало обавезно. Ропство је укинуто 1923. године. Неке реформе су стварно успостављене, као укидање традиционалне бурке за жене и отварање образовних институција, што је брзо отуђило многе племенске и верске вође. Суочен са великом оружаном опозицијом, Аманулах Кан је био приморан да абдицира у јануару 1929. године, након што је Кабул пао у руке побуњеничких снага предвођених Хабибулахом Калаканијем. Принц Мухамед Надир Шах, Амахулахов рођак, поразио је и убио Калаканија у новембру 1929. године, те је проглашен краљем. Он је напустио убрзане реформе модернизације Аманулаха Кана и покушао их спроводити постепеније, али је убијен 1933. године од стране Абдула Халика, ученика хазарске школе. Мухамед Захир Шах, Надиров деветнаестогодишњи син, наследио је престо и владао од 1933. до 1973. године. До 1946. године Захир Шах је владао уз помоћ свог ујака, који је држао позицију премијера и који је наставио политику Надир Шаха. Други ујак Захир Шаха, Шах Махмуд Кан је постао премијер 1946. године, те је започео експеримент који је дозволио веће политичке слободе, али је променио политику када је ствар отишла даље него што је планирано. Заменио га је 1953. године Мухамед Дауд Кан, краљев рођак и зет. Дауд Кан је желео присније односе са Совјетским Савезом, и удаљен однос са Пакистаном. Авганистан је остао неутралан и није учествовао у Другом светском рату, нити је био у савезу ни са једним блоком током Хладног рата. Међутим, имао је корист од каснијег ривалитета између Совјетског Савеза и САД, јер су обе државе покушале да успоставе свој утицај у Авганистану, градећи аутопутеве, аеродроме и друге важне инфраструктуре у овој земљи. Године 1973, док је краљ Захир Шах био у званичној посети ван земље, Дауд Кан је извршио државни удар и постао први председник Авганистана.

Марксистичка револуција и Совјетски рат[уреди]

Совјетске трупе се повлаче из Авганистана

У априлу 1978. Године, комунистичка Народна демократска партија Авганистана (НДПА) је преузела власт у Авганистану путем Саур револуције. У року од пар месеци, противници комунистичке владе су покренули устанак у источном Авганистану, који је веома брзо прерастао у грађански рат вођен између герилаца муџахедина и владиних снага широм земље. Пакистанска влада је овим побуњеницима пружила обуку у тајним центрима, док је Совјетски Савез послао на хиљаде војних саветника у знак подршке влади НДПА-а.[84] У међувремену, све већа нетрпељивост између две фракције НДПА-а — доминантне Халк и умереније Парчам францкије— резултирала је распуштањем парчамских чланова кабинета и хапшењем њихових официра под изговором претње од парчамског устанка.

У септембру 1979. године, извршен је атентан на халкског председника Нур Мухамеда Таракија током устанка у оквиру НДПА-а, под вођством Хафизулаха Амина, који је затим преузео председништво. С обзиром да није уливао поверење Совјетима, на Амина је извршен атентат од стране совјетских специјалних јединица у децембру 1979. године. Влада организована од стране Совјетt, под вођством парчами члана Барбака Кармала, мада је укључивала обе фракције, попунила је празнину. Совјетске трупе су у великом броју биле распоређене да би стабилизовале Авганистан под Кармалом, мада се од њих није очекивало да воде све битке вођене у то време у Авганистану. Међутим, као резултат тога, Совјети су сада били директно укључени у оно што је постало грађански рат у Авганистану.[85] НДПА је забранила лихварство, и дала изјаве о женским правима прогласивши једнакост полова,[86] те је укључила жене у политички живот.[86]

САД подржава анти совјетскe снагe (муџахeдинe) већ средином 1979. године. [ 71 ] Милијарде у готовини и оружју, која је обухватала више од две хиљаде ФИМ - 92 Стингер земља- ваздух ракете je обезбеђенo Пакистану, и то од стране САД и Саудијскe Арабијe.

Десетогодишњи Совјетски рат у Авганистану је резултирао смрћу преко милион Авганистанаца, већином цивила,[87][88][89] као и стварањем више од шест милиона избеглица које су напустиле Авганистан и у већини случајева отишле у Пакистан или Иран.[90] Суочени са све већин интернационалним притиском и великим бројем жртава, Совјети су се повукли из Авганистана 1989. Године, мада су наставиле да подржавају авганистанског председника Мухамеда Наџибулаха све до 1992. године.[91]

Страна мешања и рат[уреди]

Од 1989. до 1992. године, Наџибулахова влада је покушавала да реши проблем грађанског рата без помоћи совјетских трупа на својим територијама, али уз њихову економску и војну помоћ. Наџибулах је покушао да изгради подршку за своју владу, те је покушао да своју владу представи као исламску, а у уставу из 1990. године, Авганистан је званично постао исламска држава, и све везе са комунизмом су уклоњене. Међутим, Наџибулах није успео да придобије икакву већу подршку, а са распадом Совјетског Савеза 1991. године, Наџибулах је остао без стране помоћи. Ово, заједно са унутрашњим колапсом његове владе, довело је до његовог свргавања са власти у априлу 1992. године.

Након Наџибулахове владе 1992. године, пост-комунистичка исламска држава Авганистан је успостављена Пешаварским споразумом, споразумом о миру и подели власти под којим су све авганистанске стране биле уједињене у априлу 1992. године, осим пакистанске исламске партије Гулбудина Хекматјара. Хекматјар је започео бомбардовање Кабула, које је обележило почетак нове фазе рата.

Саудијска Арабија и Иран су подржавале различите авганистанске милиције,[92][93][94] те се брзо развила нестабилност,[95] а сукоб између две милиције је ускоро прерастао у прави рат.

Због изненадног почетка рата, рада владиних одељења, полицијских јединица или система правде и одговорности, свеже основана исламска република Авганистан није ни имала времена да се формира. Појединци разних оружаних франција су вршили зверства, док је у Кабулу владало безакоње и хаос.[93][96] Због тог хаоса, неке вође су имале само номиналну власт над својим командантима.[97] За цивиле није било заштите од убистава, силовања, или изнуђивања.[97] Верује се да је око 25,000 људи умрло током најинтензивнијег периода бомбардовања од стране Хекматјарове исламске странке и Џунбиши Мили јединица Абдул Рашида Достума, који је основао савез са Хекматјаром 1994. године.[96] Скоро пола милиона људи је напустило Авганистан.[97]

Године 1994. појављују се талибани, дотад непозната фракција муџахедина која себе идентификује као верски ученици. Они убрзо започињу своје ширење из суседног Пакистана у смеру Кабула и тиме избија нови авганистански грађански рат. Талибани постижу брзе успехе у борби чији је циљ успостављање крутог исламског закона у земљи. Искористивши сукоб између више фракција муџахедина, бивших антисовјетских снага, талибани у септембру 1996. године освајају Кабул. Снаге лојалне Рабанију, Масуду и Достаму повлаче се на север и формирају тзв. Северну алијансу, противталибански савез етничких Узбека, Таџика и Хазара. Наставком талибанске офанзиве, овом савезу је крајем 90-их остао само мали, северни део Авганистана.

Талибански емират и уједињени фронт[уреди]

Мапа Авганистана крајем 1996. године: Масуд (црвено), Достум (зелено), талибани (жуто).

Талибански режим, одмах након освајања Кабула, намеће исламски фундаменталистички поредак грађанима под својом влашћу. Исламски закони најтеже погађају жене, које су присиљене да облаче бурке и забрањено им је да похађају школу. Неретка је и смртна казна. Године 1998. након терористичких напада на америчке амбасаде у Африци, САД напада неколико логора за обуку терориста ал Каиде у Авганистану крстарећим пројектилима. Наиме, талибански режим је пружао уточиште тој организацији чији су чланови ветерани рата против Совјета, као и њеном челнику Осама бин Ладену.

Међутим, ране победе Талибана пропраћене су серијом пораза, што је навело аналитичаре да помисле да су талибани завршили своју владавину.[98] талибани су започели да гранатирају Кабул почетком 1995. године, али су поражени од стране снага владе исламске државе под вођством Ахмада Шаха Масуда.[99][100]

Дана 26. септембра 1996. док су се талибани уз војну подршку Пакистана и финансијску помоћ Саудијске Арабије припремали за још једну велику офанзиву, Масуд је наредио потпуно повлачење из Кабула.[101] талибани су освојили Кабул 27. септембра 1996. године и успоставили исламски емират Авганистана. Наметнули су деловима Авганистана који су били под њиховом контролом своја политичка и судска тумачења издајући едикте који су се посебно тицали жена.[102] Према организацији Лекари за људска права, "ниједан други режим у свету није тако методично и насилно приморавао половину свог становништва на виртуелни кућни притвор, забрањујући им излазак под претњом физичког кажњавања".[102]

Талибанска верска полиција се обрачунава са авганистанском женом која је скинула своју бурку у јавности.

Након пада Кабула под талибанску власт 27. септембра 1996. године, Ахмед Шах Масуд и Абдул Рашид Достум, који су претходно били супарници, основали су Северну Алијансу.[103] Северна Алијанса је претежно састојала из Масудових таџичких снага, Достумових Узбека, Хазара и Паштуна под вођством људи као што су Хаџи Мухамед Мохакик, Абдул Хак и Абдул Кадир. Талибани су војно поразили Достумове снаге освајањем Мазари Шерифа 1998, те је он био приморан на егзил. Талибани су спровели систематске масакре над цивилима у северном и западном Авганистану.[104][105] Председник [[Первез Мушараф], тадашњи начелник војске, је био одговоран за слање десетина хиљада Пакистанаца да се боре раме уз раме са талибанима и Бин Ладеном против Масудових снага.[106][107][108][109][110] Само 2001. године да је било 28 хиљада Пакистанаца који су ратовали у Авганистану.[106][111] Од 1996. до 2001, терористичка мрежа ал-Каида Осаме Бин Ладена и Ајмана ел Завахрија, организована од стране Талибана у Авганистану, [112], те је Бин Ладен послао на хиљаде Арапа регрута у рат против Уједињеног фронта.[111][112][113] Ахмед Шах Масуд је остао једини вођа Уједињеног фрнота у Авганисанту. У областима под његовом контролом, Масуд је успоставио демократске институције и потписао је декларацију о женским правима.[114] Борбе су такође довеле до тога да око милион људи напусти области контролисане од стране Талибана.[115][116] 9. септембра 2001. Ахмед Шах Масуд је убијен од стране двојице Арапа, бомбаша самоубице ал Каиде у Авганистану, а два дана касније, 11. септембра 2001. организација ал Каида је извршила серију координисаних терористичких напада против Сједињених Америчких Држава. Нападнут је Светски трговински центар на Менхетну у Њујорку. Америчка влада је за ове нападе оптужила Ал Каиду и Осаму Бин Ладена, те су захтевали од Талибана да предају свог вођу.[117] талибани су одбили да се повинују жељи Сједињених Америчких Држава, те је у октобру 2001. године започета Операција Трајна слобода као нова фаза рата у Авганистану. Током првобитне инвазије, америчке и британске снаге су бомбардовале Авганистан и сарађивале са снагама Уједињеног фронта у циљу одузимања власти талибанима и уклањања Ал Каиде.[118]

Савремена историја Авганистана (2001-данас)[уреди]

Учешће НАТО пакта.

У децембру 2001, након што је сружена влада Талибана, формирана је нова авганистанска влада под Хамидом Карзајем, а такође су основане и Међународне снаге за безбедносну помоћ од стране Савета безбедности Организације уједињених нација ради потпомагања Карзајеве администрације и обезбеде основну сигурност.[119][120] Такође, талибани су почели да се регрупишу у Пакистану, док је све више коалиционих снага улазило у Авганистан и почело обнову ратом разорене земље.[121][122] Убрзо након њиховог пада са власти, талибани су азпочели побуну да би повратили контролу над Авганистаном. Током наредне деценије, Међународне снаге за безбедносну помоћ и авганистанске трупе водиле су многе офанзиве против Талибана, али нису успели да их у потпуности поразе. Авганистан је остао једна од најсиромашнијих земаља на свету, због недостатка страних инвестиција, корумпиране владе и побуне Талибана.[123][124] У међувремену, авганистанска влада је успела да изгради одређене демократске структуре, те је 7. децембра 2004. године земља променила име у "Исламска Република Авганистан". Покушано је, често уз подршку страних земаља-донатора, да се побољша привреда, здравство, образовање, транспорт и пољопривреда. Међународне снаге за безбедносну помоћ су започеле обуку авганистанских оружаних снага и полиције. Наредне деценије је преко пет милиона авганистанских избеглица враћено у земљу, укључујући и многе који су насилно депортовани са Запада.[125][126] До 2009. године, под вођством Талибана је почела да се формира тајна влада у многим деловима земље.[127] Амерички председник Барак Обама је најавио да ће САД размести још 30.000 америчких војника у земљу 2010. године на период од две године. Године 2010, Карзај је покушао да одржи мировне преговоре са талибанима и другим групама, али ове групе су одбиле да присуствују, те су се бомбашки напади, убиства и заседе појачале.[128] Након смрти Осаме Бин Ладена у мају 2011. године у Пакистану, на многе истакнуте личности Авганистана су извршени атентати, [129] и авганистанско-пакистански погранични окршаји су учестали, а многи напади великих размера од стране пакистанске Хакани мреже су почеле да се догађају широм Авганистана. Сједињене Америчке Државе су упозориле пакистанску владу на могућу војну акцију у случају да влада одбије да нападне ове снаге које се налазе у племенским областима под федералном управом, [130] собзиром да су САД окривиле побуњенике у оквиру пакистанске владе за појачане нападе.[131] Пакистанска војска је почела да појачава своје нападе на ове групе у оквиру рата на северозападу Пакистана. У очекивању повлачења НАТО трупа 2014. године, и каснијег покушаја Талибана да се врате на власт, групе анти-талибанског Уједињеног фронта (Јужна алијанса) су почеле да се регрупишупод покровитељством Националне коалиције Авганистана и Националног фронта Авганистана.[132][133]

Демографија[уреди]

Становништво[уреди]

Године 2012, становништво Авганистана износи око 31.108.077,[134] што обухвата око 2.7 милиона авганистанских избеглица у Пакистану и Ирану. Године 1979, забележено је да је Авганистан имао 15.5 милиона становника. Једини град у Авганистану са преко милион становника јесте главни град, Кабул. Други велики градови су: Кандахар, Херат, Мазари Шариф, Џалалабад, Лашкар Гах, Талокан, Хост, Шабурган и Газни. У урбаним срединама долази до брзог раста популације након повратка преко 5 милиона странаца. Сматра се да ће се у будућности број авганистанског становништва повећати на 82 милиона до 2050. године.[135]

Етничке групе[уреди]

Авганистан је мултиетничко друштво, а њен историјски значај као раскрсница путева је доста допринео његовом разноврсном етничком саставу.[136] Становништво земље је подељено многобројне етнолингвистичке групе. Од укупног броја становника 42% су Паштуни, 27% Таџици, 9% Узбеци, 9% Хазаре, 4% Ајмаци 3% Туркмени, 2% Белуџи[2] а има и Нуристана, и Киргиза. најзаступљенија религија је ислам, од чега су већином сунити, а у мањем броју шиити (око 15%).[1]

Језици[уреди]

Пашто и Дари (Персијски) су званични језици Авганистана; билингвизам је врло честа појава међу становништвом.[137] Оба језика спадају у индо-европску језичку породицу, те у иранску језичку грану. Персијски језик је одувек био престижни језик и лингуа франка за међуетничке комуникације. То је матерњи језик Таџика, Хазара, Ајмака, и Кизилбаша. Пашто језик је матерњи језик Паштуна, мада многи Паштуни такође користе и персијски језик у свакоодневној конверацији. Међу друге језике којимоа се користи сатновништво Авганистана спадају арапски, узбечки, туркменски, Балуџијски, Пашајски и Нуристански језици су матерњи језици мањинских група широм земље, а имају званични статус у регионима у којима се нашироко говоре. У мање коришћене језике спадају Памирски, брахуи и киргиски језик. Мали проценат Авганистанаца су говоре урду, енглески и друге језике. Најзаступљенији језици су Пашто (55%), Дари (30%), Узбечки и туркменски (11%), док осталих тридесетак језика националних мањина говори 4% становништва.[138][139]

Религије[уреди]

Преко 99% становниптва Авганистана чине Муслимани; 80-85% чине сунити, а 15-19% шиити.[138][139][140][141][142] Све до 1890-их година, регион око Нуристана се назива Кефиристан (ар. كافر; неверник), због немуслиманског становништва, Нуристанаца, становника чија верска пракса обухвата религије као што су анимизам, политеизам и шаманизам.[143] Постоје и мање групе Хришћана, Будиста, Парса, Сика и Хиндуса.[144][145] Постоји и мала јеврејска заједница у Авганистану која је емигрирала у Израел и Сједињене Америчке Државе крајем двадесетог века; до 2005. године је у Авганистану остао само један Јевреј, Заблон Симинтов.[146]

Управљање државом[уреди]

Народна скупштина Авганистана, 2005.

Авганистан је исламска република која се састоји од три гране: извршне, законодавне, и судске. На челу државе је тренутно Хамид Карзај, председник и лидер још од краја 2001. година Народна скупштина је законодавно, дводомно тело и има две коморе, Дом народа и Дом стараца. Врховни суд је предводи врховни судија Абдул Салам Азими, бивши универзитетски професор, који је био правни саветник председника.[147] Садашњи суд се сматра умеренијим и предвођен је више технократама него претходни, којим су доминирале фундаменталистичке религијске личности попут Врховног судије Фејсала Ахмеда Шинварија, који је издао неколико контроверзних решења, укључујући и захтев да се ограниче права жена. Према подацима Транспеrенси Интернешнала из 2010. године, Авганистан је био рангиран као трећа најкорумпиранија земља на свету.[148] Извештај из јануара 2010. године, објављен од стране Канцеларије Уједињених нација за дрогу и криминал је открио да мито обухвата износ од 23% БДП-а нације.[149] За велики број владиних министарстава се сматра да су корупмирана, и иако је председник Карзај обећао да ће се позабавити овим проблемом 2009. године изјавивши да "корумпираним појединцима није место у влади",[150] високи владини званичници су крали и злоупотребљавали стотине милиона долара кроз Кабулску банку. Иако су државне институције новоформиране и предузети су кораци ка хапшењу појединих корумпираних званичника, [151], Сједињене Америчке Државе су упозориле да ће помоћ Авганистану бити умањена у случају да се не стави тачка на корупцију.[152]

Избори и странке[уреди]

С лева на десно: Абдулах Абдулах, Џон Кери и Ашраф Гани током авганистанских председничких избора 2014. године.

Авганистански председнички избори 2014. године су били релативно миран, током којих је Хамид Карзаи победио у првом кругу са 55,4% гласова. Међутим, председнички избори из 2009. године карактерише недостатак безбедности, слаб одзив, као и широко распрострањена изборна превара.[153][154] Гласање, заједно са изборима за 420 места Покрајинског савета, одржано је у августу 2009. године, али је остало нерешено током дужег периода пребројавања гласова и истраге преваре.[155] Два месеца касније, под међународним притиском, најављен је други круг гласања између Карзаја и другог кандидата, Абдулаха Абдулаха, али је неколико дана касније Абдулах најавио да неће учествовати на изборима 7. новембра, јер његови захтеви за промене у изборној комисији нису били испуњени. Сутрадан, званичници изборне комисије отказали су други круг и прогласили Хамида Карзаја за председника са петогодишњим мандатом.[154] На парламентарним изборима 2005. године, међу изабраним званичницима били су бивши муџахедини, исламски фундаменталисти, ратници, комунисти, реформисти, као и неколико сарадника Талибана.[156] У истом периоду, Авганистан заузео 30. место по заступљености жена у парламенту.[157] Последњи парламентарни избори одржани су у септембру 2010. године, али због расправа и истраге о превари, церемонија полагања заклетве је одржана крајем јануара 2011. године.

Административна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Авганистана
Мапа са авганистанским провинцијама

Авганистан је административно подељен на 34 провинције (вилајета), а свака провинција има свој главни град и покрајинску администрацију. Покрајине су даље подељене на око 398 мањих покрајинских округа, од којих сваки обично покрива град или више села. Сваки округ представља гувернер округа. Покрајинске гувернере именује председник Авганистана, а окружни гувернери су изабрани од стране покрајинских гувернера. Покрајински гувернери су представници централне владе у Кабулу, и одговорни су за сва административна и формална питања у оквиру својих покрајина. Постоје и покрајински савети који се бирају на непосредним и општим изборима на период од четири године.[158] Функције покрајинских савета укључују учешће у покрајинском планирању развоја, као и учешће у праћењу и процени других институција покрајинске управе. У складу са чланом 140 Устава и председничке уредбе о изборном закону, градоначелници градова треба да буду изабирани путем слободних и непосредних избора на период од четири године. Међутим, због великих трошкова избора, никада нису одржани градоначелнички и општински избори. Уместо тога, градоначелници су именовани од стране владе. У главном граду Кабулу, градоначелника именује председник Авганистана. Провинције Авганистана су:

Међународни односи и војска[уреди]

Национална војска Авганистана.

Министарство спољних послова Авганистана је задужено за управљање међународним односима Авганистана. Аганистан је члан Уједињених нација од 1946. године. Мисија Уједињених нација за помоћ у Авганистану је успостављена 2002. године под Резолуцијом 1401 Савета безбедности Уједињених нација ради помагања народу да се опорави од деценија рата, и да успостави нормално функционисање владе. Данас више од 22 чланица НАТО-а распоређује око 100.000 војника у Авганистану у склопу Међународних безбедносних снага. Поред блиских војних веза, земља такође има јаке економске везе са чланицама НАТО-а и њиховим савезницима. Она такође има дипломатске односе са суседним државама као што су Пакистан, Иран, Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан и Кина, и државама у региону, као што су Индија, Турска, Казахстан, Русија, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Ирак, Египат, Јапан, Јужна Кореја, и други.

Односи између Авганистана и Пакистана су се видно погоршали због проблема везаних за Дуранд линију и рата који траје од 1978. до данас (Муџахедини, избеглице из Авганистана, талибанске побуне и погранична кошкања), међу које спадају и вода, као и све већи утицај Индије у Авганистану.[159][160] Авганистански званичници често тврде да су пакистанске и иранске обавештајне службе укључене у обуку и вођење терориста при извршењу напада у Авганистану.[161][162][163] Авганистан је увек зависио од пакистанских трговачких путева за увоз и извоз, али то се променило у последњој деценији са отварањем путева централне Азије и иранских путева.[164] Насупрот томе, Пакистан зависи од авганистанске воде и сматра Авганистан јединим трговачким путем ка ресурсима централне Азије.[165]

Индија и Иран су активно учествовали у реконструкцији Авганистана,[166] са Индијом као највећим регионалним донатором у земљи.[167] Од 2002. године, Индија је обећала до 2 милијарде долара у економској помоћи Авганистану, те је учествовала у више напора ради друштвено-економске обнове, укључујући струју, путеве, пољопривреду и образовне пројекте.[167][168] Такође постоје војне везе између Индије и Авганистана, који ће се ојачати након потписивања стратегијског пакта у октобру 2011. године који су потписали Карзај и премијер Манмохан Синг.[169][170]

Авганистанске оружане снаге припадају Министарству одбране, и оне укључују Авганистанску националну армију (АНА) и авганистанске ваздухопловне јединице. Тренутно има око 200.000 активних војника и очекује се да ће достићи 260.000 у наредним годинама. Они су обучени и опремљени од стране НАТО земаља, углавном од стране Министарства одбране Сједињених Америчких Држава. Авгаснистанска национална армија је подељена на 7 главна корпуса. АНА има и бригаду командоса, која је основана у 2007. године. Национална Војна академија Авганистана служи као главни образовни институт за војнике. Нови Авганистански Универзитет Одбране је у процесу изградње у близини главног града, и у њега је уложено двеста милиона долара.

Криминал и спровођење закона[уреди]

Авганистанска национална полиција у провинцији Кунар.

Национална дирекција за безбедност је национална обавештајна служба, која функционише на сличан начин као и Одељење за унутрашњу безбедност Сједињених Америчких Држава и има између 15.000 до 30.000 запослених. Авганистан има око 126.000 националних полицајаца,мада постоје планови да се ангажује више, тако да укупан број може достићи 160.000.[171] Авганистанска национална полиција припада Министарству унутрашњих послова, а служи као једина агенција за спровођење закона широм земље. Национална цивилна полиција Авганистана је главни огранак националне полиције Авганистана, и подељена је на пет бригада, а сваком командује бригадни генерал. Ове бригаде су стационирани у Кабулу, Гардезу, Кандахару, Херату, и Мазари Шарифу. Свака покрајина именује провинцијалног шефа полиције који је одговоран за спровођење закона широм покрајине.

Полиција је обучавана од стране западних снага НАТО тренинг мисије у Авганистану. Према извештају из 2009. године, велики део полицајаца је било неписмено, и чак су били оптужени за тражење и примање мита.[172] Џек Кем, заменик команданта НАТО тренинг мисије у Авганистану је изјавио да ће стопа писмености у полицији Авганистана порасти до преко 50% до јануара 2012. године. Оно што је почело као добровољни програм описмењавања постало је обавезно у основној полицијској обуци почетком 2011. године.[171] При тестирању на наркотике, код 17% полиције потврђена је илегална употреба наркотика. Године 2009, председник Карзај је огранизовао две антикорупцијске јединице унутар Министарства унутрашњих послова.[173] Бивши министар унутрашњих послова, Ханиф Атмар, река јео да ће безбедносни званичници из САД (ФБИ), Велике Британије (Скотланд Јард) и Европске уније обучити тужиоце у јединици.

Јужни и источни делови Авганистана су најопаснији због милитантних активности и процвата трговине дрогом. Овим посебним областима понекад патролирају талибански побуњеници, који често праве импровизоване експлозивне направе на путевима и изводе самоубилачке бомбашке нападе. Киднаповања и плачке су такође честе појаве. Сваке године велики број авганистанских полицајаца је убијено током обављања својих дужности у овим областима. Авганистанска Гранична полиција је одговорна за заштиту аеродрома и граница, посебно спорне границе дуж Дуранд линије, које се често користе од стране припадника криминалних организација и терориста за своје незаконите активности. Извештај из 2011. године приказује да је чак 3 милиона људи укључено у трговину наркотицима у Авганистану. Велики број напада на запоследе у влади су највероватније наручени од стране мафијашких група. Дрога из Авганистана се извози у суседне земље, као и широм света. Министарство за борбу против наркотика у Авганистану је задужено за хапшење главних трговаца дрогом.[174]

Економија[уреди]

Радници обрађују нар, по којем је Авганистан чувен у свету.

Авганистан је осиромашена и најмање развијена земља, једна од светских најсиромашнијих због деценија ратовања и недостатка страних инвестиција. Од 2012. године, БДП износи око 34.29 милијарди долара с курсом од 19.91 милијарди долара, а БДП по глави становника је 1.100 долара. Извоз земље је 2010. године износио 2.6 милијарди долара. Стопа незапослености износи око 35%, и отприлике исти проценат становника живи испод линије сиромаштва.[175] Према извештају из 2009. године, око 42% посто становништва живи на буџету од једног долара дневно.[176] Држава има спољни дуг од мање од 1.5 милиона долара, и опоравља се уз помоћ светске заједнице.[175]

Авганистанске жене у фабрици текстила у Кабулу.

Економија Авганистана је у последњој декади у порасту са 10% годишње, захваљујући приливу од преко 50 милиона у виду интернационалне помоћи.[177] као и захваљујући побољшања на пољу система транспорта и пољопривредне производње, која чини главни ослонац авганистанске економије.[178] Земља је позната по производњи нара, грожђа, кајсија, диња, разних сувих и свежих воћки, као и ораха.[179] Многи извори указују на то да 11% или више економије Авганистана произилази из производње и продаје опијума, и Авганистан се широм света сматра највећим светским произвођачем опијума, упркос покушајима авганистанске владе и интернационалним покушајима искорењивања ових усева.[180][181] Док је дефицит текућег рачуна државе углавном финансиран новцем донатора, само мали део је пружен директно државном буџету. Остатак је усмерен ка ванбуџетским експедитурама и донаторским пројектима кроз систем Уједињених нација и невладиних организација. Министарство финансија Авганистана је фокусирана на побољшану наплату прихода и дисциплину експедитура јавног сектора. На пример, државни приходи су се повећали 31% за 1.7 милијарду долара у периоду од марта 2010. до марта 2011.

Авганистан, индекс развоја људских ресурса, 1970-2010.

Авганистанска банка представља главну банку државе, док је главна валута авгани (АФН), по курсу од 47 авганија као еквивалент 1 америчком долару. Од 2003. године, више од 16 банака је отворено ширем земље, међу којима су Интернационална Банка Авганистана, Кабул банка, Азизи банка, Паштани банка и друге. Један од главних покретача тренутног економског опоравка јесте повратак преко 5 милиона емиграната, који су са собом донели свежу енергију, предузетништво и вештине за стицање иметка, као и врло потребна средства за покретање предузетништва. По први пут након 1970-их година, Авганистанци су се укључили у грађевинарство, што је једна од највећих индустрија у земљи.[182] Међу главне грађевинске пројекте спада и 35 милијарди долара вредан пројекат Нови град Кабул, поред главног града, Град Гази Амахулах Кан у близини Џалалабада, и Ајно Мена у Кандахару.[183][184][185] Слични пројекти су започети у Херату, Мазари Шерифу и другим градовима.[186] Поред тога,велики број компанија и мањих фабрика је почело са радом широм земље, што се само прижа приходе држави, већ и отвара нове пословне позиције. Побољшања пословне средине су резултирале у више од 1.5 милијарди долара инвестиција у телекомуникације, и створила више од 100,000 послова од 2003. године.[187] Авганистански теписи поново постају популарни, што пружа прилику тргоовцима теписима да запосле више радника. Авганистан је члан Удружења за регионалну сарадњу Северне Азије, Организације за економску сарадњу и Организације исламске сарадње. Нада се да ће се ускоро прикључити Шангајској организацији сарадње ради успостављања уских економских веза са земљама у суседству и региону које припадају такозваном пројекту Новог Пута Свиле. Министар спољних послова Залмај Расул су рекли медијима 2001. године да је циљ државе постизање авганистанске економије која се заснива на трговини, приватним предузећима и инцвестицијама.[188] Стручњаци сматрају да ће ово револуционисати економију региона. Производња опијума у Авганистану је рекордно порасла 2007. године, када је 3 милиона људи пријављено да су умешани у посао,[189] али је касније опала у наредним годинама.[190] Држава је отпочела програме који ће смањити производњу мака, а до 2010. године је пријављено да су 24 провинције од 34 очишћене од узгајивачница мака.

Рударство[уреди]

Мајкл Е. О'Ханлон из Брукингс институције процењује да када би Авганистан генерисао више од 10 милијарди долара годишње из својих минерала, његов друштвени производ би био дуплиран, а такође би тиме пружио дугорочна средства за финансирање авганистанских сигурносних снага, као и других критичних потреба.[191] Геолошки топографски институт САД је 2006. године проценио да северни део Авганистана има у просеку 2.9 милијарди барела сирове нафте, 15.7 билиона кубних стопа природног гаса, и 562 милиона барела природног течног гаса.[192] У децембру 2011. године, Авганистан је потписао споразум о експлоатације нафте са Кинеском националном петролејском корпорацијом ради развијања три нафтна поља уз обалу реке Аму Дарја на северу земље. Други извештаји указују на то да земља обилује литијумом, бронзом, угљем, златом, челиком, као и другим минералима.[193][194][195] Канашински карбонатит у провинцији Хелманд садржи 1,000,000 метричких тона ретких земљаних елемената.[196] Године 2007, рудник бакра Ајнак је изнајмљен Кинеској металургијској групи на 30 година по цени од 3 милијарде долара,[197], што представља највећу страну инвестицију и процват приватног пословања у историји Авганистана. Стил Ауторити ов Индија (енг. Steel Authority of India) је освојио рударска права да развије велике залихе руде наџигакског челика у централном Авганистану.[198] Владини званичници процењују да је 30% неискоришћених рудних богатства земље вредно између 900 милијарди и 3 билиона долара.[199][200][201] Један од званичника је изјавио да ће ово постати кичмени стуб економије Авганистана, чак је и Пентагон изјавио да ће Авганистан постати „Саудијска Арабија литијума“.[200][202][203]

Транспорт[уреди]

Ваздушни транспорт[уреди]

Ваздушни транспорт у Авганистану функционише уз помоћ националног превозника по имену „Аријана Афган Ерлајнс“, али и уз помоћ бројних приватних превозника. Превозници одређених држава такође имају у понуди летове у и ван Авганистана. Међу њима су превозници Индије, Емирата, Персијског залива, Ирана, Пакистана и Турске. У Авганистану постоји четири интернационална аеродрома: Херат интернационални аеродром, Хамид Карзај интернационални аеродром (претходно Кабул интернационални аеродром), Кандахар интернационални аеродром и Мазари Шериф интернационални аеродром. Такође постоје и аеродроми специјализовани за локалне летове, углавном ка Кабулу и Херату.

Железнички транспорт[уреди]

Од 2014. године, у Авганистану постоје само две железничке линије: једна одухвата 75км пруге од Хајрабада до границе са Узбекистаном, а друга 10 километара пруге од Торагундија до границе са Туркменистаном. Обе линије се користе само за теретне возове, и још увек не постоји могућност превоза путника. Постоји велики број понуда за изградњу додатних линија.[204] Године 2003, председници Авганистана, Туркменистана и Узбекистана су присуствовали церемонији отварања линије од 225 километара пруге путем Андхвој-Мазари Шериф-Хајрабад. Линија ће се у Хајрабаду повезати са већ постојећом линијом која води до границе са Узбекистаном.[205] Постоје планови за изградњу железничке линије од Кабула до Торхама, града у близини источне границе, где ће се повезати са железничким линијама Пакистана.[206] Постоје такође и планови да се заврше железничке линије између Хафа у Ирану и Херата у Авганистану.[207]

Друмски транспорт[уреди]

Путовање аутобусом у Авганистану је још увек опасно због немарних и интоксинираних возача, као и због разних милитантних активности. Аутобуси су углавном старији модели марке Мерцедес-Бенц и углавном су у власништву приватних компанија. Озбиљне саобраћајне несреће су веома честе у Авганистану, псебно на путевима Кабул-Кандахар и Кабул-Џалалабад.[208] Новији аутомобили су у последње време доступни од како су поново изграђени путеви и аутопутеви. Углавном се увозе из Уједињених Арапских Емирата преко Пакистана и Ирана. Од 2012. године је забрањен увоз аутомобила старијих од десет година. Развитак путне мреже нације представља велики подстрек за економију Авганистана, с обзиром да омогућава размену са суседним државама. Поштанске услуге у Авганистану пружају Авгананистанска пошта, као и приватне компаније као што су ФедЕкс, Де-Ха-Ел и друге.

Комуникација[уреди]

Телекомуникацијске услуге у Авганистану пружају Афган Вајрлес (енг. Afghan Wireless), Етисалат, Рошан, МТН Група и Афган Телеком. Године 2006, Министарство комуникација је потписало уговор у вредности од 64.5 милиона долара са компанијом Зе-Те-Е ради успостављања мреже оптичких кабала широм земље. Од 2011. године, Авганистан има око 17 милиона претплатника ГСМ мреже, као и преко милион корисника интернета, али има само 75,000 фиксних телефонских линија и мало изнад 190,000 ЦДМа претплатника.[209] 3Г услуге тренутно пружају само Етисалат и МТН Група. Године 2014, Авганистан је закупио сателит од Еутелсат-а, назван АФГАНСАТ 1.[210]

Здравство[уреди]

Регионална војна болница у области Пактија.

Према Показатељу хуманог развоја, Авганистан је петнаеста најмање развијена земља у свету. Просечни животни век износи око 60 година за оба пола.[211] Авганистан је на 9. весту по стопи плодности у свету, са 5.64 детета по једној жени (према подацима из 2012. године).[212] Има једну од највиших стопа смртности мајки у свету, која је процењена 2010. године на 460 смртних случајева на 100,000 порођаја,[212] и највишу стопу смртности одојчади у свету (смрт беба млађих од годину дана), која је 2012. године процењена на 119.41 смрти/1,000 порођаја.[212] Подаци из 2010. године указују на то да једно од десет детета умире пре пете године.[213] Министарство здравља планира да смањи смртност одојчади на 400 смрти на 100,000 рођења пре 2020. године.[214] Држава тренутно има више од 3,000 бабица, а уз то се сваке године школује додатних 300-400 жена за ово занимање.[215] У последњој деценији су изграђене бројне болнице и клинике које пружају најнапредније третмане у Кабулу. Француски медицински институт за децу и Индира Ганди дечија болница у Кабулу су водеће дечије болнице у земљи. Међу другим водећим болницама у Кабулу спадају Џамхуријат болница са 350 кревета и Џинах болница, која је још увек у процесу изградње. Такође постоји и велики број добро опремљених војних болница широм земље. Године 2006. је забележено да скоро 60% становништва живи на удаљености од два сата хода од најближе здравствене установе, што је велика промена у односу на забележених 9% 2002. године.[216] Последње анкете указују на то да 57% Авганистанаца тврди да имају добар или одличан приступ клиникама или болницама.[215] Авганистан има једну од највиших учесталости људи са инвалидитетом, са скоро милион људи погођених овим проблемом.[217] Има око 80,000 људи којима недостаје неки уд; већина њих је повређено нагазним минама.[218][219] Невладине добротворне организације као што су Спасимо децу и Махбубино завештање помажу сирочади у сарадњи са владиним структурама.[220]

Образовање[уреди]

Образовни систем Авганистана обухвата основно и високо образовање, које спадају у надлежност Министарства образовања и Министарства високог образовања.[221] Државни образовни систем је уништен током дугих деценија ратовања, али је почело његово оживљавање након доласка Карзаијеве администрације на власт крајем 2001. године. Током последње деценије изграђено је и реновирано више од 5,000 школа, док је у истом периоду преко 100,000 наставника обучено за рад.[222] Више од седам милиона ученика оба пола похађа наставу у школама,[222], око 100,000 студената похађа разне универзитете широм земље; најмање 35% тих студената су девојке.[223] Од 2013. године, у Авганистану постоји 16,000 школа. Министар образовања, Гулам Фарук Вардак је изјавио да је потребно изградити још 8,000 школа за осталих 3 милиона деце која тренутно немају услова за школовање.[224]

Амерички универзитет Авганистана у Кабулу.

Универзитет у Кабулу је поново отворен 2002. године, и прима студенте оба пола. Године 2006, отворен је Амерички универзитет у Кабулу, ради пружања наставе која је на светском нивоу, која је на енглеском, и која представља здраву средину за учење у Авганистану. Центар Кабула служи као авганистански центар за учење, с обзиром да се ту налази велики број едукативних институција. Главни универзитети ван Кабула су Универзитет у Кандахару на југу, Универзитет у Херату на северо-западу, Универзитет у Балку на северу и Универзитет у Хосту на истоку. Национална војна академија Авганистана, организована по угледну на Војну академију Сједињених Америчких Држава, јесте четворогодишња образовна установа која првенствено школује официре Оружаних снага Авганистана. Стопа писмености целе нацие је била верло ниска, али је сада у порасту, узевши у обзир да се све више младих људи школује.[225] Године 2010, Сједињене Америчке Државе су широм земље успоставиле бројне Линколн едукативне центре који нуде часове енглеског језика, програмирања, коришћења интернета, као и друге едукативне и услуге саветовања. Јединице државне безбедности Авганистана имају обавезу да слушају предавања о писменоси.[225]

Култура[уреди]

Авганистанска култура је присутна скоро преко два миленијума, а њени корени се налазе најраније у периоду Ахаменидског краљевства око 500. године п.н.е.[226][227] То је углавном номадско и племенско друштво, где сваки регион земље има своју посебну традицију и обичаје, што најбоље показује мултикултуралност и мултијезичност ове нације. У јужним и источним регионима људи живе у складу са паштунском културом, пратећи паштунвали - традиционални начин живота који и дан данас опстаје.[228] Остаатк популације је персијског или туркијског порекла. Неки људи који нису паштунског порекла, а живе близу ових заједница прихватили су Паштунвали[229] у процесу паштунизације (или Авганизације), док су неки Паштуни подлегли персијанизацији. Милиони Авганистанаца који живе ван своје земље, углавном у Пакистану и Ирану током последњих 30 година попримили су основе култура тих земаља из суседства.

Мушкарци у традиционалној авганистанској ношњи, Кандахар.

Авганистанци се веома поносе својом културом, нацијом, наслеђем и, изнад свега, својом религијом и независношћу. Узевши у обзир њихову традицију племенског ратовања и убилачких сукоба, странцима је увек било јако тешко, чак немогуће да их освоје и савладају. Постоји око 60 главних паштунских племена,[230], а процењено је да авганистанских номада има око 2-3 милиона.[231] Авганистан има комплексну историју која је преживела било у садашњој култури, или кроз различите језике и споменике. Међутим, велики број тих историјских споменика су уништени током скорашњих ратова.[232] Два велика споменика, Буде из Бамијана, уништена су од стране Талибана јер су сматране идолопоклоничким. Упркос томе, археолози још увек проналазе будистичке реликвије у различитим деловима земље, где неки датирају чак из 2. века.[233][234] Ова чињеница указује да је будизам вио широко распрострањен Авганистаном. Међу осталим историјски важним местима су градови Херат, Кандахар, Газни, Мазари Шериф и Заранг. Џамски минарет и река Хари припада светској баштини Унеска. Огртач за који се сматра да га је носио исламски пророк Мухамед потхрањен је Џамији Пророковог огртача у кандахару, граду који је основао Александар Велики и који је престоница Авганистана. Хератска цитадела у западном делу града је последњих година реновирана и представља велику туристичку атракцију. На северу земље налази се Плава џамија, која се сматра местом где је сахрањен Али. Национални музеј Авганистана налази се у Кабулу. Иако је стопа писмености у Авганистану врло ниска, персијска и паштунска поезија играју важну улогу у култури Авганистана. Поезија је увек била важна ставка образовања овог региона до тог степена да се интегрисала у културу Авганистана. Међу најпознатијим песницима су Руми, Рабија Балхи, Санаји, Џами, Хушхал Хан Хатак, Рахман Баба, Халилулах Халили и Парвин Пазхак.[235]

Медији и забава[уреди]

Наступ Фархада Дарје у Кабулу.

Авганистански медији су настали почетком 20. века, а прве новине су изашле из штампе 1906. године. До 1920-их година, Радио Кабул је емитовао локалне радио емисије. Национална телевизија Авганистана је покренута 1974. године, али је затворена 1996. године, када су власт у региону перузели Талибани.[236] Од 2002. године, рестрикције штампе су лагано попуштане, и јавља се све више различитих приватних медија. Слобода изражавања и штампе су унапређене у уставу 2004. године и укинута је цензура, мада је клевета и говор против ислама забрањен и строго кажњив. У Авганистану постоји око 400 регистрованих публикација, 15 телевизијских станица и 60 радио станица.[237] Кабул је родни град многих познатих, како традиционалних тако и модерних музичара Авганистана. Традиционална музика је посебно популарна током прослава Нове године и Дана независности. Међу најпознатије авганистанске музичаре спадају Ахмед Захир, Нашенас, Мухамед Хусејн Сараханг, Абдурахим Сарбан, Убејдула Џан, Фархад Дарја и Нагма, као и многи други.[238] Већина Авганистанаца је навикла да гледа филмове Боливуда и да слуша музику из тих фимлова. Међу најпознатијим Боливуд глумцима у Авганистану су Салман Кан, Сајф Али Кан, Шах Рух Кан, Амир Кан, Феруз Кан, Кадин Кан, Насерудин Кан, и други.

Спорт[уреди]

Национални тим Авганистана.

Национални тим Авганистана учествује у интернационалним фудбалским такмичењима од 1941. године. Национални тим на домаћем терену утакмице игра на Гази стадиону у Кабулу, а фудбал у Авганистану је организован од стране Фудбалске Федерације Авганистана. Национални тим никада није играо нити се квалификовао за ФИФА светски куп, али је недавно освојиоинтернационални фудбалски трофеј на САФФ шампионату. Авганистан има и свој национални футсал тим. Крикет, који је скоро откривен као спорт у Авганистану захваљујући успеху националног крикет тима Авганистана, све је популарнији.[239] Одбор за крикет Авганистана је главно управно тело овог спорта и има своје седиште у Кабулу. Кази Аманулах Кан интернационални крикет стадион је национални стадион за крикет. Други такође популарни спортови у Авганистану су кошарка, одбојка, теквондо и бодибилдинг. Бузкаши је традиционални спорт Авганистана, углавном на северу Авганистана. Сличан је игри поло, и игра се са два јахачка тима. Авганистански хрт је настао у Авганистану и у почетку је коришћен током лова.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Бертић 2007, стране 56
  2. ^ а б в г д www.cia.gov, Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ Национална агенција за статистику
  4. ^ Бакстер, Крег (1997). „1. поглавље: Историјска позадина“. Библиотека конгреса: студије о земљама, о Авганистану. 
  5. ^ „Краљевства Северне Азије – Авганистан у далекоисточним краљевствима: Персија и Исток“. Хистори фајлс. Приступљено 24. 6. 2010.. 
  6. ^ „Последња авганистанска империја“. Енциклопедија Британика Приступљено 22. 8. 2010.. 
  7. ^ Д. Баланд (2010). „Авганистан. Политичка историја“. Енциклопедија Ираника (online ed.). Columbia University. 
  8. ^ М. Лонгворт Демјс, Џ. Моргенстиерн, Р. Гиршман (1999). „Авганистан“. Енциклопедија ислама (CD-ROM v. 1.0 ed.). Конинклијке Брил НВ. 
  9. ^ „Председник Двајт Д. Ајзенхауер проверава почасног чувара након доласка на баграмски аеродром“. Meridian.org Приступљено 6. 5. 2012.. 
  10. ^ „Божји ратници: Хладни рат (Part 1/5)“. CNN. 1998 Приступљено 11. 10. 2011.. 
  11. ^ „Авганистан“. Беркли центар за религију, мир и светске односе. Приступљено 1. 12. 2011.. 
  12. ^ Олсон, Парми (14. 1. 2010.). „Најопасније земље света“. Форбс Приступљено 26. 2. 2012.. 
  13. ^ Извештај о земљама и тероризму|date = 30. мај 2013.|приступљено: = 8. новембар 2014.
  14. ^ Авганистанске цивилне жртве муче УН
  15. ^ „Авганистан: Милиони још увек не могу да приуште себи храну“. IRIN. 
  16. ^ Кован, Вилијам и Јашомира Ракушан. Књига извора за лингвистику. 3. едиција. Џон Бенџаминс, 1998.
  17. ^ Бантинг (2003), стр. 4, 32.
  18. ^ а б в Ч. М. Кифер. „Афган“. Енциклопедија Ираника (online ed.). Колумбија Универзитет. 
  19. ^ „Историја Авганистана“. Енциклопедија Британика Приступљено 22. 11. 2010.. 
  20. ^ Вогелсганг, Виљем (2002). Авганистанци. Вајли-Блаквел. стр. 382-. ISBN 978-0-631-19841-3. 
  21. ^ Моргенстијерн, Џ. (1999). „Афган“. Енциклопедија ислама (CD-ROM v. 1.0 ed.). Кониклијке Брил НВ. 
  22. ^ Део песме „Страст Авгана“ Кушала Кн Катака; превод на енглески: К. Бидулф у књизи Авганистанска поезија 17. века: Избори поема Кушал Кан Катака, Лондон, 1890.
  23. ^ Бабур (1525). „Догађаји године 910.“. Бабурови мемоари. Пакард Хуманитарни институт Приступљено 22. 8. 2010. 
  24. ^ E. Хантингтон, "Англо-руски договор о Тибету, Авганистану и Персији", Булетин Америчког географског удружења, том 39, бр. 11 (1907).
  25. ^ Монстјуарт Елфинстон., ">Краљевство Кабула и његови вазали у Персији и Индији", 1815; издавач: Лонгман, Хурст, Рис, Орме и Браун.
  26. ^ M. Али, "Авганистан: Рат за независност, 1919", 1960.
  27. ^ Устав Авганистана из 1923. године за време краља Аманулаха Кана (Енглески превод).
  28. ^ „Површина земље (sq. km)“. World Development Indicators. World Bank. 2011 Приступљено 13. 10. 2011.. 
  29. ^ „CIA Factbook – Area: 41“. CIA. 26. 11. 1991. Приступљено 4. 2. 2012.. 
  30. ^ „Population of Afghanistan“. CIA. CIA World Factbook. 2010 Приступљено 12. 10. 2010.. 
  31. ^ „Авганистан“. Encyclopædia Britannica. Archived from the original on 25. 2. 2010. Приступљено 17. 3. 2010.. 
  32. ^ „Композиција макр-географских (континенталних) региона, географских суб-региона, и одређених економских и других групација“. UNdata. 26. 4. 2011.. Archived from the original on 13. 7. 2011. Приступљено 13. 7. 2011.. 
  33. ^ „Локација: Јужна Азија, северно и западно од Пакистана, источно од Ирана“. Светска књига чињеница. CIA Приступљено 24. 6. 2010.. 
  34. ^ „С. А. Д. мапе“. Pubs.usgs.gov Приступљено 19. 5. 2012.. 
  35. ^ „Историја промене животне средине у сливу Систан 1976–2005“. Archived from the original on 7. 8. 2007. Приступљено 20. 7. 2007.. 
  36. ^ „Снег у Авганистану: Природне непогоде“. NASA. 3. 2. 2006. Приступљено 6. 5. 2012.. 
  37. ^ „Снег може разрешити Авганистан суше, али горка зима убија“. Reuters. 18. 1. 2012.. 
  38. ^ „Авганистанска тужна водопрвреда одушевљава његове суседе“. Csmonitor.com. 15. 6. 2010.. Archived from the original on 14 November 2010 Приступљено 14 November 2010. 
  39. ^ „Опасности земљотреса“. USGS Projects in Afghanistan. US Geological Survey. 1. 8. 2011. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  40. ^ „Седноро мртвих током земљотреса у Авганистану“. BBC News. 19. 4. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  41. ^ РТС: Авганистан, више од 2.100 жртава клизишта [1]
  42. ^ РТС: Жртве лавине у Авганистану [2]
  43. ^ „Неискоришћене минералне сировине Авганистана вреде 3 трилиона“. The Independent (London). 18. 6. 2010. Приступљено 15. 10. 2011.. 
  44. ^ „Авганистанци тврде да је амерички тим открио велики потенцијал минералних блага“. BBC News. 14. 6. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  45. ^ „Авганистан – Џон Форд Шродер, Универзитет Небраске“. Webcitation.org Приступљено 19. 5. 2012.. 
  46. ^ Ненси Хеч Дупри (1973): Историјски водич кроз Авганистан, глава 3.
  47. ^ „Авганистан: Право благо за археологе“. Time Magazine. 26. 2. 2009. Приступљено 13. 7. 2011.. 
  48. ^ Library of Congress Country Studies on Afghanistan, https://archive.is/20120924163758/lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+af0002) Pre-Islamic Period, Крег Бакстер (1997).
  49. ^ Брајант, Едвин Ф. (2001) „Потрага за пореклом ведске културе: дебата о Индо-Аријевској миграцији“ Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513777-4.
  50. ^ Авганистан: древна Аријана (1950), Information Bureau, pp. 3.
  51. ^ М. Вицел, "Vīdẽvdaδ листу је веома вероватно склопио неко ко је Авганистан и земљу која га окружује домовином свих индо-иранаца, то јест, свих источних Иранаца, са Аријаном као њиховим центром." page 48, "Домовина Аријанаца", Фестшрифт Ј. Нартен = Münchener Studien zur Sprachwissenschaft, Beihefte NF 19, Dettelbach: J.H. Röll 2000, 283–338. објављено и на интернету, на Harvard University, (LINK)
  52. ^ а б Library of Congress Country Studies on Afghanistan, Владавина Ахаменида, око 550-331. п. н. е.
  53. ^ „Хронолошка историја Авганистана – колевка гандхарске цивилизације“. Gandhara.com.au. 15. 2. 1989. Приступљено 19. 5. 2012.. 
  54. ^ „„Авганистан: владавина Ахеменидске династије“, Ancient Classical History“. Ancienthistory.about.com. 13. 4. 2012. Приступљено 19. 5. 2012.. 
  55. ^ Ненси Х. Дупри, http://www.aisk.org/aisk/NHDAHGTK05.php#TopИсторијски водич о Кабулу
  56. ^ Ненси Хеч Дупри / Ахмед Али Кухзад (1972). „Историјски водич о Кабулу – Име“. American International School of Kabul. Archived from the original on 30. 8. 2010. Приступљено 18. 9. 2010.. 
  57. ^ Зејмал, Е. В. „Кидаритско краљевство у Централној Азији“. у књизи: Историја цивилизација Централне Азије, том III. раскрснице цивилизација: од 250. до 750. п. н. е.. Ливтински, Б. А., ed., 1996, UNESCO Publishing, pp. 119-133. ISBN 978-92-3-103211-0.
  58. ^ Ливтински, Б. А. „Хефталитско краљевство“. In: Историја цивилизација Централне Азије, том III. раскрснице цивилизација: од 250. до 750. п. н. е.. Ливтински, Б. А., ed., 1996, UNESCO Publishing, pp. 135-162. ISBN 978-92-3-103211-0.
  59. ^ „Хорасан“. Encyclopædia Britannica Online. Archived from the original on 3. 10. 2010. Приступљено 21. 10. 2010.. 
  60. ^ „Хорасан“. Енциклопедија ислама. Brill. 2009. стр. 55-. „У преисламско и раноисламско време, термин „Хорасан“ је често имао веома широку денотацију, обухватајући делове које данас припадају совјетског Централној Азији и Авганистану“ 
  61. ^ Ибн Батутуа (2004). Путовања Азијом и Африком, 1325–1354 (reprint, illustrated ed.). Routledge. стр. 416-. ISBN 978-0-415-34473-9. 
  62. ^ Фиришта, Мухамед Касим Хинду Шах]] (1560). „Историја Индије“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. pp. 8- Приступљено 22. 8. 2010.. 
  63. ^ Захир Уд-Дин Мухамед Бабур]] (1525). „Догађаји 910. године (p.4)“. Бабурнама. Packard Humanities Institute Приступљено 22. 8. 2010.. 
  64. ^ „А.—Индијски краљеви Кабула“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. 1867–1877 Приступљено 18. 9. 2010.. 
  65. ^ Хамдулах Муставфи Казвински (1340). „Географски део NUZHAT-AL-QULU-а“. Превео Ги леСтранж. Packard Humanities Institute Приступљено 19. 8. 2011.. 
  66. ^ „А.—Индијски краљеви Кабула (с.3)“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. 1867–1877 Приступљено 18. 9. 2010.. 
  67. ^ „Династија Газнавида, Историја Ирана, Iran Chamber Society“. Iranchamber.com. Archived from the original on 24. новембар 2010 Приступљено 14. 11. 2010.. 
  68. ^ „Градови Ценралне Азије“. Faculty.washington.edu. 29. 9. 2007. Приступљено 6. 5. 2012.. 
  69. ^ Пејџ, Сузан (18. 2. 2009.). „Обамин рат: Распоређивање 17.000 подиже улог у Авганистану“. Usatoday.com Приступљено 19. 5. 2012.. 
  70. ^ „Династија Тимурида“. Britannica.com Приступљено 19. 5. 2012.. 
  71. ^ Отфиноски, Стивен (2004). Авганистан. Infobase Publishing. стр. 8, 130. ISBN 978-0-8160-5056-7. 
  72. ^ Браун, Едвард Г.. „Књижевна историја Персије, издање 4: Модерна времена (1500—1924), глава IV. Скица историје Персије током последња два века (1722—1922)“. Packard Humanities Institute Приступљено 9. 9. 2010.. 
  73. ^ „Хотакији“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 9. 9. 2010.. 
  74. ^ „Династија Дурани“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено . септембар 2010. 
  75. ^ „Историја Ирана: Династија Афшарида (Надер Шах)“. Iranchamber.com. Archived from the original on 24. новембар 2010 Приступљено 14. 11. 2010.. 
  76. ^ „Позадина: Авганистан“. Чињенице о свету. CIA Приступљено 24. 6. 2010.. 
  77. ^ „Ахмед Шах и Дурани царство“. Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 1997. Archived from the original on 22. 7. 2012. Приступљено 25. 8. 2010.. 
  78. ^ „Ахмед Шах Дурани“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 9. 9. 2010.. 
  79. ^ Енгелс, Фридрих (1857). „Авганистан“. Енди Бланден. The New American Cyclopaedia, Vol. I Приступљено 25. 8. 2010.. 
  80. ^ Tanner (2009), стр. 126.
  81. ^ Nalwa (2009), стр. 198.
  82. ^ Soldier and Traveller. Memoirs of Alexander Gardner, Colonel of Artillery in the service of Maharaja Ranjit Singh. With an introduction by the Right Hon. Sir R. Temple.. Elibron Classics. стр. 116-. ISBN 978-0-543-01103-9. 
  83. ^ Chahryar (2003), стр. 296.
  84. ^ Хусејн, Ризван (2005). Пакистан и важност исламског милитантизма у Авганистану. Ashgate Publishing. pp. 108–109. ISBN 978-0-7546-4434-7.
  85. ^ Калиновски, Артеми М. (2011). Дуги растанак: Совјетско повлачење из Авганистана. Harvard University Press. . ISBN 978-0-674-05866-8. pp. 25-28.
  86. ^ а б "Авганистан". Library of Congress Country Studies. Приступљено: 14. новембар 2010.
  87. ^ "<Божији војници: Хладни рат (Део 1/5)". CNN. 1998. Приступљено 2013-07-29. Приступљено: 11. октобар 2011.
  88. ^ UNICEF, Мине: Смртоносно наслеђе, архивирани оригинал: 5. август 2013
  89. ^ "Мине у Авганистану: Опасност стара деценијама". Defenseindustrydaily.com. 1. фебруар 2010. Проверенини оригинал: 2014-01-11. Приступљено: 6. мај 2012.
  90. ^ "Програм примања избеглица за Блиски исток и Јужну Азију". Биро за становништво, избеглице и миграције. Приступљено 2014-04-13. Приступљено: 29. децембар 2013.
  91. ^ "Авганистан: Историја – Колумбија енциклопедија". Infoplease.com. 11. септембар 2001. Приступљено 2012-08-10. Приступљено: 19. мај 2012.
  92. ^ Saikal, Amin; Farhadi, Ravan; Nourzhanov, Kirill (28 November 2006). Modern Afghanistan: A History of Struggle and Survival. I. B. Tauris. стр. 352. ISBN 978-1-84511-316-2. 
  93. ^ а б "Окрвављене руке, Злочини почињени у Кабулу и авганистански легат некажњавања". Human Rights Watch. Проверен оригинал: 2009-12-12.
  94. ^ Гатман, Рој (2008): Како см пропустили причу: Осама Бин Ладен, талибани и отимање Авганистана, Задужбина америчког Института за мир, 1. изд., Washington D.C.
  95. ^ "Извори о 11. септембру, Том VII: Фајл о талибанима". gwu.edu. 2003. Приступљено 2013-10-31. Приступљено: 16. децембар 2013.
  96. ^ а б "Бацајући сенке: Ратни злочин и злочини против човечанства: 1978–2001". Afghanistan Justice Project. 2005. Приступљено 2013-10-04. Приступљено: 16. децембар 2013.
  97. ^ а б в "II. ПОЗАДИНА". Human Rights Watch. Приступљено 2008-11-02. Приступљено: 16. децембар 2013.
  98. ^ "II. ПОЗАДИНА". Human Rights Watch. Приступљено 2008-11-02. Приступљено: 16- децембар 2013.
  99. ^ Amnesty International. "Документ – Авганистан: више информација о страховању за безбедност и нова брига: Намерна и произвољна убиства: Цивили у Кабулу." 16. новембар 1995 Приступљено: Amnesty.org Проверено: 26. јул 2013
  100. ^ "Гладовање до смрти – Авганистан". YouTube. 2. август 2007. Приступљено 2014-04-25. Приступљено: 10. јун 2013.
  101. ^ Кол, Тајни ратови (Њујорк: Penguin, 2005), 14.
  102. ^ а б "Талибански рат против жена. Криза здравља и људских права у Авганистану". Лекари за људска права. 1998. Приступљено 14. јун 2007.
  103. ^ "Масудов последњи покушај – Авганистан". YouTube. 8. август 2007. Приступљено 25. фебруар 2014. Приступљено: 10. јун 2013.
  104. ^ Newsday (Октобар 2001). "Талибански масакри наведени за УН". Chicago Tribune. Приступљено 13. октобар 2013.
  105. ^ Newsday (2001). "Поверљиви извештај УН даје детаље о масовним убиствима цивила сељака". newsday.org. Приступљено 12. јун 2008. Приступљено: 12. октобар 2001.
  106. ^ а б Марсела Град. Масуд: Интимни портрет легендарног авганистанског лидера (1. март 2009 ед.). Webster University Press. с. 310.
  107. ^ Документи бележе године пакистанске подршке Талибана, Екстремиста". George Washington University. 2007. Приступљено 3. децембар 2013. Приступљено: 16. децембар 2013
  108. ^ "Унутар талибанских редова". Национална географија. 2007. Приступљено 29. јул 2013.
  109. ^ "Ахмед Шах Масуд". History Commons. 2010. Приступљено 25. јануар 2014. Приступљено: 16. децембар 2013.
  110. ^ Малеј, Вилијам (2009). Авганистански ратови. Палгрејв Макмилан. с. . ISBN 978-0-230-21313-5. pp. 288.
  111. ^ а б Рашид, Ахмед (11. септембар 2001). "Авганистански вођа побуне можда убијен у експлозији". Телеграф (Лондон). Приступљено 8. новембар 2013.
  112. ^ а б "ПРИКАЗ КЉИГЕ: Унутрашње праћење авганистанских ратова, Халид Ахмед". Daily Times. 2008. Приступљено 22. октобар 2013.
  113. ^ "Бригада 055". CNN. Приступљено 29. јул 2013.
  114. ^ Марсела Град (1. март 2009). Масуд: Интимни портрет легендарног авганистанског вође. Webster University Press. с. 310.
  115. ^ "Међу талибанима". Национална Географија. 2007. Приступљено 29. јул 2013.
  116. ^ "Масуд у Европском парламенту, 2001". EU media. 2001. Приступљено 28. јул 2013. Приступљено: 16. децембар 2013.
  117. ^ Рори Мекарти у исламабаду (17. октобар 2001). "Нова понуда за Бин Ладена". Лондон: Guardian. Приступљено 28. јун 2013. Приступљено: 17. јул 2012.
  118. ^ Тајлер, Патрик (8. октобар 2001). "Изазвана нација: Напад; Америка и Енглеска нападају Авганистан,циљајући на базе и терористичке кампове; Буш упозорава 'Талибани ће платити'". New York Times. Приступљено 11. април 2014. Приступљено: 28. фебруар 2010.
  119. ^ Одлука Савета безбедности Организације уједињених нација бр. 1386. S/RES/1386(2001) 31. мај 2001. Приступљено: 21. септембар 2007. – (UNSCR 1386)
  120. ^ "Мисија Сједињених Држава у Авганистану". Nato.usmission.gov. Приступљено: 14. новембар 2010.
  121. ^ Фослер, Џули. "USAID Авганистан". Afghanistan.usaid.gov. Прегледани оригинал: 17. октобар 2010. Приступљено: 14. новембар 2010.
  122. ^ "Учешће Канаде у Авганистану: Позадина". Afghanistan.gc.ca. 9. јул 2010. Прегледани оригинал: 19. новембар 2011. Приступљено: 14. новембар 2010.
  123. ^ "Пакистан оптужен за помоћ талибанима". ABC News. 31. јул 2008. Прегледани оригинал: 21. децембар 2013. Присупљено: 28. септембар 2010.
  124. ^ Крили, Роб; Спилијус, Алекс (26. јул 2010). "Викиликс: Пакистан оптужен за помоћ талибанима током напада на Авганистн". The Telegraph (Лондон). Прегледани оригинал: 29. јануар 2014. Приступљено: 28. септембар 2010.
  125. ^ "Немачка започиње депортацију авганистанских избеглица". wsws.org. 25. јун 2005. Прегледан оригинал: 02. октобар 2012. Приступљено: 2. октобар 2011.
  126. ^ "Живећи у страху од депортације". DW-World.De. 22. јануар 2006. Прегледани оригинал: 29. јануар 2012. Приступљено: 2. октобар 2011.
  127. ^ Вајте, Гриф (8. децембар 2009). "Званичници које надгледају талибани нуде конкретну алтернативу". The Washington Post. Приступљено: 30. март 2010.
  128. ^ Трофимов, Јарослав (11. септембар 2010). "Карзај дели Авганистан у покушају да се дочепа Таалибана". The Wall Street Journal. Прегледани оригинал: 12. септембар 2010. Приступљено: 11. септембар 2010.
  129. ^ "Председник Карзај се обраћа Нацији на тему покушаја мира у Авганистану". Амбасада Аганистана у Вашингтону. Приступљено 12. октобар 2011. Приступљено: 10. октобар 2011.
  130. ^ "Панета: САД ће гонити милитанте у Пакистану". USA Today. Септембар 2011. Приступљено: 21. септембар 2011.
  131. ^ "САД криви пакистанску агенцију у Кабулу за напад". Ројтерс. 22. септембар 2011. Приступљено 25. септембар 2011. Приступљено: 22. септембар 2011.
  132. ^ "У миру има више проблема од Талибана". Asia Times. 12. јануар 2012. Прегледани оригинал: 07. октобар 2013.
  133. ^ "Рохрабахен води у Авганистану стратешку сесију двостраначке делегације са вођана Националног фронта у Берлину". 9. јануар 2012. Прегледани оригинал: 31. децембар 2013.
  134. ^ "Популација Авганистана". Светска књига чињеница. CIA. 2010. Прегледани оригинал: 08. април 2014. Приступљено: 6. новембар 2011.
  135. ^ "Авганистан – Биро за предвиђање популације". Биро за предвиђање популације. Приступљено 02. децембар 2012. Приступљено: 29. децембар 2009.
  136. ^ Хабер М, Плат, Ашрафиан Бонаб М, Јухана, Сорија-Хернанц (2012). "Етничке групе Авганистана имају идентично Y-хромозомско наслеђе изграђено историјским догађајима". У Кајзер, Манфред. PLoS ONE 7 (3): e34288. doi:10.1371/journal.pone.0034288. PMC 3314501. PMID 22470552. Прегледани оригинал: 2014-03-28.
  137. ^ "Шеснаести члан авганистанског устава из 2004. године". 2004. Приступљено: 13. јун 2012. "Међу језицима као што су Пашто, Дари, Узбечки, Туркменски, Балучи, Башај, Нуристански, Памири, Арапски и други језици који се говоре на овом подручју, Пашто и Дари су једини званични језици ове државе."
  138. ^ а б "Профил земље: Авганистан". Конгресна библиотека студија земаља, о Авганистану. Август 2008. Приступљено: 10. октобар 2010.
  139. ^ а б "Популација". Светска књига чињеница. CIA. Приступљено: 24. септембар 2011.
  140. ^ Поглавље 1: Верска припадност; Приступљено: 4. септембар 2013, Архивирано: 9. октобар 2013.
  141. ^ "Мапирање глобалне муслиманске популације: Извештај о величини и распрострањености светске муслиманске популације". Пју истраживачки центар. 7. октобар 2009. Архивирани оригинал: 30. август 2010. Приступљено: 3. септембар 2010.
  142. ^ "Авганистан". Светска књига чињеница. Архивирани оригинал: 2014-04-08. Приступљено: 3. септембар 2010.
  143. ^ Климберг, Макс (1. октобар 2004). "Нуристан". Енциклопедија Ираника (интернет ед.). САД: Универзитет Колумбија. Приступљено оригиналу: 2013-07-26.
  144. ^ Лавина Мелвани, Њујорк. "Хиндуси напуштају Авганистан". Хиндуизам данас. Архивирани оригинал: 2007-01-11. Приступљено: 19. мај 2012.
  145. ^ Маџмудер, Санџој (25. септембар 2003). "Сики се муче у Авганистану". BBC вести. Архивирани оригинал: 2009-02-22. Приступљено: 19. мај 2012.
  146. ^ Н. С. Ајзенман (27. јануар 2005). "Авганистански Јевреј остаје једини у земљи". Washingtonpost.com. Приступљено: 19. мај 2012.
  147. ^ "Нови Врховни суд може обележити истински одлазак". E-ariana.com. 13. август 2008. Архивирани оригинал: 2013-12-30. Приступљено: 19. мај 2012.
  148. ^ "Индекс схватања корупције, 2010, резултати". Трансперенси интернашнал. 2010. Архивирани оригинал: 1. март 2011. Приступљено: 27. фебруар 2011.
  149. ^ "Корупција је широко распрострањена у Авганистану, каже анкета". UNODC.org. 19. јануар 2010. Аргивирани оригинал: 2014-04-16. Приступљено: 14. новембар 2010.
  150. ^ "Карзај обећава да ће се позабавити проблемом корупције". CBC.ca. 9. новембар 2009. Архивирани оригинал: 2013-12-30. Приступљено: 14. новембар 2010.
  151. ^ Милер, Грег (10. септембар 2010). "Напор САД да помогне Авганистану у борби против корупције има компликоване везе". Вашингтон Пост. Приступљено: 26. септембар 2011.
  152. ^ "Скандал Кабулске банке: САД захтева преузимање мера". Pajhwok.com. 10. новембар 2011. Архивирани оригинал: 2013-12-30. Приступљено: 4. фебруар 2012.
  153. ^ Мекдоналд, Шарлот (10. септембар 2009). "Авганистанска комисија предлаже поништавање првих гласачких листића". Гугл. Архивирани оригинал: 2014-03-05. Приступљено: 14. новембар 2010.
  154. ^ а б Купер, Хелен (2. новембар 2009). "Карзај опет побеђује, с обзиром да је авганистански отицај одбачен". Nytimes.com. Архивирани оригинал: 2011-05-11. Приступљено: 4. фебруар 2012.
  155. ^ Сидик, Абубакар (20. август 2009). "Помешани исход,примећено насиље на дан избора у Авганистану, с обзиром да почиње пребројавање гласова". GlobalSecurity.org. Архивирани оригинал: 28. децембар 2009. Приступљено: 24. децембар 2009.
  156. ^ "RAWA Фото галерија: Они су одговорни за авганистанску трагедију". RAWA. Архивирани оригинал: 19. октобар 2010. Приступљено: 11. октобар 2010.
  157. ^ "Жене у парламентима: Светске класификације". Ipu.org. 30. новембар 2009. Архивирани оригинал: 2014-03-28. Приступљено: 29. децембар 2009.
  158. ^ "Објашњавајући изборе, Независна изборна комисија Авганистана". Iec.org.af. 9. октобар 2004. Архивирани оригинал: 27. август 2010. Приступљено: 4. фебруар 2012.
  159. ^ "Авганистански званичници оптужују Пакистан за нападе на амбасаду". Харијет. Архивирани оригинал: 30.децембар 2013. Приступљено: 13. јул 2011.
  160. ^ Решавање пакистанско-авганистанског застоја, Амерички институт за мир, Авганистан и Пакистан су имали углавном антагонистичке односе током свих влада.
  161. ^ Абасин Захирон. (20. мај 2012). "Иран и Пакистан покушавају да ослабе Авганистан, како МП каже". Паџвок Авган вести. Архивирани оригинал: 05. новембар 2013. Пруступљено: 20. мај 2012.
  162. ^ "Свет | Пакистан потпирује насиље у Авганистану: саветник". Dawn.Com. 15. октобар 2009. Архивирани оригинал: 21. октобар 2009. Приступљено: 29. децембар 2009.
  163. ^ Јусуфзај, Васим (2. август 2011). "Стабилан Авганистан је у интересу региона: Зардари". Pajhwok.com. Архивирани оригинал: 30. децембар 2013. Приступљено: 19. мај 2012.
  164. ^ "Који је најбољи пут за снабдевање Авганистана који нема излаз на море". Цена бензина. 30. јануар 2012. Архивирани оригинал: 1. фебруар 2012. Приступљено: 31. јануар 2012.
  165. ^ "Безбедност региона око Каспијског море". Мурад Есенов, Штампа универзитета Оксфорд. 2001. Архивирани оригинал: 02. јануар 2010. Приступљено: 31. јануар 2012.
  166. ^ "Укључивање регионалних играча у Авганистану>" (PDF). Архивирани оригинал: 19. фебруар 2010. Приступљено: 14. новембар 2010.
  167. ^ а б "Манмохан Синг обећао 500 милиона долара Авганистану". Би-Би-Си вести. 12. мај 2011. Архивирани оригинал: 11. август 2013. Приступљено: 13. јул 2011.
  168. ^ "потребна нам је помоћ Индије у Авганистану". Forbes.com. 23. новембар 2009. Архивирани оригинал: 2. децембар 2010. Приступљено: 14. новембар 2010.
  169. ^ Кејти Дајгл (4. октобар 2011). "Авганистан потписује први стратегијски пакт са Индијом". News.yahoo.com. Associated Press. Архивирани оригинал: 31. децембар 2013. Приступљено: 4. фебруар 2012.
  170. ^ Пакистан, брат близанац, разговори који ће се наставити: Карзај. Паџвок Авган Вести. Суџој Дар. 5. октобар 2011. Приступљено: 31. децембар 2013.
  171. ^ а б Пелериндејт, Шерил (23. мај 2011). "Број авганистанских безбедносних служби расте, Квалитет". Архивирани оригинал:14. април 2014. Приступљено: 10. јул 2011.
  172. ^ "За САД, проширење авганистанских снага је велики изазов". NPR. Архивирани оригинал: 30. децембар 2013. Приступљено: 19. мај 2012.
  173. ^ 16. новембар 2009 (16. новембар 2009). "Авганистан формира велику антикорупцијску јединицу". voanews.com. Архивирани оригинал: 20. новембар 2009. Приступљено: 29. децембар 2009.
  174. ^ Министарство за борбу против наркотика, Архивирано: 28. марта 2014.
  175. ^ а б "Авганистан". Светска књига чињеница. Central Intelligence Agency (CIA). Приступљено оригиналу: 14. децембар 2012.
  176. ^ "Авганистан: Милиони још увек не могу себи да приуште храну". IRIN. 12. март 2009. Приступљено оригиналу: 27. август 2010. Приступљено: 11. октобар 2010.
  177. ^ "Авганистан". Светска књига чињеница. Central Intelligence Agency (CIA). Приступљено оригиналу: 14. децембар 2012,
  178. ^ "Пољопривреда". USAID. Приступљено оригиналу: 29. септембар 2013. Приступљено: 20. октобар 2010.
  179. ^ Извоз Авганистана, П. Џ. Тобаја. 17. новембар 2009.
  180. ^ http://www.unodc.org/pdf/publications/afg_opium_economy_w
  181. ^ Светска књига чињеница. Приступљено: 23. октобар 2011
  182. ^ Гал, Шарлота (7. јул 2010). "Авганистанске компаније кажу да их С. А. Д. нису платиле". Њујорк Тајмс. Приступљено оригиналу: 2. април 2013. Приступљено: 30. септембар 2011
  183. ^ "официјелни сајт града Нови Кабул". DCDA. Приступљено оригиналу: 30. децембар 2013. Приступљено: 4. фебруар 2012.
  184. ^ "Град Гази Аманулах Кан". najeebzarab.af. 2009. Приступљено оригиналу: 29. април 2013. Приступљено: 15. август 2011.
  185. ^ "Студија случаја: Ајно Мина". Designmena.com. Приступљено оригиналу: 6. јануар 2014. Приступљено: 4. фебруар 2012.
  186. ^ Хумани авганистански град? Ен Марлоу, Форбс магазин, 2. септембар 2009. Приступљено: 31. децембар 2013.
  187. ^ "Економски раст". USAID. Приступљено оригиналу: 29. септембар 2013. Приступљено: 25. септембар 2011.
  188. ^ "Авганистан, комшије откривају план Пута Свиле". Ројтерс. 22. септембар 2011. Приступљено оригиналу: 27. септембар 2011. Приступљено: 24. септембар 2011.
  189. ^ Деклан Волш (30. август 2007). "Уједињене нације су ужаснуте порастом трговине опијума у Хелманду". Гардијан (Лондон). Приступљено оригиналу: 15. јануар 2008. Приступњено 19. мај 2012.
  190. ^ "Производња опијума у Авганистану доста опада". UNDOC. Приступљено оригиналу: 16. април 2014.
  191. ^ О'Ханлон, Мајкл Е. "Депозити би могли помоћи оболелом Авганистану", Брукингс институција, 16. јун 2010. Приступљено: 23. септембар 2011. путем Вејбак машине.
  192. ^ Клет, T. Р. (Март 2006). Процена неоткривених нафтних ресурса северног Авганистана, 2006 (технички извештај). USGS-Министарство рударства Авганистана; Индустрија уједињене нафте & Тим за процену гасних ресурса. Папир са чињеницама 2006–3031. Приступљено оригиналу: 27. јул 2013. Приступљено: 13. октобар 2011.
  193. ^ Питерс, Стивен Џ. (Октобар 2007). Прелиминарка процена негоривих минералних ресурса у Авганистану, 2007 (технички извештај). USGS Пројекат АВганистан/Амричка геолошка анкета/Авганистанска геолошка анкета. Папир са чињеницама 2007–3063. Приступљено оригиналу: 27. јул 2013. Приступљено: 13. октобар 2011.
  194. ^ "Минерали у Авганистану" (PDF). Британска геолошка анкета. Приступљено оригиналу: 26. јул 2013. Приступљено: 4. децембра 2010.
  195. ^ "Рудно богатство Авганистана". Институт за еколошку дипломатију и извештавање о безбедности. 2011. Приступљено оригиналу: 12. децембар 2013. Приступљено: 16. децембар 2013.
  196. ^ Такер, Роналд Д. (2011). Минералорија ретких земљаних елемената, Геохемија, и прелиминарна процена ресурса комплекса канашинског карбонатита, провинција Хелманд, Авганистан (технички извештај). USGS. Отворени извештај 2011–1207. Приступљено оригиналу: 27. јул 2013. Приступљено: 13. октобар 2011.
  197. ^ "Кина, а не Америка, ће највероватније имати користи од рудних богатства Авганистана". Дејли Фајнанс. Приступљено: 14. јун 2010
  198. ^ "Индијска група је добила права да се бави рударством у Хаџигаку у Авганистану". Бизнисвик. Приступљено: 6. децембар 2011.
  199. ^ "Неускоришћене руде Авганистана вреде 3 билиона долара". Индепендент (Лондон). 18. јун 2010. Приступљено оригиналу: 23. јануар 2014. Приступљено: 15. октобар 2011.
  200. ^ а б Рајзен, Џејмс (17. јун 2010). "Америка открива огромна рудна богатства у Авганистану". Њујорк Тајмс. Приступљено оригиналу: 15. новембар 2010. Приступљено: 14. новембар 2010.
  201. ^ "Авганистанци тврде да је амерички тим открио рудна богатства са пуно потенцијала". Би-Би-Си вести. 14. јун 2010. Приступљено оригиналу: 9. август 2013. Приступљено: 13. октобар 2011.
  202. ^ "Авганистан је одједном богат: Америка открива билион долара профита у рудним богатствима". Ksdk.com. Приступљено: 14. новембар 2010.
  203. ^ Сенгупта, Ким (15. јун 2010). "Ресурси могу Авганистан начинити најбогатијим рударским регионом у свету". Индепендент (Лондон). Приступљено оригиналу: 16. децембар 2013. Приступљено: 14. новембар 2010.
  204. ^ Мапе, Железнице Авганистана, http://www.andrewgrantham.co.uk/afghanistan/tag/map/
  205. ^ Три председника покрећу изградњу интернације железничке линије, 06. јун 2013, http://www.railwaygazette.com/news/infrastructure/single-view/view/three-presidents-launch-construction-of-international-rail-link.html?sword_list[]=afghan&no_cache=1
  206. ^ Толо вести – Изградња Кабул-Торхам железничке линије ће ускоро почети, каже министарство рударства, Тамим Шахир. 18. октобар 2011. Приступљено: 9. новембар 2013. путем Вејбак машине
  207. ^ Пруга Хаф-Херат, http://www.raillynews.com/2013/khaf-herat-railway/
  208. ^ "45 људи мртво у саобраћајној несрећи у Авганистану". theguardian.com. 26. април 2013. Приступљено: 4. новембар 2014.
  209. ^ "Статистика". Министарство комуникација (Авганистан). 2006. Приступљено оригиналу: 29. март 2014. Приступљено: 17. јануар 2012
  210. ^ Хетаб, Мухамед Хасан (10. мај 2014). "Лансиран авганистански сателит". Паџхвок Авган вести. Приступљено: 10. мај.
  211. ^ "Авганистан". Светска здравствена организација (WHO). Приступљено оригиналу: 26. октобар 2013. Приступљено: 6. јул 2013. "Просечни животни век за оба пола је 59/61"
  212. ^ а б в ЦИА – Светска књига чињеница. Приступљено: 28. март 2014. путем Вејбак Машине
  213. ^ "Смртна стопа мајки у Авганистану у паду, указују анкете". Би-Би-Си вести. 30. новембар 2011. Приступљено оригиналу: 8. мај 2012.
  214. ^ Тан И Лин (6. мај 2008). "Авганистански медицински факултет с потешкоћама се диже из мртвих". Ројтерс. Приступљено оригиналу: 21. јануар 2010. Приступљено: 29. децембар 2009.
  215. ^ а б Питер, Том A. (17. децембар 2011). "Пороћај и здравље мајки се поправља у Авганистану". ЦСМ. Приступљено оригиналу: 31. децембар 2013. Приступљено: 12. јануар 2012.
  216. ^ "Здравље". Агенција САД за међународни развој (USAID). Приступљено оригиналу: 29. септембар 2013. Приступљено: 20. октобар 2010.
  217. ^ Ен Мари ДиНАрдо, LPA/PIPOS (31. март 2006). "Оснаживање популације са инвалидитетом Авганистана – 31. март 2006". Usaid.gov. Приступљено оригиналу: 8. мај 2004. Приступљено: 19. мај 2012.
  218. ^ Richard Norton-Taylor (13 February 2008). "Авганистанска криза са избеглицама је игнорисана" Гардијан (Лондон). Приступљено оригиналу: 15. децембар 2010. Приступљено: 19. мај 2012.
  219. ^ "Авганистан: Људи са инвалидитетом позивају на интеграцију" Приступљено: 20. септембар 2011. путем Вејбак Машине
  220. ^ Вирџинија Хаусегер Махбубино завештање, ABC TV 7.30 Извештај. 2009. ABC.net.au. Приступљено: 26. јул 2013. путем Вејбак машине
  221. ^ "Министарство високог образовања Авганистана". Приступљено оригиналу: 31. мај 2011. Приступљено: 23. јун 2011.
  222. ^ а б "Образовање". Агенција САД за међународни развој (USAID). Архивирани оригинал: 29. септембар 2013. Приступљено: 11. август 2011.
  223. ^ Планирано је да се повећа број уписаних студената на 115,000 до 2014. године, видети: Ентони Велч и Атаулах Вахидјар. Еволуција, Револуција, Реконструкција: Прекинути развој високог образовања у Авганистану. У: М. Ф. Бак и М. Кабаум (ед.), 2013, Ideen und Realitaeten von Universitaeten, pp. 83—105, овде pp. 97 и 100. Њујорк: Питер Ланг. ISBN 978-3-631-62381-7.
  224. ^ "Вардак тражи 3 милијарде долара ради изградње школских зграда". Паџхвок Афган Вести. 18. мај 2013. Архивирани оригинал: 30. децембар 2013. Приступљено: 13. август 2013.
  225. ^ а б "Пораст писмености у Авганистану осигурава транзицију". Army.mil. Архивирани оригинал: 9. децембар 2013. Retrieved 4 February 2012.
  226. ^ "Профил земље: Авганистан". Библиотека конгреса: Студије о земљама. Август 2008. Архивирани оригинал: 8. април 2014. Приступљено: 16. август 2010
  227. ^ Барбара Робсон, Џулијен Липсон, Фарид Јунус, Маријам Мехди. "Авганистанци: њихова историја и култура". Сједињене Америчке Државе: Центар за примењену лингвистику. 30. јун 2002. Архивирани оригинал: 5. јануар 2007. Приступљено: 25. септембар 2010.
  228. ^ Библиотека конгреса: Авганистан - етничке групе (Паштуни)
  229. ^ Бантинг, Ерин (2003). Авганистан : земља. Кребтри издавачка кућа. с. 32. ISBN 978-0-7787-9335-9. Архивирани оригинал: 31. децембар 2013.
  230. ^ "[3]". Енциклопедија Британика. Архивирано: 30. октобар 2013.
  231. ^ "Авганистан: Кучи номади у потрази за бољим догвоором". IRIN Asia. 18. фебруар 2008. Архивирано: 10. септембар 2011
  232. ^ Г.В. Брандолини. Културно наслеђе Авганистана. Orizzonte terra, Bergamo. 2007. с. 64.
  233. ^ "Авганистански археолози пронашли будистички локалитет током рата". Саид Салахудин. Њуз Дејли. 17. август 2010. Архивирани оригинал: 18. август 2010. Приступљено: 16. август 2010.
  234. ^ "Нађени будистички остаци у Авганистану". Прес ТВ. 17. август 2010. Архивирани оригинал: 20. август 2010. Приступљено: 16. август 2010.
  235. ^ "Класични персијски и паштунски песници". Afghan-web.com. Архивирани оригинал: 6. октобар 2013. Приступљено: 4. фебруар 2012.
  236. ^ Дартнел, М. И. Интернет побуна: Интернет активизам и глобални сукоб. University of Toronto Press, 2006. ISBN 978-0-8020-8553-5.
  237. ^ Извештај о штампи у Авганистану 2008, Freedom House. Архивирано: 23. јун 2011.
  238. ^ "Биографије уметника". Afghanland.com. Архивирани оригинал: 9. август 2013. Приступљено: 17. октобар 2011.
  239. ^ Хауслохнер/Пагман, Ебигејл (4. јун 2010). "Женски крикет: Нови спорт у Авганистану". Тајм. Архивирани оригинал: 17. август 2013. Приступљено: 14. септембар 2011.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :