Авганистан

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 33° 56' СГ Ш, 66° 11' ИГД

Исламска Република Авганистан
جمهوری اسلامی افغانستان
перс: Џамхури-је Ислами-је Авганистан 
د افغانستان اسلامي جمهوریت
пашт:  Де Авганистан Ислами Џомхоријат 
Застава Авганистана Грб Авганистана
Застава Грб
крилатица: Не постоји
Химна
Химна Авганистана (пашто: ملی سرود - Milli Surood; дари: سرود ملی - Surood-e Milli)
Положај Авганистана
Главни град Кабул
Службени језик паштунски (авганистански), даријски (персијски)[1]
Облик државе Исламска Република
 — Председник Хамид Карзај
Независност: Од Персије 1709.
Површина  
 — укупно 652.230[2] km² (41)
 — вода (%) 0[2]
Становништво  
 — 2013. 25.500.100 [3] (46)
 — густина 43,5/km² 
Валута авгани (100 пула)
Временска зона UTC +4
Интернет домен .af
Позивни број +93

Авганистан (арап. فغانستان), службени назив Исламска Република Авганистан, држава је у југозападној Азији.[1] Земља нема излаз на море, а дужина копнене границе износи 5.529 km.[2] На западу се граничи са Ираном (936 km), на северу са Туркменистаном (744 km), Узбекистаном (137 km) и Таџикистаном (1.206 km), североистоку Кином (76 km) а на истоку и југу Пакистаном (2.430 km).[2] Авганистан је једна од најсиромашнијих земаља у Азији. Чланица је Уједињених нација од 1946.[1]

Авганистан је древно жариште Пута свиле и људских миграција. Археолози су на подручју данашњег Авганистана пронашли доказе људског присуства који датирају из средњег палеолитског периода. Верује се да се урбана цивилизација на овој територији појавила између 3000. и 2000. п. н. е. С обзиром да се налази на веома важној локацији, која повезује културу Блиског истока са централном Азијом и Индијским потконтинентом, током векова је био дом разних народа.[4], и сведок је разних војних кампања, међу којима су највише вредне помена кампање Александра Великог, Џингис-кана, и западних сила у модерно доба. Ова земља такође представља и извор из којег су грчко-бактријско краљевство, кушанско царство, Бели хуни (Хефталити), Сафариди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Тимуриди, Могули и Дурани издигли и саградили веома снажне империје.[5]

Политичка историја модерног Авганистана почиње 1709. године, када је успостављена Хотаки династија у Кандахару, након чега долази до успона Дурани империје 1747. године.[6][7][8] Крајем 19. века, Авганистан постаје тампон држава током „Велике игре“ између Британске Индије и Руске Империје. Након Трећег англо-авганистанског рата 1919. године, краљ Аманулах је започео европску модернизацију своје земље, али је спречен од стране ултра-конзервативаца. Током Хладног рата, након повлачења Британаца из Индије 1947. године, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез почињу да шире свој утицај у Авганистану, [9] што је довело до крвавог рата између муџахедина („свети ратници“) које је подржавала Америка и власти коју је подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион авганистанаца.[10] Након овога уследио је авганистански грађански рат 90их година, успона и пада екстремистичке талибанске власти и до рата у Авганистану, који траје од 2001. године па све до данас.[11] У децембру 2001. године, Савет безбедности Организације уједињених нација одобрио је стварање Међународних снага за безбедносну помоћ ради одржавања безбедности у Авганистану, као вид припомоћи влади Хамида Карзаја.

Три деценије ратовања су учиниле Авганистан једном од најопаснијих земаља на свету,[12] као и највећи „извозник избеглица и азиланата“. Док међународна заједница покушава да обнови ову ратом разорану земљу, терористичке групе, као што су Хакани и Хезб-е-Ислами Гулбудин,[тражи се извор од 01. 2014.] активно су укључени у светске побуне Талибана, које се састоје из стотина атентата и напада бомбаша-самоубица. Према Уједињеним нацијама, ове побуне су криве за 80 % цивилних жртава у рату који траје од 2001. године у периоду између 2011. и 2012. године.[13]

Око 42 % становништва Авганистана живи испод линије апсолутног сиромаштва, што значи да њихов приход чини мање од $1,25 америчких долара дневно,[14] а нешто мало више изнад 70 % становништва је писмено.

Етимологија[уреди]

Име „Авганистан“ (Afghānistān)[15] значи „Земља Авгана“,[16] који је настао из ентонима Авгана. Историјски, овај назив се односио на Паштуне, који представљају највећу етничку групу у Авганистану.[17] Ово име се јавља и као „Абган“ у 3. веку нове ере у време Сасанида,[18] и „Авагана“ у 6. веку нове ере код индијског астронома Варахамихире.[17] Народ који се назива овим именом се неколико пута помињу у једној географској књизи из 10. века."[19]

Име „Авганистан“ написано на овој литографији из 1847. године, Џејмс Ратреј.

Ел Бируни је у XI веку о њима говорио као о различитим племенима која живе на западној планинској граници реке Инде, што би требало да значи - на ободу Сулејман планина.[20] Ибн Батута, познати марокански научник који је посетио ове пределе 1333. године, написао је:

Викицитати „Путовали смо до Кабула, некада велики град, а сада село насељено персијским племеном које се назива „Авганима“. Имају планине и клисуре, поседе велике снаге, и углавном су друмски разбојници. Њихова главна планина је Сулејман планина.“
({{{2}}})

Један угледни персијски научник из 16. века даје доста објашњења о Авганима. На пример, он пише:

Викицитати „Мушкарци из Кабула и Хилџији су такође отишли кући; и кад год су били испитивани о муслиманима кохистанских планинао томе какво је тамо стање, они би рекли, „не називај га Кохистаном, већ Авганистаном; тамо нема никога другог до Авганистанаца и нереда." Стога, јасно је да због тога ови људи своју земљу на свом језику називају Авганистан, а себе Авганистанцима.“
({{{2}}})

Широко је прихваћено да су термини „Паштун“ и „Авган“ синоними.[17] У списима пашто песника из 17. века, Кушал Кан Катака, он каже:

Викицитати „Извуците своје мачеве и посеците чисто, свакога ко каже да Паштун и Авган нису исто! То знају Арапи, а знају и Римљани: Авгани су Паштуни, Паштуни су Авгани![21]
({{{2}}})

Последњи део имена, „-стан“ је персијски суфикс који означава место. Име „Авганистан“ је описао могулски цар из 16. века, Бабур, у својим мемоарима (Бабурнама), као и персијски научник Фиришта и Бабурови наследници, позивајући се на традиционалне етничке паштунске територије између Хиндукуш планинског масива и реке Инд.[22] Почетком 19. века, авганистански политичари су реšили да прихвате назив „Авганистан“ за целу област, након што се превод овог термина на енглески појавио у разним споразумима са кајаридском Персијом и британском Индијом.[23] Године 1857. у свом приказу књиге Џ. В. Кеја „Авганистански рат“ (енг: „The Afghan War“), Фридрих Енгелс описује Авганистан као:

Викицитати „једну пространу земљу Азије ... између Персије и Индија, а у другом правцу између Хиндукуша и Индијског океана. Некада је садржала персијске провинције Хорасан и Кохистан, као и Херат, Белуџистан, Кашмир, Синд и добар део Панџаба ... Његови најважнији градови су Кабул, главни град, Газни, Пешевар и Кандахар.“
({{{2}}})

Авганистанско краљевство се некада називало Дурани царство (краљевство Кабула), како га спомиње и британски државник и историчар, Монтстјуарт Елфинстон.[24] Међународни суверенитет је Авганистану званично признат након потписивања англо-авганистанског споразума из 1919. године.[25][26]

Географија[уреди]

Топографски изглед Авганистана
Пејзажи Авганистана.

Са 652.230 km²,[27] Авганистан је по величини 41. земља на свету,[28] што га чини мало већим од Француске, мањим од Мјанмара, а скоро исте величине као Тексас у САД-у. Граничи се са Пакистаном на југу и истоку, на западу са Ираном, на северу са Туркеменистаном, Таџикистаном, и са Кином на Далеком истоку.

У овој земљи живи преко 30 милиона становника (28.395.716 становника (2010)).[29] Главни град је Кабул. Остали важнији градови су: Кандахар, Џалалабад, Херат, Мазари Шариф. То је планинска земља без излаза на море, са равницама на северу и југозападу.

Географски, Авганистан је земља Централне Азије.[30] Међутим, геополитичком и културолошком смислу, Уједињене нације га, заједно са Ираном, сврставају у Јужну Азију.[31][32][33] Културолошки припада блискоисточном муслиманском свету. Највиши врх ове земље је Ношак, на 7492 метара надморске висине. Земља има континенталну климу, са веома оштрим зимама у централним областима, леденим површинама на североистоку око Нуристана и Вакана, где је просечна температура у јануару испод -15 °C, и врућим летима у нижим областима, као што су Систан слив на југозападу, Џалалабад басен на истоку, и авганистанске туркестанске равнице дуж реке Аму на северу, где је просечна температура у јулу преко 35 °C.

Иако ова земља има велики број река и резервоара, велики делови земље су безводни. Систан басен је један од најсушнјих региона у земљи.[34] Поред уобичајених киша, у Авганистану током зиме пада и снег у Хиндукушу и на Памир планинама, а на проћелеће отопљени снег се претвара у потоке који се уливају у реке и језера.[35][36] Међутим, две трећине тих вода се уливају у реке суседних земаља, као што су Иран, Пакистан и Туркменистан. То ствара економски проблем држави, јер би обнова система за наводнавање и преусмеравање вода, државу коштало више од 2 милијарде америчких долара.[37]

Хиндукушке планине на североистоку, унутар и око провинције Бадакшан су геолошки активна област у којој су чести земљотреси, клизишта и снежне лавине. Земљотреси су често крајње деструктивни са многим људским жртвама.[38] Последњи јаки земљотреси су бити 4. фебруара 1998. године, у којем је страдало 6000 људи у Бадакшану, близу Таџикистана. [39] Затим су уследили земљотреси у Хиндукушу 2002. године, у којима је погинуло више од 150 људи из разних земаља региона, док је преко хиљаду повређено. Након земљотреса 2010. године у Авганистану је било 11 мртвих, више од 70 повређених, а више од 2000 кућа је уништено. Клизишта се често јављају као последица земљотреса или након обилних киша, као и услед топљења снега. Такође, клизишта могу бити крајње деструктивна са многобројним жртвама. Једно од најсмртоноснијих клизишта икада, десило се 3. маја 2014. године у Бадакшану, са преко 2100 жртава.[40] Снежне лавине су трећа и не мање опаснија природна катастрофа од претходне две. Често се јављају током зимског периода и веома су опасне на неким путним комуникацијама у овом делу Авганистана.[41]

Природне ресурсе ове земље чине: угаљ, бакар, руде гвожђа, литијум, уранијум, ретки земљани елементи, хромит, злато, цинк, талк, барит, сумпор, олово, драго и полудраго камење, природни гас, нафта и друго. Године 2010. амерички и авганистански званичници су проценили да неискориштене минералне сировине, које су (званично) откривене 2007. године током геолошких истраживања, време између 0,9 и 3 трилиона америчких долара.[42][43]

Рудно богатсво је углавном неискориштено. Најважније гране индустрије су текстилна, прехрамбена, метална и индустрија коже. Домаћа радиност је широко заступљена, а један од најважнијих производа су вунени теписи.

Клима[уреди]

Клима је континентална са великим годишњим температурним колебањима[1]. Просечна јануарска температура је 0-5C°, а у јулу 25-30C°. Количина падавина је мала (испод 500 mm годишње), а једино су источни крајеви влажнији јер потпадају под утицај монсунске климе[1].

Флора и фауна[уреди]

Вегетација у равницама је полупустињска, у нижим планинским подручјима до 1.500 m степска, а између 1.500-3.000 m има четинарских шума. Главни пољопривредни производи су пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, памук и воће. У планински пределима заступљено је сточарство (овце, говеда и козе).

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Авганистана

Археолошка ископавања праисторијских локалитета које су извршили Луј Дупри и други, указују на то да су на територији данашњег Авганистана живели људи пре најмање 50.000 година, а да су тадашње пољопривредне заједнице једне од најстаријих у свету.[44][45] С обзиром да представља место најранијих историјских догађаја, многи верују да се Авганистан може поредити са Египтом у погледу историјске вредности његових археолошких локалитета.[46] Ова земља се налази на јединственој локацији где су разне цивилизације долазиле у додир једне са другима и где је често долазило до борби. Била је дом разних народа кроз векове, међу којима су древни ирански народи, који су играли доминантну улогу у стварању индо-иранских језика у региону.

У више момената је ова регија била део великих империја, међу којима су Ахеменидско, Селеукидско и Мауријско царство, затим Сасанидско краљевство и Исламски калифат. Многа царства су стала на ноге баш на простору данашњег Авганистана, као што су Грчко-бактријско краљевство, Кушанско царство, Кабулски шахови, Бели хуни (Хефталити), Сафариди, Саманиди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Картиди, Тимуриди, Могули, а онда и Хотаки и Дурани династије, које су касније политички обележиле настанак модерне авганистанске државе.

Преисламски период[уреди]

Двојезични (грчки и арамејски) указ цара Ашока из 3. века нове ере откривен у јужном делу Кандахара.

Археолошко истраживање спроведено током 20. века сугерише да је географско подручје Авганистана уско повезано културом и трговином са својим суседима на истоку, западу и северу. Артефакси типични за период палеолита, мезолита, неолита, бронзаног и гвозденог доба су пронађени у Авганистану.[47] Верује се да се урбана цивилизација појавила још 3000. п. н. е., а рани облик града Мунигака (близу Кандахара, на југу земље) је можда била истурена колонија цивилизације из долине Инда.

Један од двојице Буда из Бамијана; будизам је пре исламских освајања био доста распрострањен у региону.

Након 2000. п. н. е., узастопни таласи полу-номадских народа из средње Азије су кренули ка југу Авганистана, међу којима је био велики број говорника индо-европских језика. Ова племена су касније мигрирала даље на југ, до Индије, западно у односу на данашњи Иран, а према Европи су мигрирали преко области северно од Каспијског језера.[48] Овај регион се у целини звао Аријана.[49][50] Древна религија зороастризам је, како неки верују, настала на територији данашњег Авганистана између 1800. и 800. п. н. е., а такође се сматра и да је њен оснивач, Заратустра, живео и умро у Балху.[51][52][53] Древни источно-ирански језици су се највероватније говорили на територији Авганистана у време зороастризма. До средине 6. века пре нове ере, архаменидски Персијанци су збацили Међане и додали територији Авганистана Арахозију, Арију и Бактрију. Натпис на споменику краља Дарија I помиње долину Кабула на листи 29 земаља које је освојио.[54]

Александар Македонски и његова војска су дошли на подручје Авганистана 330. п. н. е., након победе над Даријем III годину дана раније у бици код Гаугамеле.[51] Након Александрове кратке окупације, владари Селеукидског краљевства су контролисали ово подручје све до 305. п. н. е., када су велики део предали индијском Мауријском царству, као део савезничког споразума.

Викицитати „Александар их је преузео од Аријанаца и успоставио своја насеља, али их је Селеук I Никатор предао Чандрагупта Маурију као услов за склапање брака и добијање 500 слонова.[55]

Маријанци су донели будизам из Индије, и контролисали су области јужно од Хиндукуша до око 185. п. н. е., када су збачени. Њихов пад почиње 60 година након Ашокове владавине, што је довело до хеленистичких освајања региона од стране грчко-бактријског краљевства. Велики део тих региона се отцепио од Грчко-бактријског краљевства и постало део Грчко-индијског краљевства. Индо-Грци су поражени и протерани од стране Индо-Скита крајем 2. века пре нове ере.

Током првог века пре нове ере, Партијско царство је покорило ову област, али су је затим отели њигови вазали, Индо-Партијци. Од средине до краја 1. века нове ере, Кушанско царство, које се налазило у модерном Авганистану, постало је покровитељ будистичке културе. Кушите су поразили Сасаниди у 3. веку нове ере. Иако су се разни владари који су себе називали Кушитима (опште познати као Индо-Сасаниди) владали овим регионом, сматра се да су били подређени Сасанидима.

Кушите су наследили кидаритски Хуни,[56] које су наследили на власти краткотрајни али снажни Хефталити.[57] Хефталите је поразио Хозроје I Ануширван 557. године нове ере, који је поново успоставио сасанидску власт у Персији. Међутим, у 6. веку нове ере, наследници Кушита и Хефталита су у Кабулу оформили малу династију која се звала „Шахови Кабула“.

Исламизација и инвазија Монгола[уреди]

Изграђена за време Гуридске монархије, Саборна џамија у Херату је једна од најстаријих џамија у Авганистану.

У периоду између 4. и 19. века, северозападни део савременог Авганистана се сматрао целином која је носила регионално име Хорасан.[58][59] Две од четири престонице Хорасана: Херат и Балк се сада налазе у Авганистану, док су Кандахар, Забул, Газна и Авганистан формирали границу између Хорасана и Хиндустана.[60][61][62]

Минијатура из Падшахнаме која приказује предају кандахарског гарнизона сафавидске династије 1638. године Могулима, који су касније повратили Сафавиди 1649. године током могулско-сафавидског рата.

Арапски муслимани су донели исламску поруку у Херат и Зарањ 642. године нове ере и започели своје ширење на исток; неки становници које су срели су прихватили ислам, док су се други побунили.[63] Народ Авганистана је био мултиконфесионалан, међу њима је било заратустријанаца, будиста, Зунбила, индуса, хришћана, Јевреја и других.[64] Зунбили и Шахови Кабула су поражени 870. године нове ере од стране сафаридских муслимана из Зарања. Касније су Саманиди продужили њихов исламски утицај јужно ка Хиндукушу. Прича се да су муслимани и немуслимани и даље живели једни поред других у Кабулу пре доласка Газнавида на власт.

Викицитати „Кабул има дворац познат по његовој снази, доступан само једним путем. У њему има муслимана, у њему је град у којем живе безбожници из Индије.[65]
(Естахри)

Авганистан је постао један од главних центара муслиманског света у „исламског златног доба“.[66] До 11. века, султан Махмуд из Газнеје напокон исламизовао све преостале немуслиманске области, осим Кафиристана. Газнавиде је наследила династија Гурида која је само проширила и ојачала већ постојеће царство. 1219. г. н. е. Џингис Кан и његова монголска војска су прегазили овај крај. Његове трупе су наводно срушиле хорасанске градове Херат и Балк, као и Бамијан.[67]

Шахре Зохак (Црвени град), који је Џингис Кан уништио 1222. године.

Разарања која су изазвали Монголи су испразнила веће градове и натерале многе мештане да се врате руралном аграрном друштву.[68] Монголска владавина се наставила са Илканатом на северозападу, док је Кхиљи династија авганистанске племенске области јужно од Хиндукуша, све до Тимурове инвазије који је 1370. године успоставио династију Тимурида.[69] Токм владавина Газнавида, Гурида и Тимурида, Авганистан је произвео много лепих исламских архитектонских споменика, као и бројних научних и књижевних дела. Бабур, који је потомак и Тимура и Џингис Кана, дошао је из Фергане и преузео је Кабул од архунске династије, те је одатле почео да преузима контролу над централним и источним областима Авганистана. Остао је у Кабулу до 1526. године, када је његова војска напала Султанат Делхи у Индији да би заменио Лоди династију са Могулским царством. Од 16. до почетка 18. века, Авганистан је био део три регионална краљевства:Бухарски канат на северу, шиитска сафавидска династија на западу, а преостала велика територија је припадала Могулском царству.

Хотаки династија и Дурани царство[уреди]

Мир Ваис Хотак, који се сматра Дедом нације, побунио се против Сафавида и прогласио је јужни део независним Хотаки краљевством 1709. године, које је касније његов син Махмуд Хотаки толико проширио да је обухватало и Персију (данашњи Иран).

Мир Ваис Хотак, кога сматрају авганистанским Џорџом Вашингтоном,[70] имао је успеха у побуни коју је покренуо против персијских Сафавида 1709. године. Свргнуо је и погубио Џурџис Кана, чиме је Авганистану обезбедио независност. До 1713. године, Мир Ваис је поразио две велике персијске војске, од које је једну предводио Кушрав Кан, рођак Џурџин Кана, а другу Рустан Кан. Војске је послао султан Хусеин, шах из Исфахана да би повратиле контролу над Кандахаром.[71] Мир Ваис је умро природном смрћу 1715. године, а наследио га је његов брат, Абдул Азиз Хотаки, којег је убио Мир Ваисов, син Махмуд Хотакија и тако издао државу. Године 1722. Махмуд је повео авганистанску војску на Исфахан, престоницу Персије. Опустошио је град након битке код Гулнабада и себе прогласио краљем Персије. Персијанци нису били верни авганистанским владарима и након масакра хиљаде научника, верских племића и чланова сафавидске породице, Хотаки династија је избачена из Персије након битке код Дамгана 1729. године.[72]

Ахмед Шах Дурани, оснивач последњег, Дурани царства, и „Отац нације“.

Године 1738. Надер Шах је заједно са својим афшаридским снагама преотео Кандахар од Хусеина Хотакија, када је ослобођен заточени шеснаестогодишњи Ахмад Шах Дурани, те је постао командант четири хиљаде Надер Шахових Авганистанаца.[73] Његове снаге су из Кандахара кренуле на Индију са циљем да је покоре. Прошавши су кроз Газни, Кабул, Пешавар и Лахоре, а затим након Карналске битке успели су и опљачкавши Делхи. Надер Шах и његова војска су напустили Делхи, али су са собом понели велико благо, које су чинили и „Кох-и нур“ и „Дарјаје нур“ дијаманти.[74] Након смрти Надер Шаха 1747. године, Авганистанци су изабрали Ахмеда Шаха Дуранија за свог шефа државе. С обзиром да се сматра оснивачем модерног Авганистана,[75][76][77] Дурани и његова авганистанска војска су освојили цео данашњи Авганистан, Пакистан, Хорасан и Кохистан у Ирану, као и Делхи у Индији.[78] Поразио је индијско Царство Марата, а једна од његових највећих победа била је битка за Панипат 1761. године. У октобру 1772. године, Ахмед Шах Дурани је умро природном смрћу и сахрањем је у „Светилишту плашта“ у Кандахару. Наследио га је његов син, Тимур Шах Дурани, који је 1776. године преместио престоницу из Кандахара у Кабул. Након што је Тимур Шах умро 1793. године, власт је прешла у руке његовог сина, Заман Шах Дуранија, затим у руке Махмуда Шаха Дуранија, па Шуја Шаха Дуранија и других.

Током 19. века Авганистанском царству су стизале претње од Персијанаца на западу и Сики на истоку. Западне провинције Хорасан и Кохистан су освојили Персијанци 1800. године. Фатех Кан, вођа Баракзај династије, је на све моћне позиције широм свог царства поставио своју браћу (њих 21). Након његове смрти, они су се побунили и поделилису провинције међу собом. Током овог турбулентног периода, Авганистан је имао бројне краткотрајне владаре, све до Дост Мухамед Кана, који се прогласио принцем 1826. године.[79] Панџаб је освојио Рањит Синк, који је извршио инвазију на Хајбер-Пахтунву, а онда је 1834. године освојио и Пешавар. Године 1837. Акбар Кан је са авганистанском војском прешао хајберски превој да би поразили Сике у бици код Џамруда, након смрти Харија Синк Наллвуа пре него што су се повукли у Кабул.[80][81] До тада су Британци већ почели да напредују са истока те је започет први Англо-авганистански рат, један од првих већих сукоба током Велике игре.[82]

Западни утицај[уреди]

Поделе Персије и Авганистана током Велике игре

Након пораза Британско-индијских снага 1842. године и победе Авганистанаца, Британци су успоставили дипломатске односе са авганистанском владом, али су се повукли из земље. Вратили су се за време Другог Англо-Авганског рата крајем седамдесетих година 19. века ради двогодишњих војних операција, које су представљале помоћ Абдур Рахман Кану да порази Ајуб Кана. Уједињено Краљевство је почело да врши јак војно-политички утицај након овога, те је чак и контролисала и спољну политику државе. Године 1893. Мортимер Дуранд је убедио амира Абдур Рахман Кана да потпише споразум (по некима контроверзни) при којем су територије етничких Паштуна и Белуџа биле подељене „Дуранд линијом“. Ово је била класична "подели па владај“ политика Британаца која је водила ка затегнутим односима, посебно касније са оснивањем нове државе Пакистан.

Након Трећег англо-авганистанског рата и потписивања мира 1919. године, краљ Аманулах Кан је прогласио Авганистан сувереном и потпуно слободном државом. Он је привео крају традиционалну изолацију своје државе успостављањем дипломатских односа са међународном заједницом, те је након двогодишњег путовања Европом и Турском 1927-28. године спровео пар реформи ради модернизације нације. Главни покретач тих реформи је био Махмуд Тарзи, ватрени присталица образовања жена. Он се борио за Члан 68 авганистанског устава 1928. године, при чему је основно образовање постало обавезно. Ропство је укинуто 1923. године. Неке реформе су стварно успостављене, као укидање традиционалне бурке за жене и отварање образовних институција, што је брзо отуђило многе племенске и верске вође. Суочен са великом оружаном опозицијом, Аманулах Кан је био приморан да абдицира у јануару 1929. године, након што је Кабул пао у руке побуњеничких снага предвођених Хабибулахом Калаканијем. Принц Мухамед Надир Шах, Амахулахов рођак, поразио је и убио Калаканија у новембру 1929. године, те је проглашен краљем. Он је напустио убрзане реформе модернизације Аманулаха Кана и покушао их спроводити постепеније, али је убијен 1933. године од стране Абдула Халика, ученика хазарске школе. Мухамед Захир Шах, Надиров деветнаестогодишњи син, наследио је престо и владао од 1933. до 1973. године. До 1946. године Захир Шах је владао уз помоћ свог ујака, који је држао позицију премијера и који је наставио политику Надир Шаха. Други ујак Захир Шаха, Шах Махмуд Кан је постао премијер 1946. године, те је започео експеримент који је дозволио веће политичке слободе, али је променио политику када је ствар отишла даље него што је планирано. Заменио га је 1953. године Мухамед Дауд Кан, краљев рођак и зет. Дауд Кан је желео присније односе са Совјетским Савезом, и удаљен однос са Пакистаном. Авганистан је остао неутралан и није учествовао у Другом Светском Рату, нити је био у савезу ни са једним блоком током Хладног рата. Међутим, имао је корист од каснијег ривалитета између Совјетског Савеза и САД, јер су обе државе покушале да успоставе свој утицај у Авганистану, градећи аутопутеве, аеродроме и друге важне инфраструктуре у овој земљи. Године 1973, док је краљ Захир Шах био у званичној посети ван земље, Дауд Кан је извршио државни удар и постао први председник Авганистана.

Марксистичка револуција и Совјетски рат[уреди]

Совјетске трупе се повлаче из Авганистана

У априлу 1978. Године, комунистичка Народна демократска партија Авганистана (НДПА) је преузела власт у Авганистану путем Саур револуције. У року од пар месеци, противници комунистичке владе су покренули устанак у источном Авганистану, који је веома брзо прерастао у грађански рат вођен између герилаца муџахедина и владиних снага широм земље. Пакистанска влада је овим побуњеницима пружила обуку у тајним центрима, док је Совјетски Савез послао на хиљаде војних саветника у знак подршке влади НДПА-а.[83] У међувремену, све већа нетрпељивост између две фракције НДПА-а — доминантне Халк и умереније Парчам францкије— резултирала је распуштањем парчамских чланова кабинета и хапшењем њихових официра под изговором претње од парчамског устанка. У септембру 1979. године, извршен је атентан на халкског председника Нур Мухамеда Таракија током устанка у оквиру НДПА-а, под вођством Хафизулаха Амина, који је затим преузео председништво. С обзиром да није уливао поверење Совјетима, на Амина је извршен атентат од стране совјетских специјалних јединица у децембру 1979. године. Влада организована од стране Совјетt, под вођством парчами члана Барбака Кармала, мада је укључивала обе фракције, попунила је празнину. Совјетске трупе су у великом броју биле распоређене да би стабилизовале Авганистан под Кармалом, мада се од њих није очекивало да воде све битке вођене у то време у Авганистану. Међутим, као резултат тога, Совјети су сада били директно укључени у оно што је постало грађански рат у Авганистану.[84] НДПА је забранила лихварство, и дала изјаве о женским правима прогласивши једнакост полова,[85] те је укључила жене у политички живот.[86] Десетогодишњи Совјетски рат у Авганистану је резултирао смрћу преко милион Авганистанаца, већином цивила,[87][88][89] као и стварањем више од шест милиона избеглица које су напустиле Авганистан и у већини случајева отишле у Пакистан или Иран.[90] Суочени са све већин интернационалним притиском и великим бројем Faced with mounting international pressure and great number of жртава, Совјети су се повукли из Авганистана 1989. Године, мада су наставиле да подржавају авганистанског председника Мухамеда Наџибулаха све до 1992. године.[91]

Страна мешања и рат[уреди]

Од 1989. до 1992. године, Наџибулахова влада је покушавала да реши проблем грађанског рата без помоћи совјетских трупа на својим територијама, али уз њихову економску и војну помоћ. Наџибулах је покушао да изгради подршку за своју владу, те је покушао да своју владу представи као исламску, а у уставу из 1990. године, Авганистан је званично постао исламска држава, и све везе са комунизмом су уклоњене. Међутим, Наџибулах није успео да придобије икакву већу подршку, а са распадом Совјетског Савеза 1991. године, Наџибулах је остао без стране помоћи. Ово, заједно са унутрашњим колапсом његове владе, довело је до његовог свргавања са власти у априлу 1992. године.

Након Наџибулахове владе 1992. године, пост-комунистичка исламска држава Авганистан је успостављена Пешаварским споразумом, споразумом о миру и подели власти под којим су све авганистанске стране биле уједињене у априлу 1992. године, осим пакистанске исламске партије Гулбудина Хекматјара. Хекматјар је започео бомбардовање Кабула, које је обележило почетак нове фазе рата.

Саудијска Арабија и Иран су подржавале различите авганистанске милиције,[92][93][94] те се брзо развила нестабилност,[95] а сукоб између две милиције је ускоро прерастао у прави рат.

Због изненадног почетка рата, рада владиних одељења, полицијских јединица или система правде и одговорности, свеже основана исламска република Авганистан није ни имала времена да се формира. Појединци разних оружаних франција су вршили зверства, док је у Кабулу владало безакоње и хаос. [96][97] Због тог хаоса, неке вође су имале само номиналну власт над својим командантима. [98] За цивиле није било заштите од убистава, силовања, или изнуђивања. [99] Верује се да је око 25,000 људи умрло током најинтензивнијег периода бомбардовања од стране Хекматјарове исламске странке и Џунбиши Мили јединица Абдул Рашида Достума, који је основао савез са Хекматјаром 1994. године. [100] Скоро пола милиона људи је напустило Авганистан.[101]

Године 1994. појављују се талибани, дотад непозната фракција муџахедина која себе идентификује као верски ученици. Они убрзо започињу своје ширење из суседног Пакистана у смеру Кабула и тиме избија нови авганистански грађански рат. Талибани постижу брзе успехе у борби чији је циљ успостављање крутог исламског закона у земљи. Искористивши сукоб између више фракција муџахедина, бивших антисовјетских снага, Талибани у септембру 1996. године освајају Кабул. Снаге лојалне Рабанију, Масуду и Достаму повлаче се на север и формирају тзв. Северну алијансу, противталибански савез етничких Узбека, Таџика и Хазара. Наставком талибанске офанзиве, овом савезу је крајем 90-их остао само мали, северни део Авганистана.

Талибански емират и уједињени фронт[уреди]

Мапа Авганистана крајем 1996. године: Масуд (црвено), Достум (зелено), Талибани (жуто).

Талибански режим, одмах након освајања Кабула, намеће исламски фундаменталистички поредак грађанима под својом влашћу. Исламски закони најтеже погађају жене, које су присиљене да облаче бурке и забрањено им је да похађају школу. Неретка је и смртна казна. Године 1998. након терористичких напада на америчке амбасаде у Африци, САД напада неколико логора за обуку терориста ал Каиде у Авганистану крстарећим пројектилима. Наиме, талибански режим је пружао уточиште тој организацији чији су чланови ветерани рата против Совјета, као и њеном челнику Осама бин Ладену.

Међутим, ране победе Талибана пропраћене су серијом пораза, што је навело аналитичаре да помисле да су талибани завршили своју владавину.[102] Талибани су започели да гранатирају Кабул почетком 1995. године, али су поражени од стране снага владе исламске државе под вођством Ахмада Шаха Масуда. [103] [104]

Дана 26. септембра 1996. док су се Талибани уз војну подршку Пакистана и финансијску помоћ Саудијске Арабије припремали за још једну велику офанзиву, Масуд је наредио потпуно повлачење из Кабула. [105] Талибани су освојили Кабул 27. септембра 1996. године и успоставили Исламски емират Авганистана. Наметнули су деловима Авганистана који су били под њиховом контролом своја политичка и судска тумачења издајући едикте који су се посебно тицали жена. [106] Према организацији Лекари за људска права, "ниједан други режим у свету није тако методично и насилно приморавао половину свог становништва на виртуелни кућни притвор, забрањујући им излазак под претњом физичког кажњавања".[107]

Талибанска верска полиција се обрачунава са авганистанском женом која је скинула своју бурку у јавности.

Након пада Кабула под талибанску власт 27. септембра 1996. године, Ахмед Шах Масуд и Абдул Рашид Достум, који су претходно били супарници, основали су Северну Алијансу. [108] Северна Алијанса је претежно састојала из Масудових таџичких снага, Достумових Узбека, Хазара и Паштуна под вођством људи као што су Хаџи Мухамед Мохакик, Абдул Хак и Абдул Кадир. Талибани су војно поразили Достумове снаге освајањем Мазари Шерифа 1998, те је он био приморан на егзил. Талибани су спровели систематске масакре над цивилима у северном и западном Авганистану. [109][110] Председник [[Первез Мушараф], тадашњи начелник војске, је био одговоран за слање десетина хиљада Пакистанаца да се боре раме уз раме са Талибанима и Бин Ладеном против Масудових снага. [111] [112][113][114][115] Само 2001. године да је било 28 хиљада Пакистанаца који су ратовали у Авганистану.[116] [117]

Савремена историја Авганистана (2002-данас)[уреди]

Хамид Карзај, председник Авганистана

Дана 9. септембра 2001. године проталибански бомбаши самоубице убијају вођу Северне алијансе Ахмад Шах Масуда, док се два дана касније догађају напади 11. септембра 2001. године.

Седињене Америчке Државе 7. октобра 2001. године, као одговор на терористичке нападе од 11. септембра, покрећу тзв. Рат против тероризма ваздушним ударима на циљеве талибанског режима и логоре за обуку ал-Каиде, глобалне терористичке мреже Осаме бин Ладена. Уз помоћ опозиционе Северне алијансе успеле су да сруше талибански режим и да истерају већину страних терориста из земље. Преживели талибани и терористи беже у планине на југу земље и покрећу тихи герилски рат.

Након талибанског повлачења у герилу држава долази под окупацију САД и међународних снага ИСАФ-а. Чланови Северне алијансе улазе у нову афганистанску војску и бира се нови председник, Хамид Карзај.

Становништво[уреди]

Од укупног броја становника 42% су Паштуни, 27% Таџици, 9% Узбеци, 9% Хазаре, 4% Ајмаци 3% Туркмени, 2% Белуџи[2] а има и Нуристана, и Киргиза. најзаступљенија религија је ислам, од чега су већином сунити, а у мањем броју шиити (око 15%).[1] Најгушће је насељена долина реке Кабул[1]. Службени језик је паштунски (авганистански) и дари (персијски).[1] Неписмено је преко 75% становника. Новчана јединица је авгани (1 авгани = 100 пула).

Административна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Авганистана
Мапа са авганистанским провинцијама

Авганистан је подељен на 34 провинције:

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Бертић 2007, стране 56
  2. ^ а б в г д www.cia.gov, Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ Национална агенција за статистику
  4. ^ Бакстер, Крег (1997). „1. поглавље: Историјска позадина“. Library of Congress Country Studies, о Авганистану Приступљено 24. 6. 2010.. 
  5. ^ „Краљевства Северне Азије – Авганистан у далекоисточним краљевствима: Персија и Исток“. The History Files Приступљено 24. 6. 2010.. 
  6. ^ „Last Afghan empire“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 22. 8. 2010.. 
  7. ^ Д. Баланд (2010). „Afghanistan x. Political History“. Encyclopædia Iranica (online ed.). Columbia University. 
  8. ^ M. Longworth Dames, G. Morgenstierne, and R. Ghirshman (1999). „AFGHĀNISTĀN“. Encyclopaedia of Islam (CD-ROM v. 1.0 ed.). Koninklijke Brill NV. 
  9. ^ „President Dwight D. Eisenhower inspects the honor guard upon arr at Bagram Airport“. Meridian.org Приступљено 6. 5. 2012.. 
  10. ^ „Божји ратници: Хладни рат (Part 1/5)“. CNN. 1998 Приступљено 11. 10. 2011.. 
  11. ^ „Afghanistan“. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs Приступљено 1. 12. 2011.. 
  12. ^ Olson, Parmy (14. 1. 2010.). „Најопасније земље света“. Forbes. Archived from the original on 24. 9. 2012. Приступљено 26. 2. 2012.. 
  13. ^ Afghan civilian casualties haunt U.N.
  14. ^ „Afghanistan: Food still unaffordable for millions“. IRIN. 12. 3. 2009.. Archived from the original on 27. 8. 2010. Приступљено 11. 10. 2010.. 
  15. ^ Кован, Вилијам и Јашомира Ракушан. Књига извора за лингвистику. 3. едиција. Џон Бенџаминс, 1998.
  16. ^ Banting (2003), стр. 4, 32.
  17. ^ а б в Ch. M. Kieffer (15. 12. 1983.). „Afghan“. Encyclopædia Iranica (online ed.). Columbia University. 
  18. ^ „History of Afghanistan“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 22 November 2010. 
  19. ^ Vogelsang, Willem (2002). The Afghans. Wiley-Blackwell. стр. 382-. ISBN 978-0-631-19841-3. 
  20. ^ Morgenstierne, G. (1999). „AFGHĀN“. Encyclopaedia of Islam (CD-ROM v. 1.0 ed.). Koninklijke Brill NV. 
  21. ^ Део песме „Страст Авгана“ Кушала КАн Катака; превод на енглески: К. Бидулф у књизи Afghan Poetry Of The 17th Century: Selections from the Poems of Khushal Khan Khattak, London, 1890.
  22. ^ Zahir ud-Din Mohammad Babur (1525). „Events Of The Year 910“. Memoirs of Babur. Packard Humanities Institute Приступљено 22. 8. 2010.. 
  23. ^ E. Huntington, "The Anglo-Russian Agreement as to Tibet, Afghanistan, and Persia", Bulletin of the American Geographical Society, Vol. 39, No. 11 (1907).
  24. ^ Монстјуарт Елфинстон., "Account of the Kingdom of Cabul and its Dependencies in Persia and India", 1815; published by Longman, Hurst, Rees, Orme & Brown.
  25. ^ M. Ali, "Afghanistan: The War of Independence, 1919", 1960.
  26. ^ Afghanistan's Constitution of 1923 under King Amanullah Khan (English translation).
  27. ^ „Површина земље (sq. km)“. World Development Indicators. World Bank. 2011 Приступљено 13. 10. 2011.. 
  28. ^ „CIA Factbook – Area: 41“. CIA. 26. 11. 1991. Приступљено 4. 2. 2012.. 
  29. ^ „Population of Afghanistan“. CIA. CIA World Factbook. 2010 Приступљено 12. 10. 2010.. 
  30. ^ „Авганистан“. Encyclopædia Britannica. Archived from the original on 25. 2. 2010. Приступљено 17. 3. 2010.. 
  31. ^ „Композиција макр-географских (континенталних) региона, географских суб-региона, и одређених економских и других групација“. UNdata. 26. 4. 2011.. Archived from the original on 13. 7. 2011. Приступљено 13. 7. 2011.. 
  32. ^ „Локација: Јужна Азија, северно и западно од Пакистана, источно од Ирана“. Светска књига чињеница. CIA Приступљено 24. 6. 2010.. 
  33. ^ „С. А. Д. мапе“. Pubs.usgs.gov Приступљено 19. 5. 2012.. 
  34. ^ „Историја промене животне средине у сливу Систан 1976–2005“. Archived from the original on 7. 8. 2007. Приступљено 20. 7. 2007.. 
  35. ^ „Снег у Авганистану: Природне непогоде“. NASA. 3. 2. 2006. Приступљено 6. 5. 2012.. 
  36. ^ „Снег може разрешити Авганистан суше, али горка зима убија“. Reuters. 18. 1. 2012.. 
  37. ^ „Авганистанска тужна водопрвреда одушевљава његове суседе“. Csmonitor.com. 15. 6. 2010.. Archived from the original on 14 November 2010 Приступљено 14 November 2010. 
  38. ^ „Опасности земљотреса“. USGS Projects in Afghanistan. US Geological Survey. 1. 8. 2011. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  39. ^ „Седноро мртвих током земљотреса у Авганистану“. BBC News. 19. 4. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  40. ^ РТС: Авганистан, више од 2.100 жртава клизишта [1]
  41. ^ РТС: Жртве лавине у Авганистану [2]
  42. ^ „Неискоришћене минералне сировине Авганистана вреде 3 трилиона“. The Independent (London). 18. 6. 2010. Приступљено 15. 10. 2011.. 
  43. ^ „Авганистанци тврде да је амерички тим открио велики потенцијал минералних блага“. BBC News. 14. 6. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  44. ^ „Авганистан – Џон Форд Шродер, Универзитет Небраске“. Webcitation.org Приступљено 19. 5. 2012.. 
  45. ^ Ненси Хеч Дупри (1973): Историјски водич кроз Авганистан, глава 3.
  46. ^ „Авганистан: Право благо за археологе“. Time Magazine. 26. 2. 2009. Приступљено 13. 7. 2011.. 
  47. ^ Library of Congress Country Studies on Afghanistan, http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+af0002) Pre-Islamic Period, Крег Бакстер (1997).
  48. ^ Брајант, Едвин Ф. (2001) „Потрага за пореклом ведске културе: дебата о Индо-Аријевској миграцији“ Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513777-4.
  49. ^ Авганистан: древна Аријана (1950), Information Bureau, pp. 3.
  50. ^ М. Вицел, "Vīdẽvdaδ листу је веома вероватно склопио неко ко је Авганистан и земљу која га окружује домовином свих индо-иранаца, то јест, свих источних Иранаца, са Аријаном као њиховим центром." page 48, "Домовина Аријанаца", Фестшрифт Ј. Нартен = Münchener Studien zur Sprachwissenschaft, Beihefte NF 19, Dettelbach: J.H. Röll 2000, 283–338. објављено и на интернету, на Harvard University, (LINK)
  51. ^ а б Library of Congress Country Studies on Afghanistan, Владавина Ахаменида, око 550-331. п. н. е.
  52. ^ „Хронолошка историја Авганистана – колевка гандхарске цивилизације“. Gandhara.com.au. 15. 2. 1989. Приступљено 19. 5. 2012.. 
  53. ^ „„Авганистан: владавина Ахеменидске династије“, Ancient Classical History“. Ancienthistory.about.com. 13. 4. 2012. Приступљено 19. 5. 2012.. 
  54. ^ Ненси Х. Дупри, http://www.aisk.org/aisk/NHDAHGTK05.php#TopИсторијски водич о Кабулу
  55. ^ Ненси Хеч Дупри / Ахмед Али Кухзад (1972). „Историјски водич о Кабулу – Име“. American International School of Kabul. Archived from the original on 30. 8. 2010. Приступљено 18. 9. 2010.. 
  56. ^ Зејмал, Е. В. „Кидаритско краљевство у Централној Азији“. у књизи: Историја цивилизација Централне Азије, том III. раскрснице цивилизација: од 250. до 750. п. н. е.. Ливтински, Б. А., ed., 1996, UNESCO Publishing, pp. 119-133. ISBN 978-92-3-103211-0.
  57. ^ Ливтински, Б. А. „Хефталитско краљевство“. In: Историја цивилизација Централне Азије, том III. раскрснице цивилизација: од 250. до 750. п. н. е.. Ливтински, Б. А., ed., 1996, UNESCO Publishing, pp. 135-162. ISBN 978-92-3-103211-0.
  58. ^ „Хорасан“. Encyclopædia Britannica Online. Archived from the original on 3. 10. 2010. Приступљено 21. 10. 2010.. 
  59. ^ „Хорасан“. Енциклопедија ислама. Brill. 2009. стр. 55-. „У преисламско и раноисламско време, термин „Хорасан“ је често имао веома широку денотацију, обухватајући делове које данас припадају совјетског Централној Азији и Авганистану“ 
  60. ^ Ибн Батутуа (2004). Путовања Азијом и Африком, 1325–1354 (reprint, illustrated ed.). Routledge. стр. 416-. ISBN 978-0-415-34473-9. 
  61. ^ Фиришта, Мухамед Касим Хинду Шах]] (1560). „Историја Индије“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. pp. 8- Приступљено 22. 8. 2010.. 
  62. ^ Захир Уд-Дин Мухамед Бабур]] (1525). „Догађаји 910. године (p.4)“. Бабурнама. Packard Humanities Institute Приступљено 22. 8. 2010.. 
  63. ^ „А.—Индијски краљеви Кабула“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. 1867–1877 Приступљено 18. 9. 2010.. 
  64. ^ Хамдулах Муставфи Казвински (1340). „Географски део NUZHAT-AL-QULU-а“. Превео Ги леСтранж. Packard Humanities Institute Приступљено 19. 8. 2011.. 
  65. ^ „А.—Индијски краљеви Кабула (с.3)“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. 1867–1877 Приступљено 18. 9. 2010.. 
  66. ^ „Династија Газнавида, Историја Ирана, Iran Chamber Society“. Iranchamber.com. Archived from the original on 24. новембар 2010 Приступљено 14. 11. 2010.. 
  67. ^ „Градови Ценралне Азије“. Faculty.washington.edu. 29. 9. 2007. Приступљено 6. 5. 2012.. 
  68. ^ Пејџ, Сузан (18. 2. 2009.). „Обамин рат: Распоређивање 17.000 подиже улог у Авганистану“. Usatoday.com Приступљено 19. 5. 2012.. 
  69. ^ „Династија Тимурида“. Britannica.com Приступљено 19. 5. 2012.. 
  70. ^ Отфиноски, Стивен (2004). Авганистан. Infobase Publishing. стр. 8, 130. ISBN 978-0-8160-5056-7. 
  71. ^ Браун, Едвард Г.. „Књижевна историја Персије, издање 4: Модерна времена (1500—1924), глава IV. Скица историје Персије током последња два века (1722—1922)“. Packard Humanities Institute Приступљено 9. 9. 2010.. 
  72. ^ „Хотакији“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 9. 9. 2010.. 
  73. ^ „Династија Дурани“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено . септембар 2010. 
  74. ^ „Историја Ирана: Династија Афшарида (Надер Шах)“. Iranchamber.com. Archived from the original on 24. новембар 2010 Приступљено 14. 11. 2010.. 
  75. ^ „Позадина: Авганистан“. Чињенице о свету. CIA Приступљено 24. 6. 2010.. 
  76. ^ „Ахмед Шах и Дурани царство“. Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 1997 Приступљено 25. 8. 2010.. 
  77. ^ „Ахмед Шах Дурани“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 9. 9. 2010.. 
  78. ^ Енгелс, Фридрих (1857). „Авганистан“. Енди Бланден. The New American Cyclopaedia, Vol. I Приступљено 25. 8. 2010.. 
  79. ^ Tanner (2009), стр. 126.
  80. ^ Nalwa (2009), стр. 198.
  81. ^ Soldier and Traveller. Memoirs of Alexander Gardner, Colonel of Artillery in the service of Maharaja Ranjit Singh. With an introduction by the Right Hon. Sir R. Temple.. Elibron Classics. стр. 116-. ISBN 978-0-543-01103-9. 
  82. ^ Chahryar (2003), стр. 296.
  83. ^ Хусејн, Ризван (2005). Пакистан и важност исламског милитантизма у Авганистану. Ashgate Publishing. pp. 108–109. ISBN 978-0-7546-4434-7.
  84. ^ Калиновски, Артеми М. (2011). Дуги растанак: Совјетско повлачење из Авганистана. Harvard University Press. pp. 25–28. ISBN 978-0-674-05866-8.
  85. ^ "Авганистан". Library of Congress Country Studies. Приступљено: 14. новембар 2010.
  86. ^ "Авганистан". Library of Congress Country Studies. Приступљено: 14. новембар 2010.
  87. ^ "<Божији војници: Хладни рат (Део 1/5)". CNN. 1998. Проверени оригинал: 2013-07-29. Приступљено: 11. октобар 2011.
  88. ^ UNICEF, Мине: Смртоносно наслеђе, архивирани оригинал: 5. август 2013
  89. ^ "Мине у Авганистану: Опасност стара деценијама". Defenseindustrydaily.com. 1. фебруар 2010. Проверенини оригинал: 2014-01-11. Приступљено: 6. мај 2012.
  90. ^ "Програм примања избеглица за Блиски Исток и Јужну Азију". Биро за становништво, избеглице и миграције. Проверени оригинал: 2014-04-13. Приступљено: 29. децембар 2013.
  91. ^ "Авганистан: Историја – Колумбија енциклопедија". Infoplease.com. 11. септембар 2001. Проверени оригинал: 2012-08-10. Приступљено: 19. мај 2012.
  92. ^ Saikal, Amin; Farhadi, Ravan; Nourzhanov, Kirill (28 November 2006). Modern Afghanistan: A History of Struggle and Survival. I. B. Tauris. стр. 352. ISBN 978-1-84511-316-2. .
  93. ^ "Окрвављене руке, Злочини почињени у Кабулу и авганистански легат некажњавања". Human Rights Watch. Проверен оригинал: 2009-12-12.
  94. ^ Гатман, Рој (2008): Како см пропустили причу: Осама Бин Ладен, Талибани и отимање Авганистана, Задужбина америчког Института за мир, 1. изд., Washington D.C.
  95. ^ "Извори о 11. септембру, Том VII: Фајл о Талибанима". gwu.edu. 2003. Проверени оригинал: 2013-10-31. Приступљено: 16. децембар 2013.
  96. ^ "Окрвављене руке, Злочини почињени у Кабулу и авганистански легат некажњавања". Human Rights Watch. Проверен оригинал: 2009-12-12.
  97. ^ "Бацајући сенке: Ратни злочин и злочини против човечанства: 1978–2001". Afghanistan Justice Project. 2005. Проверени оригинал: 2013-10-04. Приступљено: 16. децембар 2013.
  98. ^ "II. ПОЗАДИНА". Human Rights Watch. Проверени оригинал: 2008-11-02. Приступљено: 16. децембар 2013.
  99. ^ "II. ПОЗАДИНА". Human Rights Watch. Проверени оригинал: 2008-11-02. Приступљено: 16. децембар 2013.
  100. ^ "Бацајући сенке: Ратни злочин и злочини против човечанства: 1978–2001". Afghanistan Justice Project. 2005. Проверени оригинал: 2013-10-04. Приступљено: 16. децембар 2013.
  101. ^ "II. ПОЗАДИНА". Human Rights Watch. Проверени оригинал: 2008-11-02. Приступљено: 16. децембар 2013.
  102. ^ "II. ПОЗАДИНА". Human Rights Watch. Проверени оригинал: 2008-11-02. Приступљено: 16- децембар 2013.
  103. ^ Amnesty International. "Документ – Авганистан: више информација о страховању за безбедност и нова брига: Намерна и произвољна убиства: Цивили у Кабулу." 16. новембар 1995 Приступљено: Amnesty.org Проверено: 26. јул 2013
  104. ^ "Гладовање до смрти – Авганистан". YouTube. 2. август 2007. Проверени оригинал: 2014-04-25. Приступљено: 10. јун 2013.
  105. ^ Кол, Тајни ратови (Њујорк: Penguin, 2005), 14.
  106. ^ "Талибански рат против жена. Криза здравља и људских права у Авганистану". Лекари за људска права. 1998. Проверени оригинал: 14. јун 2007.
  107. ^ "Талибански рат против жена. Криза здравља и људских права у Авганистану". Лекари за људска права. 1998. Проверени оригинал: 14. јун 2007.
  108. ^ "Масудов последњи покушај – Авганистан". YouTube. 8. август 2007. Проверени оригинал: 25. фебруар 2014. Приступљено: 10. јун 2013.
  109. ^ Newsday (Октобар 2001). "Талибански масакри наведени за УН". Chicago Tribune. Проверени оригинал: 13. октобар 2013.
  110. ^ Newsday (2001). "Поверљиви извештај УН даје детаље о масовним убиствима цивила сељака". newsday.org. Проверени оригинал: 12. јун 2008. Приступљено: 12. октобар 2001.
  111. ^ Марсела Град. Масуд: Интимни портрет легендарног авганистанског лидера (1. март 2009 ед.). Webster University Press. с. 310.
  112. ^ Документи бележе године пакистанске подршке Талибана, Екстремиста". George Washington University. 2007. Проверени оригинал: 3. децембар 2013. Приступљено: 16. децембар 2013
  113. ^ "Унутар талибанских редова". Национална географија. 2007. Проверени оригинал: 29. јул 2013.
  114. ^ "Ахмед Шах Масуд". History Commons. 2010. Проверени оригинал: 25. јануар 2014. Приступљено: 16. децембар 2013.
  115. ^ Малеј, Вилијам (2009). Авганистански ратови. Палгрејв Макмилан. с. . ISBN 978-0-230-21313-5. pp. 288.
  116. ^ Марсела Град. Масуд: Интимни портрет легендарног авганистанског лидера (1. март 2009 ед.). Webster University Press. с. 310.
  117. ^ Рашид, Ахмед (11. септембар 2001). "Авганистански вођа побуне можда убијен у експлозији". Телеграф (Лондон). Проверени оригинал: 8. новембар 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :