Неуролингвистика
| Лингвистика |
|---|
| Теоријска |
| Дескриптивна |
| Примењена и експериментална |
| Повезани чланци |
| Лингвистички портал |
Неуролингвистика је научна дисциплина која проучава физиолошке механизме којима мозак обрађује информације везане за језик: како говоримо и разумемо, како учимо језик, која је природа језичких поремећаја. Неке од тема којима се ова наука бави су: локализација језика у мозгу, језичка обрада у реалном времену, мождане структуре и учење језика. Као интердисциплинарна наука, неуролингвистика користи методе и теорије других научних дисциплина, као што су: неурологија, лингвистика, когнитивне науке, неуробиологија, говорно-језички поремећаји, неуропсихологија и рачунарство.
Велики број истраживања из неуролингвистике заснован је на моделима преузетим из психолингвистике и теоријске лингвистике. Неуролингвистика истражује мождане процесе који су пандан онима које психолингвистика и теоријска лингвистика претпостављају у продукцији и разумевању говора. Такође се бави проценом лингвистичких теорија експерименталним путем, кроз методе афазиологије, неуроодсликавања, електрофизиологије и рачунарске симулације.
Локализација језика у мозгу[уреди | уреди извор]
Неуролингвистика се од почетка бавила потрагом за специфичним деловима мозга у којима се налази знање језика. Откривене су две зоне у мозгу чијим се оштећењем губи језичка способност: Брокина зона, која је задужена за говорну продукцију и Верникеова зона, која учествује у аудитивном разумевању говора[1]. Међутим, разни делови мозга учествују када користимо језик, те није установљен део мозга у ком се налази, нпр. вокабулар; по свему судећи, знање језика активира различите опште способности нашег мозга. Неуролингвистика се данас бави проучавањем тога како различити делови мозга сарађују у кодирању и декодирању језичких информација, да ли се и каква разлика јавља када се користи језик који нам није матерњи, да ли се може уочити да су за неке мање језичке целине задужени специфични мождани спојеви и сл.
[уреди | уреди извор]
Неуролингвистика користи експерименталне технике са модерном електрофизиолошком опремом како би проучила обраду језичких информација у мозгу у реалном времену. Откривено је да се речи процесуирају брзином која се мери милисекундама. Мерењем брзине обраде речи и конструкција могу се добити значајни подаци о самом процесу стварања или разумевања реченица. Рецимо, ако један тип реченице произведе три мерљиве мождане реакције (ЕЛАН, Н400 и П600), то нам може указати на то да постоје три корака у синтаксичком и семантичком разлагању реченице.[2]
Историјски развој неуролингвистике[уреди | уреди извор]
Неуролингвистика је почела да се развија у 19. веку, упоредо са развојем афазиологије, науке о језичким поремећајима (афазијама) који су проузроковани оштећењем мозга[1]. Афазиологија се и данас бави односом структуре и функције, анализирајући последице можданих оштећења на обраду језика[3].
Један од првих људи који су схватили везу између одређених делова мозга и обраде језика био је Пол Брока[1], француски хирург који је извршио велики број аутопсија на особама са говорно-језичким поремећајима, и који је открио да је већина имала оштећење мозга (лезију) у левом фронталном режњу, делу који је данас познат као Брокина зона. Френолози су почетком 19. века тврдили да су различити делови мозга задужени за различите функције и да језик претежно контролише фронтални део мозга, али Брокина истраживања представљају први емпиријски доказ те повезаности, и сматрају се епохалним и од кључног значаја за неуролингвистику и когнитивне науке[4][5].
Касније је Карл Вернике изнео претпоставку да су различите мождане области специјализоване за различите лингвистичке задатке[3]. Брокини и Верникеови радови установили су афазиологију као ново поље истраживања и засновали идеју да се језик може проучавати анализом физичких карактеристика можданих делова. У раном развоју афазиологије значајна су била и истраживања Корбинијана Бродмана, која је спроводио почетком 20. века, и који је “мапирао” површину мозга, поделивши је на велики број области на основу цитоархитектонике (ћелијске структуре) и функције сваке од ових области. Бродманова поља, како се данас називају, још увек су у широкој употреби у неурологији[6].
Развој технологије омогућио је процват неуролингвистике крајем 20. века. Неуроодсликавање (ПЕТ скенер и магнетна резонанца фМРИ), као и електрофизиолошка мерења (ЕЕГ и МЕГ) омогућиле су да се прецизно мери мождана активност приликом обављања језичких задатака продукције или разумевања. Први важан пробој било је откриће мождане реакције Н400 1980. године, јер је устављено да је Н400 везана за семантику (значење речи)[7].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Пхиллипс, Цолин; Куниyосхи L. Сакаи (2005). "Лангуаге анд тхе браин" (ПДФ). Yеарбоок оф Сциенце анд Тецхнологy. МцГраw-Хилл Публисхерс. пп. 166–169.
- ^ Фриедерици, Ангела D. (фебруар 2002). „Тоwардс а неурал басис оф аудиторy сентенце процессинг”. Трендс ин Цогнитиве Сциенцес. 6 (2): 78—84. дои:10.1016/С1364-6613(00)01839-8.
- ^ а б Wиśниеwски, Камил (12 Аугуст 2007). "Неуролингуистицс" Архивирано на сајту Wayback Machine (17. април 2016). Јęзyк ангиелски онлине. Ретриевед 31 Јануарy 2009.
- ^ Дронкерс, Н. Ф.; Плаисант, О.; Иба-Зизен, M. Т.; Цабанис, Е. А. (2. 4. 2007). „Паул Броца'с хисториц цасес: хигх ресолутион МР имагинг оф тхе браинс оф Леборгне анд Лелонг”. Браин. 130 (5): 1432—1441. ПМИД 17405763. дои:10.1093/браин/аwм042.
- ^ Тетер, Тхереса (Маy 2000). "Пиерре-Паул Броца" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. фебруар 2009). Мускингум Цоллеге. Ретриевед 25 Јануарy 2009.
- ^ МцЦаффреy, Патрицк (2008). "ЦМСД 620 Неуроанатомy оф Спеецх, Сwаллоwинг анд Лангуаге". Неуросциенце он тхе Wеб. Цалифорниа Стате Университy, Цхицо. Ретриевед 22 Фебруарy 2009.
- ^ Хагоорт, Петер; Цолин M. Броwн; Лее Остерхоут (1999). "Тхе неуроцогнитион оф сyнтацтиц процессинг." ин Броwн & Хагоорт. Тхе Неуроцогнитион оф Лангуаге. п. 280.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
