Олаф Стапледон

С Википедије, слободне енциклопедије

Олаф Стапледон
Олаф Стапледон
Олаф Стапледон
Датум рођења10 мај 1886(1886-05-10)
Место рођењаСиком, Воласи, Чешир, Енглеска,
 УК
Датум смрти6. септембар 1950.(1950-09-06) (64 год.)
Место смртиКалди, Чешир, Енглеска
 Уједињено Краљевство
ПребивалиштеЕнглеска
Држављанствоенглеско
Занимањероманописац и филозоф
РадовиStar Maker, Last and First Men, Odd John

Вилијам Олаф Стапледон (10. мај 1886 – 6. септембар 1950) – познат као Олаф Стапледон – био је британски филозоф и аутор научне фантастике.[1][2] Године 2014, он је уведен у Дворану славних научне фикције и фантастике.

Живот[уреди | уреди извор]

Стејплдон је рођен у Сикомбу, Валаси, на полуострву Вирал у Чеширу, као једини син Вилијам Клибет Стејплдона и Емелин Милер. Првих шест година свог живота провео је са родитељима у Порт Саиду у Египту. Школовао се у школи Абоцхолм у Дербиширу и Балиол колеџу у Оксфорду, где је 1909. године стекао диплому из модерне историје (друга класа), а 1913. унапређен у магистера.[3][4] Након кратког стажа као наставник у Манчестерској гимназији, радио је у бродарским канцеларијама у Ливерпулу и Порт Саиду од 1910. до 1912. Од 1912. до 1915. Стапледон је радио са ливерпулским огранком Радничког образовног удружења.[2]

Током Првог светског рата служио је као савесни приговарач.[2] Стапледон је постао возач хитне помоћи у Јединици хитне помоћи пријатеља у Француској и Белгији од јула 1915. до јануара 1919. године; одликован је Војним крстом за храброст.[5] Његова ратна искуства утицала су на његова пацифистичка уверења и залагање за светску владу.[6] Дана 16. јула 1919. оженио се Агнес Зеном Милер (1894–1984), аустралијском рођаком.[2] Први пут су се срели 1903. године, а касније су одржавали преписку током целог рата. Имали су ћерку Мери Сидни Стејплдон (1920–2008) и сина Џона Дејвида Стејплдона (1923–2014). Године 1920. преселили су се у Вест Кирби.

Радови[уреди | уреди извор]

Стапледонова фикција често представља тежњу неке интелигенције која је поражена равнодушним свемиром и његовим становницима који, мада без сопствене кривице, не успевају да схвате њене узвишене чежње. Испуњена је протагонистима које нагриза сукоб између њихових „виших” и „нижих” импулса.[2]

Стапледонова дела су директно утицала на Артура К. Кларка,[7] Брајана Алдиса,[8] Станислава Лема, Бертранда Расела,[9] Џона Глоага,[10] Најоми Мичисон,[11] К. С. Луиса,[12] Вернора Винџа,[13] Џона Мајнарда Смита[14] и индиректно су утицала на многе друге, доприносећи многим идејама света научне фантастике. „Натчовек” састављен од многих индивидуалних свести формира се понављајућу тему у његовом делу. Роман Star Maker садржи први познати опис онога што се данас назива Дајсоновим сферама. Фриман Дајсон придаје заслуге том роману за порекло идеје, чак је у једном интервјуу изјавио како би „Стапледонова сфера” било прикладније име.[15] Дело Last and First Men садржи ране описе генетског инжењеринга[16] и тераформираја. Роман Sirius описује пса чија је интелигенција повећана на ниво људског бића.

Неки коментатори су Стапледона назвали марксистом, мада се Стапледон дистанцирао од те етикете.[17] Стапледоново дело се такође односи на тадашње интелектуалне помодности (нпр. веровање у натчулну перцепцију).

Last and First Men, „будућа историја” 18 сукцесивних врста човечанства, и Star Maker, кратки преглед историје универзума, високо су цењени радови међу широким опсегом личности, као што су Хорхе Луис Борхес, Џ. Б. Пресли, Бертранд Расел, Алџернон Блеквуд,[18] Хју Валпол, Арнолд Бенет, Вирџинија Вулф (Стапледон је одржавао преписку са њом) и Винстон Черчил.[19] Супротно томе, Стапледонову филозофију је одбацио је К. С. Луис, чије је дело Cosmic Trilogy делимично написано као одговор на оно што је Луис сматрао неморалношћу, мада се Луис дивио Стапледоновој инвентивности и описао га као „изузетно доброг писца”.[20] Заправо, Стапледон је био агностик који је био непријатељски расположен према верским институцијама,[21] али не и верским чежњама, чињеница која га је довела у сукоб са Х. Џ. Велсом у њиховој преписци.[22]

Заједно са предавањем филозофије на Универзитету у Ливерпулу, у којем се сада налази архива Олафа Стапледона, Стапледон је предавао енглеску књижевност, индустријску историју и психологију. Он је написао многе нефикционе књиге о политичким и етичким темама, у којима се залагао за раст „духовних вредности”", које је дефинисао као оне вредности које изражавају чежњу за већом свешћу о себи у ширем контексту („личности у заједници”).[2] Сам Стапледон је своје духовне вредности назвао интелигенцијом, љубављу и креативним деловањем.[23] На његову филозофију снажно је утицао Спиноза.[24]

Филмска права[уреди | уреди извор]

Филмски продуцент и режисер Џорџ Пал купио је права на Odd John и 1966. године је магазин Castle of Frankenstein известио да је Дејвид Макалам ангажован да игра главну улогу.[25]

Године 2017. објављена је мутимедијска адаптација романа Last and First Men у обради исландског композитора Јохана Јохансона, номинованог за Оскара, која садржи приповест Тилде Свинтон и партитуру уживо коју је извела ББЦ Филхармонија.[26]

Године 2019, кратку филмску адаптацију Стапледонове приче „Модерни мађионичар” написали су, продуковали и глумели Џастин Макдоналд и Кејт Хоџсон. Филм, који је режирао Марк Хелер, такође је садржао глас Брајана Кокса и обележио је прву акциону адаптацију једног од Стапледонових књижевних дела.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Фикција[уреди | уреди извор]

Нефикција[уреди | уреди извор]

  • А Модерн Тхеорy оф Етхицс: А студy оф тхе Релатионс оф Етхицс анд Псyцхологy (1929)
  • Wакинг Wорлд (1934)
  • Саинтс анд Револутионариес (1939)
  • Неw Хопе фор Бритаин (1939)
  • Пхилосопхy анд Ливинг, 2 волумес (1939)
  • Беyонд тхе "Исмс" (1942)
  • Севен Пилларс оф Пеаце (1944)
  • Yоутх анд Томорроw (1946)
  • Интерпланетарy Ман (1948)
  • Тхе Опенинг оф тхе Еyес (ед. Агнес З. Стапледон, 1954)

Поезија[уреди | уреди извор]

  • Латтер-Даy Псалмс (1914)

Колекције[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Андy Саwyер, "[Wиллиам] Олаф Стапледон (1886-1950)", ин Боулд, Марк, ет ал, едс. Фифтy Кеy Фигурес ин Сциенце Фицтион. Неw Yорк: Роутледге, 2010. (пп. 205–210) ISBN 1135285349.
  2. ^ а б в г д ђ John Kinnaird, "Stapledon,(William) Olaf" in Curtis C. Smith, Twentieth-Century Science-Fiction Writers. Chicago, St. James, 1986. ISBN 0912289279 (пп. 693–6).
  3. ^ Киннаирд, Јохн. Олаф Стапледон. Борго Пресс, 1986. ISBN 978-0-916732-55-4
  4. ^ Оxфорд Университy Цалендар, 1915, п. 182
  5. ^ Винцент Геогхеган,"Олаф Стапледон:Религиоус бут нот а Цхристиан" ин Социалисм анд религион : роадс то цоммон wеалтх.Лондон: Роутледге, 2011. ISBN 9780415668286 (пп. 85–108).
  6. ^ „Висионс оф тхе Футуре: Олаф Стапледон - Арцхивес Хуб”. 
  7. ^ „Лоокинг фар, фар инто тхе футуре: Олаф Стапледон”. Киркус Ревиеwс. 
  8. ^ „Тхе Арт оф Пенгуин Сциенце Фицтион: Меморy оф тхе футуре”. www.пенгуинсциенцефицтион.орг. 
  9. ^ Марк Браке (2012). Алиен Лифе Имагинед: Цоммуницатинг тхе Сциенце анд Цултуре оф Астробиологy. Цамбридге Университy Пресс. стр. 225. ИСБН 9781139851091. „Стапледон'с wритингс греатлy инфлуенцед нот онлy кеy плаyерс ин оур оwн сторy он плуралисм, суцх ас Артхур C. Цларке анд Станислаw Лем, бут алсо фигурес ас диверсе ас Јорге Луис Боргес, Бертранд Русселл, Том Wинтрингхам, Виргиниа Wоолф, анд Wинстон Цхурцхилл.” 
  10. ^ Руддицк, Ницхолас, "Сциенце Фицтион", ин Бриан W. Схаффер, Јохн Цлемент Балл, Патрицк О'Доннелл, Давид W. Мадден анд Јустус Ниеланд, Тхе Енцyцлопедиа оф Тwентиетх-Центурy Фицтион. Јохн Wилеy & Сонс, 2010 ISBN 1405192445,(п. 333).
  11. ^ "Митцхисон, Наоми", ин Сциенце Фицтион анд Фантасy Литературе А Цхецклист, 1700–1974 : wитх Цонтемпорарy Сциенце Фицтион Аутхорс II. Роберт Региналд, Доуглас Менвилле, Марy А. Бургесс Детроит – Гале Ресеарцх Цомпанy. ISBN 0810310511 (п. 1002)
  12. ^ Леибовитз, Лиел (1. 11. 2011). „Стар Мен”. Таблет. Архивирано из оригинала 23. 04. 2016. г. Приступљено 1. 3. 2016.  Алсо, C.С. Леwис цитес Олаф Стапледон ас ан инспиратион ин хис префаце то Тхат Хидеоус Стренгтх.
  13. ^ Менон, Анил. „Артицле: Интервиеw: Вернор Винге”. Странгехоризонс.цом. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 24. 11. 2013. 
  14. ^ Дворскy, Георге (24. 4. 2004). „Јохн Маyнард Смитх анд Олаф Стапледон”. Приступљено 1. 3. 2016. 
  15. ^ „МеанингофЛифе.тв”. МеанингофЛифе.тв. Архивирано из оригинала 9. 1. 2014. г. Приступљено 24. 11. 2013. 
  16. ^ „Ласт анд Фирст Мен Суммарy”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 30. 05. 2020. 
  17. ^ "I ам нот а Марxист, бут I хаве леарнед муцх фром Марxистс, анд I ам нот анти-Марxист... Марxисм анд Цхристианитy спринг фром тхе саме емотионал еxпериенце, бут еацх ин итс wаy мисинтерпретс, фалсифиес." qуотед ин Геогхеган, Винцент, Социалисм анд Религион: Роадс то Цоммон Wеалтх.
  18. ^ Блацкwоод, Алгернон. "Цосмиц Тхриллерс",(Ревиеw оф Ласт анд Фирст Мен, Тиме анд Тиде, 20 Децембер 1930. Репринтед ин Фантасy Цомментатор магазине, 6(2):134–136. Фалл 1988.
  19. ^ Бенфорд,Грегорy, "Фореwорд" ин Ласт анд Фирст Мен. Лондон, Милленниум, 1999. ISBN 1-85798-806-X пп. иx–xи.
  20. ^ Амy Манделкер, Елизабетх Поwерс (12. 5. 1999). Пилгрим Соулс: А Цоллецтион оф Спиритуал Аутобиограпхy. Симон анд Сцхустер. стр. 521. ИСБН 9780684843117. 
  21. ^ Роберт Цросслеy (1994). Олаф Стапледон: Спеакинг фор тхе Футуре. Сyрацусе Университy Пресс. стр. 388. ИСБН 9780815602811. „Ин а лецтуре то тхе Неw Ренасценце Сцхоол ин Лондон, хе реитератед тхе централ парадоx оф хис оwн спиритуал лифе: "Агностицисм, фар фром дестроyинг религион, ис тхе гатеwаy то ливе религион." ...Ин а 1949 антхологy он религион, Олаф гаве симпле, прецисе еxпрессион то а проблем хе хад wрестлед wитх алл хис лифе: тхе емотионал инадеqуацy оф атхеисм анд тхе интеллецтуал унаццептабилитy оф тхеисм. Спирит, фор хим, меант а цхарацтер оф аспиратион, нот а субстанце аттрибутед то соулс ор деитиес.” 
  22. ^ Геогхеган, Винцент (29. 3. 2012). Социалисм анд Религион. ИСБН 9781136709609. 
  23. ^ Олаф Стапледон. „Тхе Греат Цертаинтy”. Архивирано из оригинала 4. 9. 2018. г. Приступљено 5. 5. 2016. 
  24. ^ Лиел Леибовитз. „Стар Мен”. Приступљено 4. 9. 2018. 
  25. ^ „Артицле: "Тхе Ман фром M.О.Н.С.Т.Е.Р." Цастле оф Франкенстеин, волуме 2, Но. 4 (1966)”. Давид МцЦаллум Фанс Онлине. Приступљено 25. 1. 2008. 
  26. ^ „Артицле: "Ласт анд Фирст Мен" (2017)”. Манцхестер Интернатионал Фестивал. Приступљено 25. 1. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Олаф Стапледон на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Olaf_Stapledon&oldid=27676849”