Винстон Черчил

Из Википедије, слободне енциклопедије
Винстон Черчил

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 30. новембар 1874.
Место рођења Вудсток (Велика Британија)
Датум смрти 24. јануар 1965.
Место смрти Лондон (Уједињено Краљевство)
Супружник Клементина Черчил
Држављанство Британско
Нација Енглез
Вероисповест Англиканизам
Политичка партија Конзервативна партија (1900—1904, 1924-1964)
Либерална партија (1904—1924)
Професија Члан парламента, државник, војник, новинар, историчар, писац, сликар
Потпис Sir Winston Churchill signature.svg
Мандат(и)
Премијер Уједињеног Краљевства
10. мај 194026. јул 1945.
Претходник Невил Чемберлен
Наследник Клемент Атли
Премијер Уједињеног Краљевства
26. октобар 1951. — 7. април 1955.
Претходник Клемент Атли
Наследник Ентони Идн

Винстон Леонард Спенсер Черчил (енгл. Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Вудсток, 30. новембар 1874Лондон, 24. јануар 1965) је био британски политичар и премијер Уједињеног Краљевства.

Рани живот[уреди]

Винстон Черчил, са седам година, 1881.

Рођен је у палати Бленхајм близу Вудстока у енглеском округу Оксфордшир. Винстон Черчил је био потомак познате породице Черчил: Винстонов отац успешни политичар Лорд Рандолф Черчил био је син Џона Спенсера-Черчила, седмог лорда од Марлбороа; Винстонова мајка била је Џени Џером Леди Рандолф Черчил ћерка америчког милионера Леонарда Џерома.[1] Директан предак Винстона Черчила био је Џон Черчил, први војвода од Молбороа.

Черчил је највећи део свог детињства провео у интернатима. Мајка коју је буквално обожавао ретко га је посећивала због чега су скоро сва његова писма почињала са молбом да га посети или да замоли његовог оца да му допусти да дође кући. Иако је будно пратио политичку каријеру свога оца никада нису били блиски.

1893. године је из трећег покушаја успео да положи пријемни за Краљевску војну академију у Сандхерсту коју је завршио као осми у класи. Био је распоређен у 4. хусарској коњичкој регименти. 1895. године пре него што ће његова регимента бити послата у Индију учествовао је као војни посматрач на страни шпанске војске у борби против побуњеника на Куби. На Куби је такође обављао и послове извештача Суботње Ревије. 1898. године распоређен је у 21. лансерску регименту као ратни извештач и учествовао је у бици код Омдурмана која је позната по томе што се у њој догодио последњи велики јуриш британске коњице.

Ужурбани млади човек[уреди]

С озбиром на то да је био син успешног политичара, није било изненађење када је млади Черчил одлучио да се политички ангажује. Прве политичке наступе имао је 1890. године као говорник на скуповима Конзервативаца. Било је приметно да је у раним годинама своје политичке каријере и касније средином двадесетих година двадесетог века често користио политички слоган свог оца о „Торијевској демократији“. Многи су сматрали да је Черчил на почетку своје политичке каријере био опседнут жељом да настави политичке битке свог оца од пре петнест година.

1899. године био је један од потенцијалних кандидата за представника града Олдхема. Један од дотадашња два представника града у Парламенту је преминуо, а други је био лошег здравља због чега је замољен да да оставку на ту функцију како би оба представника била истовремено изабрана. У веома занимљивој и бурној предизборној кампањи Черчил је направио неколико грешака због којих је са малом разликом изгубио од свог противкандидата али то није оставило трајније последице на његову политичку каријеру.

После неуспеха на изборима Черчил је постао ратни дописник у Другом бурском рату између Британаца и Холандских досељеника у Јужној Африци који су се називали Африканерима. Био је заробљен од стране Бура али је успео да побегне и да пређе границу са Мозамбиком. Брзо се вратио у Јужну Африку где се придружио Јужно афричкој коњичкој регименти са којом је учествовао у неколико бруталних и крвавих битака. Због храбрости коју је показао у овим биткама био је предложен за одликовање Викторијин крст али је Хорејшио Киченер ставио вето на овај предлог.

Черчил приликом посјете САД 1900. године

Черчил се касније вратио у Олдхем и искористио стечени публицитет да се кандидује за место у парламенту и буде изабран на општим изборима 1900. године. То је био успешан почетак његове политичке каријере дуге шездесет две године као представника у Доњем дому парламента од 1900. до 1922. године и од 1924. до 1964. године. Био је политички активан чак и у кратком периоду у којем није био посланик у Доњем дому. Иако је на почетку своје политичке каријере био члан Конзервативне странке 1904. је због свог противљења заштитном опорезивању морао да пређе у Либералну странку.

Министарски кабинет[уреди]

На општим изборима 1906. године Черчил је освојио место у Манчестеру. У Либералној влади Хенрија Кемпбела-Банермана био је на функцији Државног подсекретара за колоније. Черчил је ускоро постао најзначајнији члан владе изван Кабинета због чега јавност није била изненађена када га је нови премијер Херберт Хенри Асквит 1908. године увео у Кабинет као председника Одбора за трговину. По тадашњем закону новопостављени министар у Кабинету је морао да прође реизбор. Черчил је изгубио своје место у Манчестеру од конзервативца Вилијама Џојнсона-Хикса али је ускоро освојио место на изборима у Дандију. Као председник Одбора за трговину форсирао је радикалне социјалне реформе у координацији са тадашњим министром финансија Дејвидом Лојд Џорџом.

1910. године Черчил је био постављен за Државног секретара и његова улога на овој позицији била је донекле контроверзна. Чувена фотографија из тог времена показује нестрпљивог Черчила који је лично предводио опсаду у улици Сидни јануара 1911. године како вири иза угла не би ли видео ватрени окршај између припадника Шкотске гарде и опкољених анархиста. Његова улога у опсади изазвала је негативе реакције. Артур Балфор је поставио питање: „Он (Черчил) и фотограф су обоје ризиковали непроцењиве животе. Јасно ми је шта је фотограф тражио тамо али ми није јасно присуство високопоштованог господина?

1911. године Черчил је постављен на положај Првог Лорда Адмиралитета на којем ће дочекати почетак Првог светског рата. Са овог положаја подстицао је војне реформе које су обухватале развој морнаричког ваздухопловства, тенкова и прелазак са угља као основног погонског горива на нафту. Као Први Лорд Адмиралитета био је идејни творац и заговорник катастрофалног искрцавања снага Антанте код Галипоља на Дарданелима у Првом светском рату због чега је у јавности добио надимак „галипољски касапин“. Када је Аскет формирао коалициону владу састављену од представника свих политичких странака конзервативци су свој улазак у владу условили Черчиловом сменом са тренутног положаја. Следећих неколико месеци Черчил је био министар без портфеља да би затим дао оставку сматрајући да су његов потенцијал и енергија протраћени на оваквом положају. Поново је приступио армији, иако је задржао посланичко место и служио је неколико месеци на Западном фронту. Током овог периода његов потчињени био је млади Арчибалд Синклер који ће касније постати вођа Либералне партије.

Поновни успон[уреди]

У децембру 1916. године Аскет је изгубио поверење и заменио га је Лојд Џорџ. Ипак политичке прилике биле су исувише варљиве да би ризиковао да на себе навуче бес конзервативаца тиме што би дозволио Черчилу повратак у владу. Ипак, јула 1917. године Черчил је именован за Министра муниције. По завршетку рата Черчил је био на положају Државног секретара рата и Државног секретара за ваздухопловство (1919—1921). О могућој употреби бојних отрова при гушењу побуна на територијама бившег Османског царства под британским мандатом Черчил је написао:

Није ми јасна халабука која се диже око питања употребе гаса. Ми смо дефинитивно на Мировној конференцији постигли сагласност о даљој примени бојних отрова као метода ратовања. It is sheer affectation to lacerate a man with the poisonous fragment of a bursting shell and to boggle at making his eyes water by means od lachrymatory gas. Ја се снажно залажем за примену бојних отрова против дивљачких племена. Морални ефекат би био изузетан, а број људских жртава би био сведен на минимум. Нема потребе за коришћењем најсмртоноснијих бојних отрова: могу се користити и бојни отрови који изазивају иритацију и мучнину и који би ширили терор међу становништвом а чије дејство не би изазвало трајније последице по здравље људи који су дошли у непосредан контакт са отровом.

У овом периоду (1919—1921) свестрано се залагао за смањење војног буџета. Ипак, његова главна преокупација као Министра рата била је савезничка интервенција у Руском грађанском рату. Черчил је заговарао страну интервенцију тврдећи да бољшевизам треба „задавити у колевци“. У том циљу Черчил је успео да од разједињеног Кабинета добије сагласност за интензивирање и продужење британског ангажовања у овом сукобу и то противно ставовима свих важијих парламентарних група и упркос великом противљењу енглеске радничке класе. 1920. године после повлачења и последњег енглеског војника из Русије Черчил је издејствовао слање наоружања Пољској која је извршила инвазију на Украјину. 1921. године именован је за Државног секретара за колоније и био је један од потписника Англо-ирског споразума 1921. године којим је успостављена Ирска Слободна Држава.

Између два рата[уреди]

У октобру 1922. године Черчил је оперисао слепо црево. По изласку из болнице сазнао је да је влада пала и да предстоје општи избори. Либерална партија била је ослабљена унутрашњим поделама због чега је Черчилова предизборна кампања прошла јако лоше. Изгубио је место у Дандију жалећи се да је истовремено изгубио и министарску позицију и посланичко место и слепо црево. 1923. године поново се кандидовао као представник Либералне странке за место у Лестеру и изгубио. У наредних годину дана његови политички ставови приближили су се ставовима Конзервативне странке иако је себе називао антисоцијалистом и конституционистом. Две године касније на општим изборима 1924. године изабран је да представља Епинг као конституциониста и то уз свестрану подршку Конзервативаца. Следеће године је и формално приступио чланству Конзервативне странке уз примедбу да „Свако може да промени политичку странку али да је потребна генијалност да се то учини више пута“.

1924. године је постављен за министра финансија у влади Стенлија Болдвина у којој је био задужен за катастрофални повратак Уједињеног Краљевства на Златни стандард што је изазвало дефлацију, незапосленост и проузроковало штрајк рудара који је 1926. године прерастао у генерални штрајк у Уједињеном Краљевству 1926.. Одлуке које су проузроковале овакве последице инспирисале су познатог енглеског економисту Џона Мејнарда Кејнса да напише дело Економске последице господина Черчила у којем је изнео аргументе који су указивали на то да ће повратак на златни стандард изазвати светску депресију. Черчил је касније признао да је ово била најгора одлука коју је донео у својој политичког каријери. Ипак, мора се имати у виду да Черчил није био економиста и да се у обављању функције министра финансија у великој мери ослањао на савете гувернера енглеске банке Монтаги Нормана (за кога је Кејнс рекао: „Увек шармантан и увек у криву“.)

Током генералног штрајка 1926. године забележено је да је Черчил предложио да се против рудара штрајкача употребе митраљези. Черчил који је истовремено био и уредник владиног листа Британска газета је у једној расправи изнео следећи став „или ће држава сломити генерални штрајк, или ће генерални штрајк сломити државу“. У својим изјавама отишао је толико далеко да је чак забележено да је рекао да је фашизам који је спроводио Бенито Мусолини у Италији учинио услугу свету показавши му како треба да се бори против субверзивних снага сматрајући да владајући режим треба да представља брану о коју ће се разбити талас комунистичке револуције.

Конзервативна влада је поражена на општим изборима 1929. године. Током следеће две године Черчил се разишао са руководством Конзервативне странке по питањима заштитног опорезивања и индијске самоуправе. Када је Рамзи Мекдоналд формирао Националну владу 1931. године Черчил није позван да у њој учествује. У том тренутку нашао се на најнижој тачки у својој дотадашњој политичкој каријери. У овом периоду углавном се бавио писањем и јавним иступима у којима се жестоко противио идеји о независности Индије.

Убрзо затим његову пажњу привукао је брзи успон на власт Адолфа Хитлера у Немачкој праћен поновним наоружавањем Немачке. Почетком тридесетих година двадесетог века био је један од ретких политичара који је био свестан опасности коју Хитлер представља због чега је инсистирао на јачању британске одбрамбене моћи и спровођењу агресивније спољне политике. Био је један од најжешћих критичара помирљивог става који је Невил Чемберлен заузео у односу на Адолфа Хитлера. У исто време пружио је свестрану подршку краљу Едварду VIII током абдикационе кризе што је изазвало шпекулације у јавности да му је заузврат понућено да буде премијер уколико би краљ одбио да прихвати Болдвинов савет што би довело до распуштања владе. Ипак, до тога није дошло и Черчил се нашао у политичком запећку.

Черчил као ратни премијер[уреди]

Током ваздушних напада
Познати „V“ поздрав
Самит у Јалти

По избијању Другог светског рата Черчил је постављен за Првог лорда Адмиралитета. На овој позицији био је један од најангажованијих британских министара током тзв. „Лажног рата“ у којем су се зараћене стране углавном сукобљавале на мору. Као Први лорд Адмиралитета организовао је напад на немачке снаге у Норвешкој.

Черчил је упркос проглашеној неутралности Норвешке заговарао превентивну окупацију норвешке луке Нарвик која је била кључна за транспорт гвоздене руде ископане у рудницима Кируне у Шведској. Оклевање владе Невила Чемберлена да донесе одлуку о искрцавању британских трупа у Нарвику због страха од америчке реакције с обзиром на норвешку неутралност омогућила је Немачкој да припреми и изведе војну операцију у којој је окупирала Данску и Норвешку. Британске снаге су се ипак искрцале код Нарвика и потиснуле немачке снаге из града. Међутим, како је Француска била пред поразом, а припреме за евакуацију Британског експедиционог корпуса у току ове трупе су повучене из Норвешке како би биле ангажоване на одбрани британских острва и како би подржале ратне напоре у Француској.

Упркос неуспеху операција у Норвешкој након Чемберленове оставке 1940. године Черчил је изабран за премијера и формирао је владу састављену од представника свих политичких странака. Као одговор на свеопшту критику на рачун владе која се односила на непостојање конкретне министарске функције која би се бавила искључиво вођењем рата Черчил је успоставио и одмах заузео додатну функцију Министра рата. Одмах након тога поставио је свог доброг пријатеља и повереника, индустријалца и новинара Лорда Бивербрука на функцију са које је руководио целокупном ваздухопловном индустријом. Управо Бивербрукова запањујућа пословна способност омогућила је Британији да за кратко време значајно убрза и повећа производњу постојећих и конструисање нових типова авиона што је имало значајног утицаја на даљи ток рата.

Черчилови говори инспирисали су поражену јавност Уједињеног Краљевства на наставак борбе. Први говор који је Черчил одржао као премијер је остао запамћен као један од његових најбољих говора у којем се енглеском народу обратио са речима: „Могу вам понудити само крв, зној и сузе“. Убрзо затим одржао је још два позната говора непосредно пред почетак битке за Британију. Први говор садржао је ове бесмртне речи: „Бранићемо наше острво, без обзира на цену, борићемо се на плажама, борићемо се на десантним зонама, борићемо се на пољима и на улицама, борићемо се у брдима; никада се нећемо предати." Други говор је такође садржао његове познате речи: „Зато прионимо на наше обавезе, учинимо крајњи напор како би уколико Британска Империја и Комонвелт потрају хиљаду година људи без размишљања говорили 'То је био њихов најславнији час.'" На врхунцу битке за Британију његово одлично познавање одбрамбених напора британског краљевског ратног ваздухопловства било је овековечено у једној чувеној реченици: „Никада у историји људског ратовања није се догодило да велики број појединаца дугује толико много тако малом броју људи“ притом мислећи на енглеске пилоте од чије победе у бици за Британију је зависила судбина Енглеске.

Његови одлични односи са Френклином Д. Рузвелтом обезбедили су Уједињеном Краљевству испоруке значајне количине ратног материјала који је транспортован бродским конвојима преко северног Атлантског океана. Управо из тих разлога Черчил је осетио велико олакшање када је Рузвелт по трећи пут изабран са америчког председника. Одмах по реизбору Рузвелт је иницирао успостављање специјалних економских односа са Уједињеним Краљевством који су омогућили да се Енглеској обезбеди потребан ратни материјал без надокнаде као и транспортни бродови и то без плаћања пореза. Једноставно речено Рузвелт је убедио амерички Конгрес да се цена коју Енглеска плаћа састоји у одбрани Америке и њених интереса; и тако је настао Закон о зајму и најму. Черчил је имао 12 састанака на највишем нивоу са Рузвелтом који су резултовали доношењем Атлантске повеље, прве европске стратегије, Декларације Уједињених нација као и других ратних и политичких одлука. Черчил је такође иницирао и стварање Управе за специјалне операције под руководством министра ратне индустрије Хјуа Далтона који је са запаженим успехом организовао партизански отпор и субверзивне акције на окупираним територијама у Европи; као и командосе који ће касније постати шаблон за формирање специјалних снага у армијама широм света. Руси су Черчилу због његове упорности и тврдоглавости дали надимак „Британски булдог“.

Упркос успешном вођењу рата неки Черчилови поступци изазвали су контроверзу. Черчил је у великој мери био индиферентан, а можда и сагласан са изазивањем Велике Бенгалске глади 1943. године због које је умрло 2,5 милиона Бенгалаца. Након успешног освајања Британске Бурме јапанске снаге запретиле су Британској Индији. Сматра се да је одсуство британске помоћи изгладнелима у Бенгалу било део смишљене политике „спаљене земље“ како би се у случају успешне јапанске инвазије овај проблем натоварио непријатељу на врат. Черчил је такође подржао и бомбардовање Дрездена[тражи се извор од 04. 2014.] непосредно пред крај рата упркос томе што је град имао мали војни значај али је зато био претворен у велико прихватилиште за немачке избеглице са истока које су се повлачиле пред напредовањем Црвене армије.

Черчил је био један од главних учесника преговора који ће поново исцртати послератне границе у Европи и Азији. Преговори на ту тему започети су почетком 1943. године. Предлози споразума о европским границама били су озваничени од стране Харија С. Трумана, Черчила и Стаљина на конференцији у Посдаму.

Део споразума који се односио на границе Пољске као и на њену границу са Совјетским Савезом и Немачком сматрао се издајничким зато што је био закључен противно ставовима званичне Пољске владе у егзилу. Черчил је сматрао да је једини начин да се отклони тензија између ове две нације да се изврши размена становништва у пограничним крајевима. Трансфер становништва је на крају спроведен на начин који је за последицу имао патњу и смрт великог броја људи. Черчил је био велики противник анексије Пољске од стране Совјетског Савеза. У својим делима жестоко се успротивио анексији али није био у могућности да је спречи.

После Другог светског рата[уреди]

Винстон Черчил 1942. године

Иако је значај улоге Винстона Черчила у Другом светском рату био неоспоран успео је да створи многе непријатеље у својој домовини. Јавно се успротивио бројним популарним идејама као што је обезбеђење здравственог осигурања и бољег школовања за највећи део популације што је изазвало велико незадовољство у народу, а нарочито у оним слојевима који су активно учествовали у Другом светском рату. На првим послератним изборима Черчил је претрпео тежак пораз од кандидата Лабуристичке партије Клемента Атлија. Неки историчари сматрају да је став британског народа био да политичар који тако добро води државу у рату неће моћи да је исто тако добро води и у миру. Други пак тврде да су поражавајући резултати на изборима последица не негативног става према Черчиловој личности већ лоших резултата владавине Конзервативне партије остварених тридесетих година за време Болдвина и Чемберлена.

Черчил је био један од првих заступника пан-европејства које је временом довело до формирања Европског јединственог тржишта и касније Европске уније (због чега је једна од три главне зграде Европског парламента названа по његовом имену). Черчил је такође био заслужан и за именовање Француске за сталног члана Савета безбедности Уједињених нација.

На почетку Хладног рата први је употребио израз „гвоздена завеса“ који је првобитно сковао Јозеф Гебелс. Овај израз ушао је у широку употребу 1946. године након говора у Вестминстер колеџу у Мисоурију када је Черчил, који је иначе био гост Харија С. Трумана изјавио: „Од Шћећина на Балтику до Трста на Јадранском мору спустила се гвоздена завеса на континент. Иза ове линије се налазе све престонице древних држава централне и источне Европе. Варшава, Берлин, Праг, Беч, Будимпешта, Београд, Букурешт и Софија, сви ови познати градови и њихово становништво су део територије коју сада морамо звати Совјетском интересном сфером“.

Други мандат[уреди]

У послератним годинама Черчил је био неуморни вођа конзервативне опозиције. После пораза лабуриста на општим изборима 1951. године поново је постао премијер. Била је то трећа влада коју је формирао и у којој ће остати све до своје оставке 1955. године. Током овог периода обновио је специјалне односе између Британије и САД и активно је учествовао у формирању послератног поретка.

Његова унутрашња политика међутим остала је у сенци читаве серија спољно-политичких криза које су делимично биле последица сталног опадаља Британске војске и империјалног престижа и моћи. Како је био један од најјачих заступника Британије као интернационалне силе Черчил је често у оваквим ситуацијама примењивао директну акцију.

Признања[уреди]

Одмах после Другог светског рата и пораза на изборима Черчилу је понуђено место у Горњем дому и титула првог Војводе од Лондона. Надајући се да његова политичка каријера још увек није готова Черчил је одбио понуђену част.

1953. године добио је два важна признања: проглашен је за Витеза подвезице (поставши Сер Винстон Черчил) и добио је Нобелову награду за књижевност "за умешност у изношењу историјских и библиографских описа као и за бриљантно говорничко умеће које је користио у одбрани узвишених људских вредности". У јуну исте године Черчил је доживео мождани удар због чега му је десна страна тела остала парализована. Због лошег здравственог стања повукао се са политичке сцене 5. априла 1955. године али је задржао положај канцелара Универзитета у Бристолу.

1956. године добио је "Karlspreis" (Шарлемањ награду) награду коју му је доделио немачки град Ахен као особи која је највише допринела европској идеји и европском миру.

Неколико следећих година ревидирао је и коначно објавио „Историју народа енглеског говорног подручја“ у четири тома. 1959. године Черчил је добио титулу "Father of the House" - Отац дома поставши посланик са најдужим непрекидним мандатом још од 1924. године. На овој функцији остао је све до свог повлачења из Доњег дома 1964. године када је титула „Оца дома“ пренета на Реба Батлера.

Последњи дани[уреди]

Свестан свог лошег физичког и менталног стања Черчил се повукао са места премијера 1955. године. На месту премијера заменио га је Ентони Идн. Пензионерске дане проводио је у Чартвелу и на југу Француске.

1963. на основу конгресног акта председник САД Џон Ф. Кенеди прогласио је Черчила за првог почасног грађанина САД. Черчил је био сувише болестан да би присуствовао церемонији у Белој кући због чега су његов син и унук примили награду уместо њега.

15. јануара 1965. године Черчил је доживео још један мождани удар који је оставио тешке последице. Преминуо је девет дана касније 24. јануара 1965. године тачно 70 година од дана смрти његовог оца. Његов погреб био је највеће окупљање државних представника из преко 100 земаља, председника држава и чланова краљевских породица.

По његовој жељи сахрањен је на породичној парцели у дворишту цркве Свети Мартин у Бледону близу Вудстока недалеко од места његовог рођења у Бленхејму.

Адам Прибићевић у мемоарима "Мој живот" каже да су Черчил и Рузвелт највећи злочинци у историји Европе, јер су бомбардовали као "савезници" само српске градове, далеко горе од Хитлера, и да Стаљин и Хитлер тако шта својим пријатељима нису радили.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Darryl Lundy. „Rt. Hon. Sir Winston Leonard Spencer Churchill“. thePeerage.com Приступљено 20. 12. 2007.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :