Пад куће Ашера

С Википедије, слободне енциклопедије
Прво издање приповетке "Пад куће Ашера" на енглеском.

„Пад куће Ашера” је приповетка коју је написао Едгар Алан По. Први пут је објављена 1839. године.

Заплет[уреди | уреди извор]

Приповетка почиње доласком неименованог приповедача у кућу свог пријатеља, Родерика Ашера, након што је од њега примио писмо у ком се жали на болест и тражи помоћ. По доласку, приповедач примећује танку пукотину која се пружа са крова низ кућу све до околног језера.

Иако је По ово дело написао пре него што је модерна психологија установљена као наука, Родериково стање се може описати помоћу њене терминологије. Оно укључује облике преоптерећења чула који су познатији као хиперестезија (преосетљивост на текстуре, светлост, звуке, мирисе и укусе), хипохондрија (претерана забринутост или брига о поседовању озбиљних болести) или акутна анксиозност. Откривено је да је Родерикова сестра, Маделин, такође болесна и пада у каталептичне трансеве који су налик смрти. Приповедач је задивљен Родериковим сликама, и покушава да га развесели читајући му и слушајући његове импровизоване музичке композиције за гитару. Родерик пева песму "Уклета палата", затим говори приповедачу да верује да је његова кућа жива, и да је тај осећај стекао на основу уређења зидова и вегетације које је окружују.

Родерик касније обавештава приповедача да му је сестра умрла и инсистира на томе да две недеље остане закопана у породичној гробници у кући, пре него што буде коначно сахрањена. Приповедач помаже Родерику да стави тело у гробницу и примећује да Маделин има ружичасте образе, што се понекоме дешава након смрти. Закопају је али током наредне недеље и Родерик и приповедач постају све више узнемирени без неког посебног разлога. Почиње олуја. Родерик долази до приповедачеве спаваће собе, која је смештена тачно изнад гробнице, и широм отвара прозоре по олуји. Примећује да језерце које окружује кућу изгледа као да светлуца у мраку иако нема муња, као што је светлуцало на сликама Родерика Ашера.

Приповедач покушава да смири Родерика наглас му читајући "Тхе Мад Трист", роман о витезу по имену Етелред који проваљује у колибу пустињака у покушају да избегне надолазећу олују како би тамо пронашао дворац пун злата коју чува змај. Такође налази и штит од сјајног месинга који виси на зиду у који је урезана легенда. Легенда каже да ће онај који уђе бити победник а ко убије змаја припашће му штит.

Једним потезом буздована, Етелред пробада змаја који умире уз продорни врисак. Полази да узме штит који пада на под производећи застрашујући звекет.

Док приповедач чита о витежевом насилном уласку у колибу, негде у кући се чују звуци пуцања и цепања. Поред змаја који умире вриштећи, у кући се такође чује врисак. Док штит пада са зида чује се метални и шупљи одјек. Родерик постаје све више хистеричан, и на крају узвикује да те звуке прави његова сестра која је заправо била жива када је затворена у гробницу. Затим се врата спаваће собе широм отварају и појављује се Маделин. Она пада на свог брата и заједно се спуштају на земљу као лешеви. Приповедач затим бежи из куће. У том тренутку примећује блесак месечине иза себе што га натера да се окрене како би угледао месец који сија кроз сада већ раширену пукотину. Док то посматра, Кућа Ашера се цепа на два дела и тоне у језерце.

Историја публикација[уреди | уреди извор]

Приповетка „Пад куће Ашера“ преведена је на српски језик и објављена у више наврата:

  • 1980. Ђаво перверзности / Едгар Алан По;[изабрао и уредио Раде Војводић]. Београд : Слово љубве.[1][мртва веза]
  • 1922. Приче тајанства и маште / Едгар Алан По;(Светислав Стефановић и Станислав Винавер) Графичко предузеће Просвета А.D., [б. г.] ([Београд : Штампарија и цинкографија Време]).[2][мртва веза]
  • 1994. Пад Куће Ашера / Едгар Алан По ; [приредио Душан Патић]. Нови Сад : Соларис.[3][мртва веза]

Извори инспирације[уреди | уреди извор]

Поова инспирација за причу може бити основана на догађајима из куће Језикија Ашера, која се налазила на имању Ашера а сада је простор од три блока који се налази у Бостону. Кућа је саграђена 1684. а срушена и премештена 1830.[1] Тврди се да је старији супруг своју супружницу на истом месту затекао у прељуби са морнарем и сахранио. Када је кућа Ашера срушена 1830. у њој су нађена два загрљена тела у рупи у подруму.[2]

Други извор инспирације може представљати пар по имену Господин и Госпођа Лук Ашер, пријатељи и колеге глумци његове мајке Елизе По.[3] Пар се старао о троје Елизине деце (укључујући и Поа) током њене болести и коначне смрти.

Немачки писац Е.Т.А. Хофман, који је Поу био узор и инспирација, објавио је причу "Дас Мајорат" 1819. Постоји пуно сличности између ове две приче, као што су пуцање куће на два дела, језиви звуци у ноћи, прича смештена у причи и власник куће који се зове Родерик. Како је По познавао Хофманова дела сигурно је да је знао причу и паметно се од ње одвојио користећи овај елемент за своје потребе.[4]

Анализа[уреди | уреди извор]

Сматра се да је “Пад куће Ашера” најбољи пример Поовог “апсолута” у ком су сваки елемент и детаљ битни и повезани.[5]

Мотив уклетог замка који се урушава кључна је карактеристика дела "Отрантски замак" (1764) Хорацеа Wалполеа, који је доста допринео утврђивању готике као жанра. Присуство велике куће која се распада симболизујући раздор људског тела је елемент карактеристичан за Поово касније стварање.[6]

“Пад куће Ашера” представља способност Поа да дода емотивну ноту свом делу, нарочито осећај страха, пропасти и кривице.[7] Те емоције се концентришу у Родерику Ашеру који, као многи Поови ликови, пати од неименованог обољења. Као и приповедачу из дела “Издајничко срце”, та болест му знатно појачава чула. Болест се испољава физички али је укорењена у Родериковом умном или пак моралном стању. Како је наглашено болестан зато што очекује да то буде због болести која се провлачи кроз историју породице и због тога је, у суштини, хипохондар.[8] Такође покопава своју сестру зато што очекује да је сахрани живу и тако оствари лично самоиспуњавајуће пророчанство.

Сама кућа Ашерових, која је двожначно представљена као грађевина и као породица, игра веома битну улогу у причи. Она је први “лик” којег нарратор представља, придавајући јој људски опис: њени прозори су два пута описани као “нешто налик очима” у првом пасусу. Пукотина која се ствара са једне стране представља симбол распадања породице Ашера и кућа “умире” са њима. Ова веза је истакнута у Родериковој песми “Уклета палата” која упућује на то да кући следује пропаст.[9]

Опијум, који По помиње неколико пута у својој прози и песмама, у причи је поменут двапут. Мрачну атмосферу коју ствара беживотни пејзаж око виле Ашера приповедач пореди са мучним симптомима код зависника који престаје да узима опијум. Приповедач такође описује изглед Родерика Ашера као непоправљивог зависника од опијума.

Алузије[уреди | уреди извор]

  • Почетни епиграф “Ле Рефус” француског композитора Пјер-Жан де Беранжера (1780–1857), на српском: “Његово срце је успавана лаута, када је додирнеш чућеш одјек”. Беранжеров оригинални текст садржи "Мон цœур" (моје срце) а не "Сон цœур" (његово/њено срце).
  • Приповедач описује једну од Ашерових музичких композиција као Веберов валцер. Ово се односи на популарно дело за клавир из Поовог времена под називом “Веберов последњи валцер” које је компоновао Карл Готлиб Раисигер (1798–1859).[10] Копија рукописа је пронадјена медју Веберовим папирима након његове смрти 1826. године и тако му је дело приписано грешком.
  • Ашерова слика подсећа приповедача на Хенрија Фуселија (1741–1825), британског сликара који је рођен у Швајцарској.

Књижевни значај и критика[уреди | уреди извор]

Заједно са делима: „Издајничко срце“, „Црни мачак“ и „Бачва амонтиљада“, „Пад куће Ашера“ представља једно од Поових најпознатијих дела у оквиру прозе.[11] Ово веома узнемирујуће и језиво остварење сматра се ремек-делом америчког готичког романа. Несумњиво, као и у већини својих прича, По доста позајмљује из већ развијене готичке традиције. Ипак, како је Г. Р. Томсон написао у свом уводу у своје дело "Греат Схорт Wоркс оф Едгар Аллан Пое": „Прича је довољно слављена као ремек-дело готичког хорора; она је такође ремек-дело драматичне ироније и структуралног симболизма“.[12]

Неки критичари сматрају да је По, који је утицао на Хермана Мелвила, био инспирација за лика по имену Ахаб из романа „Моби Дик“. Џон МекАлир изражава да је идеја за „објективисање Ахабовог слабог карактера“ произашла из Поове „силе која буди сећања“. У оба дела је појава исправности видљиво оштећена - Ахаб има ожиљак на лицу као што и кућа Ашера на себи има процеп.[13]

У медијима[уреди | уреди извор]

У нискобуџетном филму Роџера Кормана из 1960. у ком Винсент Прајс глуми Родерика Ашера, Марк Дејмон приповедача (у филму се зове Филип Винтроп) који се заљубљује у болешљиву даму Маделин (Мирна Фахеј) током њеног боравка у Бостону и вери је. Како Родерик открива, породица Ашера има прошлост толико ипуњену злом и окрутношћу да су се он и Маделин заклели када су били млади да никада никада неће имати деце чиме би се њихова лоза окончала. Винтроп очајнички покушава да убеди Маделин да оде са њим иако Родерик то не допушта и умало успева у томе када Маделин добија каталептични напад налик смрти. Њен брат (који зна да је још увек жива) успева да убеди Винтропа да је мртва и ужурбано је затвара у ковчег у породичној гробници. Када се пробуди, Маделин добија панични напад, луди успева да се ослободи. Суочава се са својим братом покушавајући да га задави. У том тренутку мало угља пада на под из камина и настаје огроман пожар. Винтроп успева да побегне док Маделин, Родерик и његов кућни слуга умиру у пожару. Овај филм је први у низу од осам Корманових филмова инспирисаних делима Едгара Алана Поа.

„Пад куће Ашерових“ је такође искоришћен као прича за кратак анимирани филм који је део „Еxтраординарy талес“ серије. Глас наратору позајмио је Кристофер Ли.[14][15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ан Хисториц Цорнер, Тремонт Стреет анд Темпле Плаце бy Wалтер К. Wаткинс, ин Даyс анд Wаyс ин Олд Бостон бy Wиллиам С. Росситер (ед.), Бостон: Р.Х. Стеарнс & Цо., 1915, пп. 91-132
  2. ^ А.I.А. Гуиде то Бостон. Сусан анд Мицхаел Соутхwортх п. 59
  3. ^ Аллен, Хервеy. Исрафел: Тхе Лифе анд Тимес оф Едгар Аллан Пое. Неw Yорк: Фаррар & Ринехарт, Инц., (1934), стр. 683.
  4. ^ Хоффманн, Е. Т. А. (1990). Каисер, Герхард Р., ур. Нацхтстüцке. Стуттгарт: Пхилипп Рецлам. ИСБН 978-3-15-000154-7. 
  5. ^ Беебе, Маурице. "Тхе Универсе оф Родерицк Усхер" ас цоллецтед ин Пое: А Цоллецтион оф Цритицал Ессаyс, Роберт Реган, ед. Енглеwоод Цлиффс, Њ: Прентице Халл, Инц., 1967. п. 123.
  6. ^ Хутцхиссон, Јамес M. (2005). Пое / Јамес M. Хутцхиссон. Јацксон: Университy Пресс оф Миссиссиппи. стр. 290. ИСБН 978-1-57806-721-3. 
  7. ^ Меyерс, Јеффреy. Едгар Аллан Пое: Хис Лифе анд Легацy. Неw Yорк Цитy. . Цоопер Сqуаре Пресс. 1992. стр. 111. ИСБН 978-0-8154-1038-6.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  8. ^ Бутлер, Давид. "Усхер'с Хyпоцхондриасис: Ментал Алиенатион анд Романтиц Идеалисм ин Пое'с Готхиц Талес", цоллецтед ин Он Пое: Тхе Бест фром "Америцан Литературе. Дурхам, НЦ. . Дуке Университy Пресс. 1993. стр. 189—90. ИСБН 978-0-8223-1311-3.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  9. ^ Меyерс, Јеффреy. Едгар Аллан Пое: Хис Лифе анд Легацy. Неw Yорк Цитy. . Цоопер Сqуаре Пресс. 1992. стр. 111. ИСБН 978-0-8154-1038-6.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  10. ^ „Едгар Аллан Пое Социетy оф Балтиморе - Генерал Топицс - А Феw Минор Пое Топицс”. еапое.орг. 
  11. ^ Кеннедy, Ј. Гералд. "Интродуцтион: Пое ин Оур Тиме" цоллецтед ин . А Хисторицал Гуиде то Едгар Аллан Пое. Оxфорд Университy Пресс. 2001. стр. 9. ИСБН 978-0-19-512150-6. 
  12. ^ Тхомсон, Г. Р. Греат Схорт Wоркс оф Едгар Аллан Пое (ХарперЦоллинс, 1970), п. 36.
  13. ^ МцАлеер, Јохн Ј. "Пое анд Готхиц Елементс ин Мобy-Дицк", Емерсон Социетy Qуартерлy, Но. 27 (II Qуартер 1962): 34.
  14. ^ Yоунг, Деборах (26. 03. 2015). „'Еxтраординарy талес': Хонг Конг Ревиеw”. Тхе Холлywоод Репортер. 
  15. ^ „Еxтраординарy талес ин тха Хаифа филм фестивал”. Архивирано из оригинала 07. 10. 2015. г. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pad_kuće_Ašera&oldid=26777706”