Приступачност објектима особа са инвалидитетом

С Википедије, слободне енциклопедије

Приступачност објектима особа са инвалидитетом који је одавно идентификована као оно што је у данашње време познато као социјални модел инвалидитета. Ову фразу је сковао Мајк Оливер 1983. године, и она формулише разлику између медицинског модела инвалидитета – према коме је потребно кориговати ограничење – и друштевеног модела инвалидитета – према коме друштво које ограничава особу треба кориговати.[1]

Концепт универзалог дизајна[уреди | уреди извор]

Када је реч о приступачности објеката особама са инвалидитетом, имајући у виду основне принципе на којима почива концепт универзалног дизајна,[2] треба уважити принципе Европског концепта приступачности из 2003. године :

Неадекватно решен приступ особама са инвалидитетом, који је немогућ без туђе помоћи, због високог ивичњака
Приступ  Сваком треба да буде омогућено да уђе у објекте или јавне површине без туђе помоћи, са лакоћом и без осећаја стида.
Употреба Сваком треба да буде омогућено да користи објекте и јавне просторе са подједнаком лакоћом.
Пројектовање, изградња, одржавање и управљање објекатима не смеју да отежавају коришћење једној особи у односу на другу.
Задовољство Свако заслужује право да ужива у окружењу.
Безбедност Свако има право да живи, ради и да се одмара у безбедном окружењу.
Пројектовање, изградња, одржавање и управљање објектима морају да обезбеде безбедност свакој особи.
Обзирност Свако заслужује да му се посвети подједнака пажња од стране оних који одобравају, пројектују, граде, одржавају и управљају објектима и јавним просторима.
Естетски критеријуми  Решења којима се остварује приступачност треба да буду неупадљива, лепа и у складу са амбијенталном целином.

Примери неких од баријера за особе са инвалидитетом[уреди | уреди извор]

Међународне ознаке обавештења о рампама за инвалиде[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]