Секвенцирање
Секвенцирање је у генетици и биохемији метода којом је могуће утврдити редослед појединих градивних елемената у великом молекулу.[1] Код ДНК и РНК утврђује се редослед нуклеотида, а код беланчевина уврђује се редослед аминокиселина. Између осталог, секвенцирање се користи у модерној дијагностици, посебно у дијагностици ризика од наследних болести. Да ли неки потомак у својим генима носи промену наслеђену од предака која може означити развој одређене наследне болести.
Секвенцирање ДНК је својеврстан почетак истразивачке револуције на пољу геномике. Од 1995. године до данас је на тај начин секвенциран геном 330 различитих организама међу којима и човека. Дешифровање ("откључавање") генетичког кода директно на "извору", наиме на нивоу ДНК, је од великог значаја за научна истраживања. Ако је ДНК секвенца позната, могуће одредити аминокиселинске секвенце кодираних генских продуката - протеина. До данас је развијено више метода одређивања секвенци ДНК. Раније је то било велики и скуп подухват, док се модерним методама секвенцирање одвија скоро аутоматски.[2] Две најзначајније методе ДНК секвенцирања су:
- Фредерик Сангер техника елегантно користи природни ток репликације као узорак за секвенцирање, и она је још увек доминантно присутна.
- Максим-Гилберт техника се у принципу базира на хемијском разлагању појединих база, и у данашње време се ређе користи.
У новије време се појавила метода пиросеквенцирања, која нуди могућност убрзаног секвенцирања путем високопаралелне активности.
Сангерово секвенцирање[уреди | уреди извор]
Сангер је развио две методе секвенцирања нуклеинских киселина. Овде ће једна од њих бити описана - дезокси метода, која се појавила 1977. године. ДНК репликација се одвија уз помоћ ДНК полимеразе која "уграђује у растући други низ ДНК насупрот лежећем полинуклеотидном ланцу (матрици). Међутим ако се уместо природног нуклеотида у поступку репликације користи као претходник 2´3´ддНТП[3], онда ће након његове уградње репликација низа бице завршена. На овом мјесту ће настати прекид ланца. За сваку базу G,T,C, ili A постоји један одговарајуци 2´3´ддНТП.