Симфонија број 3 (Густав Малер)

С Википедије, слободне енциклопедије

Симфонија број 3. д - молл је највећа и по броју ставова најразуђенија Малерова и симфонија у музичкој литератури уопште. Конципирана је у шест ставова и трајања је 1 сат и 39 минута. У свом основном садржају, она је евокација природе, живота и света. Написана је током 1895. и 1896. године и у својој првобитној верзији имала је седам ставова. Око 1900. године, док је Малер радио на својој најједноставнијој и најкраћој, Четвртој Симфонији, седми став из Треће је одвојен и постао финални став Четврте. Трећа Симфонија је премијерно изведена у Бечу 1902. године.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Шест њених ставова, разврстано је по шеми Прве Симфоније, у два дела. Колосални први став, Пан се буди, пролеће улази: Крафтиг,ентсцхиеден, чини њен први део. То је једна обимна тонска грађевина, траје 34 минута и њу је Рихард Штраус упоредио са бескрајним радничким батаљонима који одлазе на Бечки Пратер, на прославу Првог Маја. Став почиње сигналима осам рогова, који се претачу у мрачнији тонски колорит и једну жустру маршевску тему. Материјал преузима дугачки развојни део - класична сонатна форма је ипак присутна - што се све затим улива у краћу репризу и хитру, маршевску коду.

Осталих пет ставова чине други део Симфоније. Други став је Шта ми прича цвеће на ливади: Темпо ди минуетто, Сехр массиг, где главну тему води обоа. То је као што се види и чује, један цветни менует. Трећи став је Шта ми причају животиње у шуми: Цоммодо, сцхерзандо, охне хаст, и по свом карактеру је скерцо. Чује се зов животиња, а Малер у овом опсежном скерцу, обрађује и своју песму Кукавица је пала и убила се. У централном трију се чује сигнал поштанског рога, који се претаче у једну нежну тему, карактера љубавне серенаде.

Управо је четврти став, Шта ми прича човек, Поноћна песма: Сехр лангсам, мистериосо, сав у знаку Ничеовог мистицизма. Оркестру се придружује женски глас, соло-алт, који пева поменуту песму из спева Тако је говорио Заратустра. То је песма сновиђења, бола ноћи и радости кроз коју се тај бол савладава. Пети став, Шта ми Анђели причају: Лустиг ин темпо унд кецк им аусдруцк, доноси једну песму из Малеровог циклуса Дечаков чаробни рог. На почетно бим-бам хора дечака, женски хор пева песму о малом Петру који је згрешио и кроз покајање добио опрост и небеско блаженство.

Сигурно је налепши део Симфоније инструментални финале, шести став, Прича љубави, Адагио: Лангсам, рухеволл, емпфунден. То је једна величанствена изјава љубави, трајања 24 минута, коју свечано и сетно почињу виолине у најтишим регистрима, преузимају је затим остали гудачи, флауте и дувачи, а тимпани доводе до првог врхунца. Након једног стишавања и сигнала трубе, наступа и други коначни врхунац, снажна кулминација у целом оркестру, потцртана ударима тимпана и последњим, великим одјеком у ваздуху. О популарности овог става сведочи податак да се може изводити и као самосталан комад.

Закључак[уреди | уреди извор]

Са овим колосалним симфонијским делом, које је првобитно желео назвати Сан летње ноћи или Моја радосна наука, Малер је покушао, али није успео, да оствари синтезу својих животних и стваралачких стремљења.