Густав Малер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Густав Малер

Густав Малер 1909. године
Густав Малер 1909. године

Информације
Датум рођења 7. јул 1860.
Место рођења Калиште (Аустријско царство)
Датум смрти 18. мај 1911.
Место смрти Беч (Аустроугарска)
Дела

Густав Малер (нем. Gustav Mahler; Калиште, 7. јул 1860Беч, 18. мај 1911) је био аустријски композитор. Написао је 9 симфонија, међу којима се истиче осма под називом Симфонија хиљаде, а тај назив добија по томе што је Малер предвидео хиљаду извођача, што вокалних, што инструменталних. Такође је компоновао и већи број соло песама.

Спада у композиторе романтизма друге половине 19. века. Својим је стваралаштвом премостио јаз између Рихарда Вагнера (1813—1883) и Арнолда Шенберга (1874—1951), између романтизма 19. и смелих музичких стремљења 20. века.

Биографија[уреди]

Рођен у јевреској породици у месту Калиште у тадашњој Аустроугарској (данас се налази у Чешкој), као друго од укупно 12 деце које су имали његови родитељи, од оца Бернарда (1827—1889) и мајке Мари Херман Малер (1837—1889). Многа браћа и сестре, рано су у умрли. Тако је настарији Конрад Малер, рођен 1858, умро већ следеће, 1859. године. Убрзо по Малеровом рођењу, његова породица се преселила у гарнизонски град Иглау (данас се тај град налази у Чешкој, под именом Јихлава). Од најранијег доба занимала га је музика, а већ по досељењу у Иглау, дошао је у додир са маршевском војничком музиком и са само четири године, изводио ју је на мунд хармоници. То је оставило дубок траг у његовом каснијем музичком стваралаштву, а посебно у симфонијској музици, где готово сви први ставови његових симфонија, имају маршевске мотиве као основне. Школовање је почео у Иглауу, наставио у Прагу, тако да је истовремено завршио и гимназију и конзерваторијум (код Антона Брукнера) у Бечу, до 1878. године. После завршене гимназије студирао је филозофију и историју, а код Брукнера хармонију и контрапункт.

Многе ствари су утицале на њега, и убрзо је још у студентским годинама почео да компонује. Ране композиције, настале до 1878. године је међутим, уништио, тако да је прво дело које је написао, постало Песма јада, 1878. године, прерађено 1880. године. Много је и читао, понајвише Достојевског кога је много волео, од филозофа Канта и Шопенхауера, Жан Пол Рихтера, према чијем је делу, Титан, назвао и своју Прву Симфонију и Фридриха Ничеа, док су му музички идоли били Вагнер, Брукнер и Моцарт.

После завршетка студија, почиње да диригује у летњем позоришту у Халеу, где је дириговао током 1880. и 1881. године. Потом је дириговао оперским изведбама у Љубљани — од 1881. до 1883. године, у Олимпцу током 1883. и 1884. године, у Каселу је наступао у току концертне и оперске сезоне 1884/85, а у сезони 1885/86 диригује у Прагу. Године 1886, након успеха постигнутог на Лајпцишком летњем фестивалу, ангажован је заједно са диригентом Артуром Никишом (1855—1922) и у току две сезоне, од 1886. до 1888. године, дириговао је комплетан устаљени сезонски концертни репертоар у Лајпцигу.

Године 1888, постаје директор краљевске опере у Будимпешти и на овом положају остаје до 1891. године (три сезоне). Ту је 20. новембра 1889. године извео своју Прву Симфонију звану Титан, али су му извођачи постављали веома високе захтеве, и убрзо се јавила опасност да он изгуби тај посао. 1891. године добија понуду из Хамбурга, коју прихвата, због могућности да ту оствари своје стваралачке идеје, и боље се посвети музици и компоновању. На положају првог диригента Опере и оркестра из Хамбурга остаје шест сезона, до 1897. године.

Године 1895. напушта јудаизам и прелази у католичку веру.

Године 1897. постаје диригент дворске опере у Бечу, где остаје до јесени 1907. године. Убрзо затим постаје и њен директор. Између 1898. и 1901. године, диригује и Бечком Филхармонијом. Тих десет година, биле су и најуспешнији период његовог живота и стваралаштва. Ту се 1902. године оженио Алмом Маријом Шиндлер (1879—1964), са којом је добио и две ћерке: Марију Ану одмила звану Пуци (1902—1907) и Ану Јустину звану Гуки (1904—1989), која се касније прославила као вајар. Бечка филхармонија је претежним делом била састављена од музичара који су свирали у опери па је узајамна нетрпељивост константно тињала, због чега ће 1907. дати оставку.

Између 1907. и 1910. године диригује у Америци током зиме, а остатак године у Европи. На тај начин планирао је да заради довољно новца за живот, како би могао више времена да посвети компоновању.

Године 1910. срце почиње да му попушта, али наставља да ради. Септембра те године у Минхену премијерно изводи своју Осму Симфонију, Симфонију Хиљаде. Поновни боравак у Америци морао је да прекине због болести. Тамо је у току сезоне 1910/11, од предвиђених 65, успео да одржи 47 концерата. Одлази на лечење у Париз, а како му се здравствено стање погоршавало, пренели су га у Беч где је и умро 18. маја 1911. године у 23 часа и 5 минута, од запаљења плућа. Његова Десета Симфонија у Фис - Дуру, остаје недовршена.

Преглед стваралаштва[уреди]

Стваралаштво Густава Малера, састоји се претежним делом из два музичка подручја: вокалне лирике и симфонијске музике. Трећа област, била је интерпретативна, Малер је за живота био врло активан, свестрано обдарен диригент и музички прегалац — организатор. На подручју вокалне лирике, Малер је започео свој стваралачки век, да би га у својим симфонијама снажно развио до највећег уметничког врхунца.

А да често није правио разлику између симфоније и соло — песме, сведоче чињенице, како та да се у његовим симфонијама (од Друге до Четврте и у Осмој), појављује људски глас — солисти и хор — тако и чињеница да у Песми о Земљи, Малер управо мајсторски спаја ова два наоко несродна музичка облика.

Није придавао велики значај ни избору тема. Често се у његовим делима сусреће узвишено поред баналног, дубокумно и проницљиво поред просечног и површног. Код Малера су важни били управо динамика извођења и тонски колорит, снага тонских боја. У ствари, то су биле и основне одлике стилског правца који је владао на немачком културном подручју у доба на преласку из деветнаестог у двадесети век. Тај стилски правац звао се Југендстил (на немачком: стил младости) и развијао се паралелно са ексресионизмом, који се заједно са импресионизмом јавио и развио у то доба Европске позне романтике.

Док су његови вокални циклуси краћих димензија, претежно интимни, рафинисани, прожети јесењом топлином, али и емотивном драматиком, дотле су његове симфоније огромних размера и раскошних звучних боја. Малер је био дубоко идеолошки симфоничар, те је из потребе да изрази све оно што у човеку живи и тиња — од љубави према природним лепотама, до најдубљих човекових унутрашњих патњи, од најсрећније радости до разарајућег очајања — класичне симфонијске форме значајно проширивао, па и раскидао са њима. А све то полазећи од достигнућа великих претходника, Бетовена, Берлиоза, Вагнера и свог ментора, Антона Брукнера.

Тако је Густав Малер постао једна од најзанимљивијих и најоригиналнијих музичких личности свога доба и каснијег развоја музичке уметности.

Вокални циклуси — кантате[уреди]

Симфоније[уреди]

Цветови, симфонијски став, 18831896.

  • 10. Симфонија, Фис - Дур, (1910 - 1911), остала је недовршена. Током 1910. године Малер је скицирао ово дело. Последњих месеци живота 1911. године, коначно је оркестрирао само два става и то је било све што је у домену ове Симфоније успео да заврши. Дуго времена после његове смрти, ову су Симфонију дорађивали други из разних области музичке културе, композитори, музиколози и музички теоретичари, али без неког успеха. Коначно је Енглески музички теоретичар и композитор Дерик Кук, аутор књиге Језик музике, издање куће Oxford University Press из 1959. године, успео са одређеним степеном успеха, да доврши ово дело, у свему следећи препоруке Густава Малера. Било је то приближно у време објављивања речене Кукове књиге.

Малер је за своју Десету Симфонију предвидео пет чисто инструметалних ставова. Два става која је успео довршити су један кратак Скерцандо (други став) и један опсежни, мелодиозни и звучно потресни у својој замирућој завршници, Адађо, који је био последња и најузвишенија композиција коју је Малер довршио непосредно пред смрт (значи, завршио га је пре Адађа Девете Симфоније, кога је завршио тек Малеров пријатељ и касније велики диригент Бруно Валтер (1876—1962). У Куковој верзији ти су ставови задржали свој изворни изглед, а Кук је додао само остала три става, међутим, мање успела када се упореде са оригинална два става. Зато се у данашње време, она чешће и изводе, а образују временско трајање изведбе од 30 минута.

Симфонија у петоставачној верзији укупно траје 1 сат и 17 минута.

Синтеза вокалне лирике и симфоније[уреди]

Спољашње везе[уреди]