Skerletno slovo

С Википедије, слободне енциклопедије
Прво издање (1850)
Настанак и садржај
Ориг. насловТхе Сцарлет Леттер
Језикенглески
Издавање
Издавање1850.
Превод
ПреводилацВладислав Савић

Скерлетно Слово” (енгл. The Scarlet Letter) роман је америчког књижевника Натанијела Хоторна из 1850. године. Сматра се његовим најбољим остварењем. Роман, смештен у пуританској колонији Масачусетс у периоду од 1642. до 1649, прати живот главне јунакиње Јестире Прин, удовице која је у прељубничкој афери добила дете, због чега је кажњена тако да мора носити хаљину са гримизним словом „А” („adulteress”, на енглеском прељубница); упркос свему, она одбија разоткрити име мушкарца с којим је згрешила. „Скерлетно слово” је, упркос протестима од стране појединих верских кругова, доживео велики успех и постао један од првих бестселера у историји америчке књижевности. С обзиром на његову популарност, али и утицај који је имао на будуће америчке књижевнике, често се назива и првим великим америчким романом. Касније је постао предметом бројних филмских адаптација. Први превод на српски језик, који је начинио Владислав Савић, објављиван је у наставцима у часопису „Нова искра” током 1901. године, а касније је прештампаван у више издања.

Синопсис[уреди | уреди извор]

УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!

У јуну 1642. године, у пуританском граду Бостону, група људи се окупља да посведочи кажњавању Јестире Прин, младе жене осуђене због прељубе. Осуђена на јавно понижење, она мора на себи да носи скерлетно слово „А“ (адултересс, енг.) на хаљини као обележје срамоте, и стоји на губилишту три сата. Док прилази губилишту, изазива љутите реакције жена због своје лепоте и ненаметљивог поноса. Упркос јавном линчу и захтевима, Јестира одбија да открије идентитет оца свог детета.

Гледајући окупљене људе, Јестира примећује ниског, унакаженог мушкарца, и у њему препознаје свог давно изгубљеног мужа, за кога се до тада претпостављало да је изгубљен на мору. Видевши њену срамоту, муж упита мушкарца из гомиле о чему се ради. Чувши причу о прељуби, љутито узвикне да дететов отац и саучесник у прељуби такође мора бити кажњен, и закуне се да ће га пронаћи. У ту сврху, преузима ново име: Роџер Чилингворт.

Велечасни Џон Вилсон, и свештеник поглавар Јестирине цркве, Артур Димездејл узалудно испитују Јестиру, али она одбија да изговори име свог љубавника. Након повратка у ћелију, затворски чувар доводи Роџера Чилингворта, лекара, како би смирио Јестиру и њено дете својим мелемима и корењем. Јестира и он имају отворен разговор о свом браку, као и чињеници да су и једно и друго правили грешке. Ипак, Чилингворт захтева да зна ко је љубавник, сматрајући да је то невезана, али подједнако битна тема. Јестира одбија да му каже, на шта он одговара да ће ионако сазнати, те је примора да сакрије да је он њен некадашњи муж. На то је и упозори да ће, уколико било коме открије његов идентитет, уништити оца њеног детета. Иако свесна да ће се вероватно покајати због те одлуке, Јестира прихвата његове услове.

По изласку из затвора, Јестира се сели у малу колибу на ободу града где скромно живи зарађујући као шваља. Са својом ћерком Бисерком живи мирним, скромним животом. Оно што је највише мучи је фасцинације младе Бисерке скерлетним словом „А“. Како одраста, Бисерка постаје каприциозна и непослушна, што привлачи пажњу заједнице и изазива гласине. Реагујући на ово, црквена заједница предлаже да Бисерка буде одузета Јестири. Чувши гласине да ће можда изгубити Бисерку, Јестира одлази да се обрати градоначелнику Белингхаму, који је прима заједно са свештеницима Вилсоном и Димездејлом. Очајна, Јестира успева да придобије свештеника Димездејла, који за узврат успева да убеди градоначелника да дозволи да Бисерка остане са својом мајком. Димездејлово здравље почиње да слаби, те становници радо шаљу Чилингворта, новог доктора у граду, да почне да живи са Димездејлом и брине о њему. Како се њих двојица зближавају, Чилингворт почиње да сумња како је узрок свештеникове болести неисповеђена, скривена кривица. Због сумње да је Димездејл Бисеркин отац, доктор почиње да врши притисак на свештеника. Једне вечери, откривши Димездејла док је овај спавао, Чилингворт угледа непорециви симбол срама на свештениковим бледим грудима.

Измучен грижом савести, Димездејл одлази на трг где је Јестира кажњена пре толико година. Попевши се на губилиште, напокон изговара своју кривицу, али не може да прикупи храбрости да то учини јавно. Шокирана свештениковим наглим пропадањем, Јестира одлучује да прекине завет ћутње који је обећала свом мужу. Неколико дана касније, Јестира и Димездејл се налазе у шуми, те му она открије идентитет свог мужа и његову жељу за осветом. Убеђује Димездејла да у тајности напусте Бостон и отисну се за Европу, где ће почети живот испочетка. Мотивисан овим планом, свештеник наизглед добија нови налет енергије. На дан избора, Димездејл бриљира држећи службу, за коју ће касније рећи да је једна од његових најбољих. Одмах након службе, док присутни излазе из цркве, Димездејл се пење на губилиште и јавно објављује свој грех, умирући након тога на Јестириним рукама. Касније, очевици се куну да су на свештениковим грудима могли видети благ обрис слова „А“, мада многи поричу ту информацију. Чилингворт, изгубивши жељу за осветом, умире убрзо након овог догађаја, остављајући Бисерки позамашно наследство.

Након неколико година, Јестира се враћа у своју колибу, и даље носећи скерлетно слово. Ту дочека и смрт, те касније бива сахрањена поред гроба свештеника Димездејла, где деле камену надгробну плочу на којој пише само, „У пољу црном скерлетно слово „А“.“

Главни мотив[уреди | уреди извор]

Елмер Кенеди Ендруз напомиње да Хоторнова књига „Царинарница“ уводи контекст приче романа Скерлетно слова, и говори о романси – термину којим је Скерлетно Слово описано у свом поднаслову. У уводу, Хоторн описује простор између материјализма и „сањивости,“ који назива „неутралном територијом, негде између реалности и маште, где се стварно и имагинарно могу срести и утицати једно на друго.[1]“ Ова комбинација „сањивости“ и реализма Хоторну је дала простора да истражи веома битне теме.

Други мотиви[уреди | уреди извор]

Између искуства Јестире и Димездејла лако се може повући паралела са параболом о Адаму и Еви, с обзиром да је у обе приче грех довео до прогона и патње. Такође, грех је у оба случаја проузроковао сазнање, првенствено у смислу знања шта значи бити неморалан. За Јестиру, скерлетно слово које носи је физички облик њеног греха и подсетник на болну самоћу на коју је приморана. У току те патње, Јестира размишља о ослобађању од скерлетног знака, и самим тим ослобађању од опресивне заједнице у којој живи, проблематичне прошлости и удаљености од Бога. Због своје одбачености, Јестира доводи у питање пуританску традицију, те почиње да сумња да постулати ове традиције нису тачни, нити намењени да појединца учине срећним.

Свештеник-прељубник, Димездејл, до сазнања долази кроз емпатију. I сам грешан, свештеник достиже „толико интимне симпатије са грешним братством људске расе, да његове груди одјекују у истом ритму као и њихове.[1]“ Његове елоквентне, моћне проповеди произилазе из овог саосећања. Наратив Велечасног Артура Димездејла у потпуности прати један од најстаријих и најмоћнијих принципа хришћанске традиције: његов „пад“ почиње из позиције „светости“ а завршава се у проклетству.

Његов развој је прелазак из чистоте у исквареност, суптилно пропраћен свештениковим самозаваравањем да је он, из неког разлога, спашен. Лепота ружиног грма у контрасту је са остатком окружења – што је касније случај са извезеним скерлетним словом „А,“ чија је сврха заправо позив на проналазак „слатког, моралног процвата[1]“ у трагичној причи која следи, али и симбол да „срце природе“ (што је могућа алузија на Бога), за разлику од Јестириног пуританских комшија, може бити блаже према Јестири и њеној незаконитој ћерки. Поред ружиног грма, ово књижевно дело обилује песничким сликама које контрастирају дубоку таму Пуританаца са јарком бојом природе.

Чилингвортово деформисано, унакажено тело указује на бес у његовој души, који са развојем приче постаје све дубљи, слично као што Димездејлова болест симболизује његово унутрашње пропадање. У оба случаја, спољашњи изглед одсликава унутрашње стање. Сматра се да је инспирацију за овакав приказ Хоторн видео у Едгар Алан Поу, кога је веома ценио.

Још један значајан мотив који се провлачи кроз читаво дело је екстремни легализам пуританске заједнице, и Јестирино одбијање да се покори овом начину живота и веровањима. Становници одбијају да прихвате Јестиру, иако је она читав живот тежила да помаже слабима и сиромашнима. Због друштвеног прогона, Јестира већину живота проводи у самоћи, и одбија да иде у цркву. Као последица тога, доста времена проводи у размишљању, и својим умом превазилази оквире пуританског начина размишљања, задирући у идеје које су, пуритански гледајући, небезбедне и чак нехришћанске. I даље увиђа свој грех, али на њега не гледа на исти начин као њени суграђани, те почиње да верује да овоземаљски грехови нису нужно разлог за Божију осуду. У разговору са Димездејлом она чак покушава да га убеди да су својим свакодневним покајањем отплатили свој грех, те да их он неће спречити да уђу у Рај. Међутим, пуританци верују да за овакав грех свакако следи Божија казна.

Али, Јестира се отуђила од пуританског друштва, како у физичком, тако и у спиритуалном смислу. По смрти Димездејла, постаје свесна да мора наставити даље, јер не може да настави живот по строгим правилима пуританаца. Њен ум се ослобађа од верских окова и она установљава сопствене, другачије моралне стандарде и убеђења.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Хоторн, Натанијел (2014). Скерлетно Слово. Београд: Вулкан Издаваштво. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • A History Of American Literature : precolonial times to the present / Radojka Vukčević 2010. Filološki fakultet, Beograd, 2010
  • Скерлетно слово /Натанијел Хоторн/ превео; Владислав Савић, Вулкан, Београд, 2014
  • The Scarlet Letter /Nathaniel Hawthorne/, Penguin Books, London, 2003

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

The Scarlet Letter public domain audiobook at LibriVox