Хришћанство

Из Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Поправити граматику, правопис, стил. Додати пар референци.

Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Део серијала чланака Хришћанство

Оснивање Исус Христ · Црква Апостоли · Јеванђеље · Царство Историја хришћанства Библија Стари завет · Нови завет Књиге · Канон · Апокриф Септуагинта · Десет заповести Хришћанска теологија Тројство (Отац, Син, Свети Дух) Стварање · Првобитни грех · Милост Вера · Свете тајне · Есхатологија Спасење · Просвећење · Обожење Историја и традиције Рано хришћанство · Сабори · Монаштво Велика шизма · Крсташи · Реформација Источно хришћанство Православље · Сиријско хришћанство Источне православне цркве Источно католичанство Западно хришћанство Западно католичанство · Протестантизам Англиканизам · Лутеранство · Калвинизам Анабаптисти · Баптисти · Методизам Евангелизам · Адвентисти · Мормони Пентекостална црква · Христаделфијани Јеховини сведоци Теме у хришћанству Проповед · Молитва · Екуменизам Музика · Литургија · Календар Важне личности Апостол Павле · Црквени оци Атанасије · Августин · Анселмо Аквински · Палама · Виклиф Лутер · Калвин · Весли · Арије · Маркион
Портал:Хришћанство Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

Хришћанство (на грчком језику: χριστιανισμός, на латинском језику: christianitas) је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије, и настало је на простору некадашњег Римског царства. Религија је заснована појавом Исуса Христа, сиромашног човека из Назарета у Галилеји и Његовим оснивањем Цркве, као заједнице Тела Његовог, у првом веку нове ере.

Исус Христ је проповедао о божјем и небеском краљевству, тако скупљајући много поборника, који су га сматрали месијом. Грчка реч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве припаднике Христове вере у Антиохији назвали χριστιανοί, именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповедало једнакост свих љиду пред богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због проповедања једнакости брзо је завладало међу сиромашнима. Као религија хришћанство се појавило у периоду распада робовласничке државе, касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала које проповедају јеванђеља. Догматске расправе, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство разједињено. У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хеленистички образованог јеврејског проповедника - Апостола Павла, организовало у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Данас, хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу светску религију, чији број верника прелази 2.200.000.000.

Данас се под хришћанством углавном подразумевају три главне деноминације: Православна, Римокатоличка и Протестантска (евангелици или лутерани, реформисани или калвини, англиканци, баптисти, методисти, квекери, адвентисти, пентекосталци, Јеховини сведоци...). Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство. Крајем ХХ века, и почетком ХХ јавља се међу овим хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама где је проблем заједничког деловања био најизраженији. Идеје о помирењу православаца и католика су посебно ојачаје међу теолозима после II ватиканског сабора и помирењу римског папе и цариградског патријараха (посета Павла IV Цариграду 1967. године)

Историјски развој традиционалних хришћанских заједница

Садржај

1 Историја хришћанства
- 1.1 Хришћанске општине
2 Исус Христос
3 Живот Исуса Христа - Библијске приче
4 Библија – Света књига
5 Црква - Ширење хришћанства
6 Милански едикт
7 Хришћанско веровање
8 Подела римокатоличке цркве
9 Хришћански сабори
10 Распрострањеност
11 Види још
12 Спољашње везе

[уреди] Историја хришћанства

За више информација погледајте Историја хришћанства.

Званично, хришћанство је религија која која настаје у првом веку нове ере. Тачније, година рођења Исуса Христа, преставља годину новог рачунања времена. Али, слободно се може рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година пре нове ере, појавом Аврама, Исака и Јакова. То је прича стара више хиљада година. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су веровали у бога Јехову (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV века). Њихов задатак, био је да проповедају божије речи и тако подуче народ о постојању бога Јехове. Такође, имали су задатак да припреме пут и наговесте рођење Исуса Христа-Сина божијег.

Хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада био окупиран под Римљанима. За само три века свог развијања, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство је било организовано у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Први хришћани су, за симбол Исуса Христ, одабрали знак рибе. „Исус Христ, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.

[уреди] Хришћанске општине

У првом веку нове ере хришћани су се тајно окупљали на заједничким верским обредима, проповедима и молитвама. Заједнице хришћанских верника звале су се хришћанске општине, било их је у свим деловима царства, и у њима је имовина била заједничка. Али, хришћанство је само у почетку било религија угњетених и потлачених, да би временом све више богаташа, несигурних и незадовољних државном влашћу, приступало новој вери. Хришћанске општине су се све више шириле и богатиле. Тада хришћани мењају своје учење и од својих присталица почињу да траже послушност и покорност државној власти. Ускоро је нестало и имовинске једнакости међу хришћанима. Крајем другог века нове ере све хришћанске општине ујединиле су се у једну заједницу чији је поглавар постао римски епископ (римски бискуп), касније назван папа (грчки: πάππαρ, латински: papa - отац). Данас је седиште папе је у Ватикану и римски папа има званичну титулу бискупа града Рима, надбискупа и митрополита римске црквене провинције, примаса Италије и патријарха Запада, док му је службени назив Pontifex Romanus или Pontifex maximus. Тако је створена верска организација Хришћанска црква.

[уреди] Исус Христос

За више информација погледајте Исус Христос.

Исус се сматра оснивачем хришћанске религије, рођен је у Витлејему у Палестини По њему је религија и добила име. Година његовог рођења представља годину почетка нове ере и новог начина рачунања времена. Исус као спаситељ проистиче из бога као дух, а на путу ка земљи поприма све више људских особина, тако на крају постаје човек и као такав шири своје учење о спасу међу људима, да би се коначно мученичком смћу жртвовао за људски род и опет у виду духа ускрснуо и вратио се на небо. Исус је према хришћанском веровању ширио своју веру, љубав, разумевање, скромност, снисходљивост по Галилеји, Јудеји и околним провинцијама због чега је осуђен на смрт закуцавањем на крст са кога је трећег дана васкрсао. До недавно се сматрало да су Исус и саме библијске приче мит или легенда. Најновија истраживања показују да је Исус ипак историјска личност, проучавајући дела нехришћанских књижевника из првог века нове ере – Јосифа Флавија и Тацита. Неки аутори и истраживачи раног хришћанства тврде да историјску позадину за легенду о Исусу Христу представља Јешуа пророк мале јеврејске секте ебионита, други тврде да је припадао секти назореја. Основни извор о животу и раду Исуса Христа представља Нови завет, други део свете хришћанске књиге, Библије (грч. Библија у преводу „Књига“).

[уреди] Живот Исуса Христа - Библијске приче

Према предању Исус је син Бога и девице Марије. Наиме, његов долазак најавио је анђео Гаврило којег је посло сам Бог. Гаврило је објаснио Марији да је она изабрана да роди Божијег сина и да ће убрзо бити оплођена светим духом. То је објаснио и Јакову - будућем Маријином мужу. Рекао им је да детету дају име Исус Христос. Христос у преводу значи месија, помазаник, од Бога послат. Тако је и било. Исус убрзо постаје мудар проповедач. Сакупља народ и преноси им поруке од Бога дате, учећи их хришћанском моралу и принципима. Убрзо затим почиње да чини чуда: лечи болесне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне... Око 30. године свог живота бива крштен код Јована Крститеља. Потом бира дванаест апостола: Петра (Симона), Андрију, Јакова Зеведејева, Јована, Филипа, Вартоломеја, Матеју, Тому, Јакова Алфејева, Симона, Левеја званог Тадија и Јуду Искариотског. После три године проповедања бива ухапшен и доведен пред Синедрион (јеврејски суд), а потом је предат римском гувернеру Понтију Пилату. Исус је осуђен да умре као роб разапет на крсту. На тајној вечери, уочи своје смрти, говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће, трећег дана после своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на небу. За хлеб који су јели на тој вечери, Исус је рекао да је то његово тело, а за вино које су пили, да преставља његову крв. И да тако треба и да остане. По предању у тренутку када је подлегао мукама разапет на крст, спустио се мрак, иако је било подне. Последње речи су му биле: „Опрости им оче, јер не знају шта чине.“

[уреди] Библија – Света књига

За више информација погледајте Библија.

Библија (другачије: Свето Писмо, енг. Bible) је хришћанска света књига. Састоји се из два дела: Старог завета, у којем је описан настанак Земље и људи на њој, и њинов развој, до рођења Исуса Христа, и Новог завета, у коме је описан живот Исуса, кроз четири јеванђеља, и будућност људи и њиховог живота на Земљи. Нови завет је збирка списа идеолога и оснивача ране хришћанске цркве, писаних на грчком и делимично на јеврејском језику у првом и другом веку нове ере. Иначе, и сам Исус је говорио арамејски. Овај језик данас је мртав. Нови завет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим веком, иако су сви текстови били довршени до средине другог века. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вест) и то по Матеји, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завет такође садржи рану црквену историју (дела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (откровење Јованово). Управо четири јеванђеља представљају извештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и делима. Према Библији, Исус је зачет безгрешним зачећем. Идеја да је Исуса родила девица требало би да испуни веровање из Старог завета да је он Син Божији. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Витлејему, у Јудеји, од мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју. Галилеја је планинска област западно од реке Јордан и Галилејског језера. Према Јосифу Флавију, код Јевреја су у то време постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и такозвани есенци. Треба напоменути да је Исус био попут рабина (хебрејски: учитељ, познавалац писма), односно јеврејски свештеник и да је он уствари изнутра реформисао јеврејску религију. Јеванђеља (што у преводу са грчког значи „Добра вест“), написана су између 65. и 100. године н.е. А написали су их Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима су и добила имена. Сматра се да је библија писана између 100. и 300. године нове ере. Данас библија преставља не само хришћанску свету књигу, него и најпродаваније дело свих времена преведено на око 1500 језика. Поред хришћанске библије, која се разликује код католика и православаца, постоји и Хебрејска библија (енг. The Hebrew Bible, хебрејски: Tanakh).

[уреди] Црква - Ширење хришћанства

За више информација погледајте Црква.

Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму. После Педесетнице (Пентекосте) (дан када је, по Исусовом пресказању,свети дух сишао на апостоле), они објављују вести о Исусовом васкрсењу. Оснивају цркву по целом Средоземљу које је тада било по влашћу Римљана. Према списама апостола Петра (15.-67. г.н.е), многи јудеисти окрећу се хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница. Распадом Римског царства 476. године хришћанство ће постати једина веза између две новонастале државе – Западног и Источног Римског царства. Распадом западног и развојом источног царства, Средоземљем се развија бриљантна хришћанска култура која ће прве значајније сукобе имати 650. г. са новооснованом исламском вером.

[уреди] Милански едикт

За више информација погледајте Милански едикт.

Цар Константин Велики који је владао од (306. – 337.) 30. априла 313. године Миланским едиктом проглашава равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 387. године (74 године после)постаје и званична државна религија у Римском царству. Цар Константин је био амбициозан човек који се за Хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принео жртве пред паганским храмом бога Јупитера. 319. године цар је толико одступио од паганства да је те године објавио едикт о поништавању паганских вера. Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази све до 323. године, када побеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.

Последњих година пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих Апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цео град. Имао је жељу да буде крштен на реци Јордану, али га је лоше здравље у томе спречило. Непосредно након Васкрса 337. године, крштен је у Никомедији, од стране Јевсевија Никомидијског, а умире 22. маја 337. године на сам празник Педесетнице (50 дана по крштењу).

Подела хришћанске цркве. Бројне несугласице између истока и запада римске империје, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на пример тумачење догме о светом тројству) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно поделу хришћанске цркве. Велика подела (грч. шизма) се десила 1054. године чиме је завршен спор између римског папе Лава XIX и цариградског Патријарха Михајла Керуларија. С једне стране је остала Православна црква (она која поштује и чува каноне и одлуке седам Васељенских Сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет папе, и која је данас организована углавном на националном нивоу. На другој страни је настала Римокатоличка црква, над којом Папа има потпуну јурисдикцију.

[уреди] Хришћанско веровање

Симбол Хришћанства је Свети Крст

Хришћани верују у Исуса Христа. Сматрају га сином једног Бога. Верују да је он послат на земљу да проповеда Јеванђеље, Божију благу вест, и народ поучава. Кључно веровање је веровање о Исусововом распећу, које представља откуп свих људских грехова, и његово васкрсење из мртвих. Дан Исусовог рођења хришћани празнују као Божић, а дан његовог васкрсења као Васкрс. Дан Христовог страдања обележен је као Велики петак и он означава најтужнији хришћански празник. Хришћани верују у васкрсење мртвих и у нови живот.

Православни, римокатолички и монофизитски хришћани и већина протестантских хришћана верују у Исуса Христа као једну од три ипостаси (личности), једног јединог Бога. Бог је један, у лику Оца, Сина и Светог Духа, Света Тројица. Бог се, према томе, у лику Сина оваплотио и родио као човек, те као човек поживео и као човек страдао и умро, али и васкрсао. Својом смрћу и васкрсењем, победио је смрт, и отворио пут свим људима ка вечном животу. Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и савршен добар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човеку мора да суди по његовим делима, јер смисао човекове егзистенције, по хришћанима, није само овдашњи живот, него и живот вечни.

[уреди] Подела римокатоличке цркве

У шеснаестом веку у западном хришћанству се јавља снажан верско-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер. Реформција је западно хришћанство поделила у две основне струје: римокатолицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција, односно опраштање грехова,чак и будућих, верницима за новац. Индулгенцију је одобрио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, расцеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке верске ратове (Хугенотски рат, Стогодишњи рат). Касније је Жан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од римокатоличанства је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и верника и одбацивање култа светаца, икона и реликвија. Савремени протестантизам се дели на Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.

[уреди] Хришћански сабори

За више информација погледајте Васељенски сабори.

Синоди или концили (грчки σύνοδος, латински concilium) у хришћанству означавају скупштине којима присуствују високи црквени достојници, ради саветовања о важним теолошким питањима и доношења закњучака и прописа. Разне бискупске синоде бележи црквена историја већ у ИИ веку. Најшире значење има екуменски или васељенски сабор коме присуствују патријарси, бискупи, кардинали, Примаси (некадашња титула између митрополита и патријарха), надбискупи... и сазивају се у изузетним приликама , а закључци су им обавезни за читаву цркву. Првих седам екуменских сабора (325-787) признају и источна и западна црква, док остале признаје Католичка црква иако су у њима учествовали некад и неки цариградски патријарси. Другом Ватиканском концилу инспирисаном екуменским идејама папе Јована XXIII присуствовали су и представници протестантске и православне цркве. Преглед екуменских сабора:

Никејски І (325): посебно осудио Аријеву јерес.
Цариградски І (381): посебно осудио Маседонијеву јерес.
Ефешки (431): осудио Несторијеву јерес (одвојени нестроијанци) и Пелагијеву јерес (пелагијанизам.
Халцедонски (Калцедонски сабор) (451): осудио Еутихијеву монофизитску науку, прихваћена теза да су у Исусу две природе: божанска и човечија.
Цариградски ІІ (553)
Цариградски ІІІ (680-681): осудио монотелете.
Никејски ІІ (787)
Цариградски ІV (869): осудио и свргнуо патријарха Фоција. Овај сабор заправо представља почетак прве шизме између источне и западне цркве. Даљи сабори се одвијају на западу, уместо овог источна црква као васељенски рачуна сабор у Цариграду (879-890) који је осудио сабор из 869. године и рехабилитовао патријарха Фоција.
Латерански І (1123): санкционише Вормски конкордат.
Латерански ІІ (1139)
Латерански ІІІ (1179)
Латерански ІV (1215): дефинисао науку о трансупстанцијацији.
Лионски І (1245)
Лионски ІІ (1274) (доноси одлуку о реформи цркве и за кратко време успоставља јединство источне и западне цркве, ради заједничке борбе у крсташким ратовима.
Виенески (1311-1312): укида ред темплара.
Константски (1414-1418): почиње шизма у западној цркви, осуђени Јан Хус и Јеролим Плашки.
Сабор у Базелу, ферари и Фиренци (1431-1445): базелски сабор је требало да поново уједини источну и западну цркву, али због противљења папе томе сабор је папа преместио у Ферару 1438. и Фиренцу 1439. године. На сабору у Фиренци су се сложили изасланици цара Јована Палеолога VIII са прихватањем новог веровања (creda) које је касније одбацила цариградска црква, тако да од уније није ништа било. Унија са јерменском црквом је проглашена 1439. година, а са јакобитима 1442. године.
Латерански V (1512-1517)
Тридентски (1546-1563): осудио Лутера, Калвина и Цвинглија, подела на католике и протестанте.
Ватикански І (1869-1870): дефинише се догма о папиној непогрешивости.
Ватикански ІІ (1962-1965): расправља о екуменизму, о слободи вере и о увођењу народног језика у литургију.

[уреди] Распрострањеност

Најбројније религије света. Земље, у које су хришћанске религије најбројније, означене су љубичастом (Римокатолици), плавом (Протестанти) и црвенкастом (Православци) бојом.

Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свету, уз ислам, са највећим бројем верника. Хришћани чине већину у Европи, целој Америци, Аустралији, а има их и у Азији и Африци. Само римокатолика има чак 980 000 000 по подацима из 1991. године. Цркве римокатоличке исповести делују у Шпанији, Француској, Италији, Аустрији, Пољској, Мађарској, јужној Немачкој, Словенији, Хрватској, Чешкој, Словачкој, готово целој Латинској Америци. Англиканска црква развијена је у Енглеској. Протестантске цркве покривају све скандинавске земље, северну Немачку и Холандију. Калвинизам доминира у Шкотској, Швајцарској и Холандији, док Лутеранство преовлађује у Скандинавији, Немачкој и Балтичким земљама. Мањи број протестаната живи у Источној Европи и Француској.