Социотерапија
Социотерапија или социјална терапија је метод лечења менталних поремећаја који у процес лечења укључују коришћење друштвених интеракција. Као врста лечења која се заснива на кориштењу терапијских значајности групе, социотерапија се развила се као противтежа биолошком и психолошком приступу, а односи се на поступке који наглашавају социјалне факторе околине, више интерперсоналне него интрапсихичке.[1]
Социотерапијске методе су често прве предузете мере код неког пацијента за структурисање живота, у подручјима која се могу уопштеоно дефинисати као „живот”, „рад” и „контакти” (комуницирање). А свакодневни и континуирано отворени метод размене информација (комуникације и интеракције) је водећи принцип социотерапије.[2][3]Т[4]
Терминологија[уреди | уреди извор]
Клиничка социотерапија — је термин који се обично користи у установама које имају терапијско усмерења било на групе деце, младих или старих и кад постоји директно усмерење на процес вођења случаја кроз планирање терапијског деловања или неге ванинституционално.
Социотерапеут — је „терапеут за обогаћење зивота”, како се понекад користи назив.
Клинички социотерапеут — је обично равноправан цлан мултидициплинарног тима, који ради уз остале релевантне професије као сто су лекар, психијатар психолог, медиц.сестра, социјални радник, педагог који се појављују као професионалци у рехабилитацији и рекреативним активностима.
Социотерапијска методологија — користи животно окрузење на плански начин (што има и своје шире друштвено значење (дестигматизцију), и кроз њу сагледава свакодневно животно окружење пацијенатра у оквиру клиничког система као инструмент („алатка”) терапијског деловања.
Општа разматрања[уреди | уреди извор]
| Наачела социјотерапије |
| Социотерапија функционише кроз холистицку визију човека. То значи да се људско биће види као телесно, психичко, социјално и спиритуално јединство, које је јединствено због сопствене историје раста и развоја. |
| Немацко Друство за унапредјење социотерапије(ВБС) |
Основна суштина социотерапије, према једној од дефиниција, заснива се на чињеници; да људи живе у групама, у социјалном окружење и да зато треба да се лече у социјалним организацијама у свом социјалном окружењу што им омогућују осећање добробити и даје им већу шансу за опоравак. У том смислу социотерапеути помажу особама које су угрожене болешћу да се организују и остваре одредјена решења за разноврсне проблеме који су пред њима, уз подршку којазависи од стања здравља и тренутних способности пацијента.
У хоспиталној области циљ социотерапије је да креира социјалне услове којима ће се унапредити опоравак пацијента у склопу примењеног свеобухватног третман до оптималног нивоа, кључујући у своје активности рад са групама и индивидуама, уз учење с циљем обогаћивања или побољшања социјалних и животних услова.[1]
При томе треба имати у виду да социотерапија није само скуп комбинованих интервенција којима се исказују и поштују пацијентови интереси у вези са болешћу, већ је она осмишљена тако да оштећеним особама омогућује да испоље своје потребе и изразе своје могућности до високог степена. Зато се социотерапија бави циљаним тренингом и усавршавењмем којим се за постиже социјална компетентности, и помаже у поновном стицању социјалне независности.
Такоже једна од функција социотерапије је да у случајевима где постоји претпоставка да ће се појавити негативни ефекти болести дугог трајања, помогне да оштећена особа остане део друштва и не постане социјално изолована. Она то остварује кроз очување и подстицање контаката, одржавање опуштајућих и супортативних разговора, прављење дневних и недељних планова, подршка у свакодневноим догађањима.
- Људска потреба за једнакошћу у социјалним окружењем
Сви људи су једнаки и треба да имају иста права. Међутим како у тој сфери постоје проблеми они морају бити свесни постојања тих проблема, однсно, ако то нису треба их ућинити свесним тог проблема
Људски развој се по дефиницији одвија кроз контакт са другима, зато људу имају потребу да формирају све врсте контаката, јер Људима су потребна друга људска бића да би били у стању да схвате себе, своје жеље, потребе и могућности.
Иако је социјално окружење важно за развој људских способности, позната је чињеница о узајамним утицајима и узајамној (медђзависности) јер мултифункционални социјални системи, односно социјално окружење, може створити озбиљне препреке за развој и добробит појединца.
Проблеми и поремећаји појединца који се могу јавити у коначном исходу социјалног окрузења презентују се као немогућност појединца да уопште функционише или као мање или више ограничено његово/њено независно функционисаје.
Главне разлике између социјалног рада, социотерапије и психотерапије[уреди | уреди извор]
| Социјални рад | Социотерапија | Психотерапија | |
|---|---|---|---|
| Пацијент | Појединац или друштвена група обично са ниским социоекономским статусом, угроженим или искљученим; особа коју би фрустрирале психосоцијална потребе. | Појединац или друштвена група, иста као у социјалном раду, али са проширеним друштвеним утицајима, у оквиру којих пацијенти бурније доживљавају међуљудске сукобе или проблеме, па је са њиховом појавом неопходна психотерапијска надлежност | Поједнац, пар или група над којом психотерапеут спроводи терапију због тежих интраперсоналних конфликта или проблема узрокованих нарушеним међуљудским односима. |
| Интервенција | Професионална интервенција у виду консултација у праву, медицини, финансијској сигурности итд. или конкретна практична социјалне помоћи у "материјалној или социјалној сфери” | Интервенција код лица која захтевају стручну помоћ социотерапијских стручњака (социотерапијских или психотерапијски тренинг) у облику олакшања или терапијских разговора уз примену технике и поступке појединих терапијских праваца и тако даље. | Индивидуална, групна или породична интервенција психотерапеута у складу са индивидуалним психотерапијским правцима и приступима. |
| Циљ | На индивидуалном нивоу: да се поврати способност појединца да ради самостално, да нагласи социјално функционисање појединца;
На нивоу предузећа: да ублажи или спречи социо-патолошки феномен |
На индивидуалном нивоу: више прилагођено социјалном понашању клијента и његовог друштвеног система;
На нивоу предузећа: смањење тензија између друштвених система уз олакшавајући социопатолошки феномен (социатрија) |
На индивидуалном нивоу: развој личности који се огледа у зрелом понашању пацијента. |
| Минимални захтеви за обављање занимања | Образовање: барем на нивоу првог степена универзитетског образовања
Вештине: социо-психолошка обука |
Образовање: барем на нивоу првог степена универзитетског образовања
Вештине: социо-терапеутска или психотерапеутска обука |
Образовање: најмање на нивоу 2 степена високог образовања (магистар)
Вештине: обука из психотерапије |
Методе социотерапије[уреди | уреди извор]
Све социотерапијске методе могу се груписати у две методе (између којих, поред постијања међусобно различита социотерапијска метода постоји и значајна функционална, временска и просторна повезаност), а то су:
Социотерапија у ужем смислу[уреди | уреди извор]
Где спадају групна терапија, терапијска заједница, односно терапија средином, миље терапија, окупациона, радна и рекреативна терапија. Организационе социотерапијске форме у ужем смислу су:
- Групна терапија веома често чини основни терапијски поступак где се у првом реду потенцира осећање групне припадности.
- Групе намењене обављању одређених активности,
- Социотерапијске и
- Психотерапијске групе
Овај социотерапијски метод полази од већ усвојеног става да је човек не само биолошко и психолошко већ и социјално биће. Групна терапија веома често чини основни терапијски поступак где се у првом реду потенцира осећање групне припадности. У важне особине групе истичу се заједничке норме и медјусобно повезане социјалне улоге чланова групе.
- Терапијска заједница — која подразумева различите садржаје рада
- Зависно од тога да ли се сагледава као ново-уведени терапијски метод у некој установи.
- Зависно о основном захтеву за хуманизацијом поступака према психијатријским пацијентима.
У оовој заједници спрооводе се различити садржаји рада, почев од тога да ли је у питању нови терапијски метод или је реч о захтеву за хуманизацијом поступака.
Основне принципе терапијске заједнице чине: чланови персонала и сви пацијенти.У њој је заравњена пирамиде строге хијерархије, и обезбеђена је двосмерна комуникација, која подстиће пермисивност или толереисање поремећеног понашања. Носиоци терапијског поступка су сви чланови терапијске заједнице, који треба да поштују правила заједничког живљења.
Социотерапија у ширем смислу[уреди | уреди извор]
Где уз институционалну форму и сам метод рада који је примарно социотерапијски спадају сви институционални облици у савременој психијатрији. Организационе социотерапијске форме у сирем смислу су:
- социотерапијски клубови,
- рад са породицом или терапија у породичној средини,
- нетwорк-терапија или терапија „мрежом"
- заштитне радионице
- терапијске комуне и слично
Од свих савремених облика институционалног третмана Социотерапијски клубови су се показали као један од најважнијих облика социотерапије. Чланови клуба су лечени пацијенти, њихове породице и пријатељи клуба. Они организују различите активности, зависно од врсте и циљева клуба. Природност и демократичност у клубу постиже се измедју осталог преузимањем одговорности и иницијативе за све што се догадја у клубу. Укључивањем у активности клуба чланова породица и пријатеља клуба уносе се социјално прихватљива понашања чиме се постиже бољи терапијски ефекат и профилактичко дејство. Социотерапијски клуб значајно доприноси демистификацији психијатријске болести, а индиректно и саме психијатријске институције.
Усклађивање метода интервенције[уреди | уреди извор]
Социотерапеути морају перманентно усклађивати своје методе интервенције у социјалном окружењу до постизања оптималног баланса:
- измедју интереса групе као целине,
- разлицитих подгрупа унутар заједнице и
- интереса појединих клијената.
Социотерапијски оптимум се најбоље обезбедјује кроз рад тима професионалаца, који радећи заједно у „процесу”- систему 8-цасовних смена, „воде” пацијента тако да им обезбеђују дневни зивот, 24 часа.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Штркаљ Ивезић и сур. Рехабилитација у психијатрији. Загреб: Хрватскилијечнички збор, Психијатријска болница Врапче и УдругаСвитање, 2010.
- ^ Рогерс, C.Р. 1993. Теóриа терапие, особности а интерперсонáлнyцх взťахов вyтворенá в рáмци Клиентом центрованéхо прíступу. Братислава. Интернý непубликованý преклад пре úчастнíков псyцхотерапеутицкéхо вýцвику.
- ^ Шиффеловá, D. 2010. Рогерсовскá псyцхотерапие про 21.столетí : вyбранá тéмата з хисторие а соучасности. Праха : ГрадаПублисхинг, а.с. С.35. ISBN 978-80-247-2938-1..
- ^ окáровá, А., Матулаyовá, Т. 2008. Социáлна педагогика, социáлна прáца а социáлна андрагогика: актуáлне отáзкy теóрие а праxе. Зборнíк прíспевков з ведецкеј конференцие с медзинáродноу úчасťоу 1.– 2. X. 2007 в Спишскеј Новеј Вси. Прешов: Ацта Фацултатис Пхилосопхицае Университатис Прешовиенсис, Сполоченсковеднý зборнíк ч. 23 АФПх 238/320.
Литература[уреди | уреди извор]
- Антонијевић, M. Социотерапија, У. Морић-Петровић, С. Психијатрија, Медицинска књига Београд-Загреб, 1987,5О3-513;
- Муачевић, V. Рехабилитација и социотерапија психијатријских болесника, У: Муачевић, V, (ур.), Психијатрија, Медицинска наклада, Загреб, 1995, 201-209; 1975.54-94;
- Цларк. Давид, Х. Социал Тхерапy ин Псyцхиатрy. 2-нд едитион. Цуррцхилл Ливингстоне,1981,л4-82;
- Хечимовић, V.Терапијска заједница, СЗ, Загреб, 1987, 29 –128;
- Катхлyн L.Реед анд Схарон Н.Сандерсон: Цонцепт оф Оцупатионал Тхерапy, 3-рд ед.,Wиллиамс & Wилкинс 1992. ,2-30.,
- Дороехy С.Wхитакер, Усинг гроупс то хелп пеопле, Роутледге & Кеган Паул. Лондон анд Неw Yорк,1987
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
