Субцелуларна локализација
Ћелије еукариотских организама су издељене у сложене функционално различите мембрански везане коморе. У важне конституенте се убрајају: цитоплазма, једро, митохондрија, Голџијев апарат, ендоплазматични ретикулум (ЕР), пероксизом, вакуоле цитоскелет, нуклеоплазма, нуцлеолус, једрени матрикс и рибозоми.[1]
Бактерије такође имају субцелуларне локализације које се могу одвојити након ћелијске фракционације. Најшире заступљена локализација је цитоплазматична мембрана (она се назива унутрашњом мембраном код Грам-негативних бактерија), ћелијским зидом (који је обично дебљи код Грам-позитивних бактерија) и екстрацелуларна средина. Већина Грам-негативних бактерија такође садржи спољашњу мембрану и периплазматични простор. За разлику од еукариота, већина бактерија не садржи мембраном-везане органеле, међутим постоје неки изузеци (нпр. магнетосоми).[2]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Бруце Албертс; Алеxандер Јохнсон; Јулиан Леwис; Мартин Рафф; Кеитх Робертс; Петер Wалтер (2002). Молецулар Биологy оф тхе Целл. Неw Yорк: Гарлард Сциенце. ISBN 0815332181.
- ^ Schuler D. (2004). Molecular analysis of a subcellular compartment: the magnetosome membrane in Magnetospirillum gryphiswaldense. Arch Microbiol. 181:1-7