Ћелијски зид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слика биљне ћелије, ћелијски зид - обојен зеленом бојом

Ћелијски зид је чврсти, јединствен омотач који опкољава и штити плазмамембрану сваке биљне ћелије, док га животињске ћелије не поседују. Изграђен је од полисахарида, али је слојевит, влакнаст, еластичан, савитљив и изузетне чврстине. Преко зидова се ћелије везују у сложена ткива, при чему је остављена могућност комуникације међу ћелијама преко каналића названих плазмодезме. Неке супстанце ћелијски зид пропушта, а другима не омогућава улазак у ћелију.

Образовање ћелијског зида[уреди]

Формирање ћелијског зида отпочиње у касној анафази. Први знак његовог образовања јесте појава фрагмопласта (преграда). Он се јавља између две кћерке ћелије у зони екваторијалне равни. У тај део ћелије, затим доспевају цистерне и везикуле које се одвајају од ендоплазматичног ретикулума и диктиозома. Спајањем тих цистерни и везикула настаје средња ламела. Средња ламела поседује каналиће, плазмодезме, преко којих две новонастале кћерке ћелије комуницирају између себе. Са сваке стране средње ламеле новонастале ћелије почињу да стварају примарни ћелијски зид и да расту. Функција примарног зида је да омогући раст ћелије и да јој у исто време обезбеди чврстину и потпору. Млади, тек формирани ћелијски зид садржи малу количину целулозе. Кад ћелија престане да расте, зид почиње да се услојава, шири и ојачава. Тада се на већ постојећи примарни зид додају нови слојеви, који садрже много већи проценат целулозе. Такав зид се назива секундарни ћелијски зид. Онај слој секундарног зида који је најдаљи од плазма мембране, а најближи је примарном зиду означен је као С1, затим следи С2, па С3 уз саму плазма мембрану. Често је слој С2 најдебљи и он одређује механичку чврстоћу. Граница између примарног и секундарног зида није оштра тако да је тешко рећи где престаје примарни, а где почиње секундарни зид. Основне разлике између ова два зида су у томе што је секундарни зид вишеслојан (примарни је једнослојан) и садржи много целулозе. Секундарни зид приликом свог развоја задржава већ поменуте плазмодезме, а затим се формирају јамице које представљају сачуван примарни зид са много плазмодезми.

Литература[уреди]

  • Јанчић, Р.: Ботаника фармацеутика, Сл. лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.


Спољашње везе[уреди]