Такеши Китано

С Википедије, слободне енциклопедије

Такеши Китано
Такесхи Китано
Китано на премијери филма Дух у љусци, марта 2017. године
Име по рођењу北野 武
Друга именаTakeshi Kitano, Beat Takeshi
Датум рођења(1947-01-18)18. јануар 1947.
Место рођењаАдачи, Токио
 Јапан
ПребивалиштеЈапан
ДржављанствоЈапанско
УниверзитетУниверзитет Меиџи
ЗанимањеКомичар, телевизијска личност, филмски режисер, глумац, аутор, сценариста, филмски уредник, певач, сликар, некадашњи креатор видео игара
НаградеЗлатни лав (1997)

Такеши Китано (Адачи, Токио, 18. 1. 1947) једно је од најпознатијих медијских лица Јапана. Уз режију и глуму, вредан је новински колумниста, писац, песник, сликар те учествује у неколико ТВ емисија на јапанској телевизији. Славу која га данас прати, као и свој надимак Бит, стекао је раних седамдесетих у манзај-комедији, као половина дуа „Two Beats”, који публику шармирају својим брзопотезним препуцавањем и сатиричним хумором. У осамдесетима Китано глуми у многим филмовима, од којих је најпознатији „Срећан Божић господине Лавренсе” („Merry Christmas Mr. Lawrence”) Нагише Ошиме. Његово портретисање наредника Харе дозирајући бруталност и патос постаће један од лајтмотива његових каснијих саморежирајућих радова.

Китано је постао познат 1970-их као члан комичарског дуа Тwо Беат, пре него што је прешао на соло наступе и постао један од три највећа комичара у Јапану. Године 1989. Китано се окитио још једном професионалном титулом - редатељском. Требало је да глуми у полицијском трилеру ветерана гангстерског филма Кињи Фукасакуа, али кад потоњи одлази са филмског пројекта, продуценти редатељску палицу нуде Китану. Он прерађује сценариј, а резултат је познат као филм „Насилни полицајац” („Violent Cop”), делирично насилно ремек дело које му доноси међународне похвале. Тим филмом Китано дефинише свој редитељски стил карактерисан дугим кадровима, минималним дијалогом и чврстом композицијом. Уводи и својеврсног, шакама склоног антихероја, особу која ће се, уз варијације, појављивати у каснијим његовим радовима. Та, не баш лака мешавина комедије и бруталности постће заштитни знак његових каснијих кримића:[1] „Boiling Point”, „Sonatine” и „Ватромет” („Hana-bi”) (победнички филм Венецијанског филмског фестивала 1997). Иако понајпре познат по својим криминалним епским причама, Китано је нашао времена и за лагану драму о глувонемом скупљачу смећа који учи да сурфира у филму „Сцене уз море” („Scene By The Sea”), за гротескну комедију сатиричног погледа на јапанску културу у „Getting Any?” („Јеси ли шта...?”) те за „Деца се враћају” („Кидс Ретурн”), причу о одрастању двоје школских пропалица.

Каријера и живот су му умало завршили 2. августа 1994. кад је страдао у саобраћајној несрећи. Готово шест недеља се опорављао се од озледа главе, а следило је још неколико месеци физичке терапије. Током опоравка Китано игра малу улогу у филму Такаши Ишија „Гонин”, у којем његов лик има повез преко очију, остатак из реалности у којој замало није побегао смрти, лако су међународна приказивања његових пређањих филмова постигла позитивне критичарске исказе, наишла су на просечан одазив публике. Године 2000. Китано се нашао врло близу Холивудског успеха својим првим међународним делом „Brother”. Године 2001. појављује се у контроверзном јапанском хиту „Battle Royale”, филму о средњошколцима који су довезени на острво како би убили један другога. Годину касније, први пут у шест година, Такеши Китано остао је иза камере. Филм „Dolls” био је његов десети сценаристичко-редитељски рад. У свом последњем раду, „Zatoichi” Китано потписује сценариј, режију, а игра и насловни лик. Филм је класичан самурајски еп о слепом убици што се очајнички труди да остане веран и достојан строгих самурајских правила. Уврежено је правило да се као Беат Такеши потписује под своје глумачке, а с Такеши Китано на своје редатељске радове. Китано је имао и свој комични серијал, на свој начин сличан „Играма без граница”: „Такешијев дворац” (Takeshi's Castle).

Добио је признање критике за свој идиосинкратични филмски рад, освојивши бројне награде, а јапански филмски критичар Нагахару Јодогава га је једном назвао „правим наследником” утицајног филмског ствараоца Акире Куросаве.[2] Многи Китанови филмови су драме о јакуза гангстерима или полицији. Критичари описују да користи стил глуме који је веома мршав или стил камере који се приближава готово стази. Китано често користи дуге кадрове током којих се чини да се мало тога дешава, или монтажу која се пребацује одмах након неког догађаја. Многи од његових филмова изражавају суморни поглед на свет, али су такође испуњени хумором и наклоношћу према њиховим ликовима.

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Такеши Китано је рођен у Адачију у Токију са два старија брата и старијом сестром. Његов отац је радио као молер,[3] а Китано је открио да је некад живео као јакуза, док је његова мајка била строги дисциплинар и васпитач која је радила у фабрици.[4] У његовом радничком крају, деца су се угледала на играче бејзбола и јакузе, а многи од његових комшија су били припадници потоњих.[4] Китано је уписао Универзитет Меиџи и студирао инжењерство, пре него што га је напустио са 19 година. Отишао је у округ Асакуса 1972. да би постао комичар. Док је радио као оператер лифта у Асакуса Франце-за стриптиз клубу, постао је шегрт комичара Сензабуро Фукамија и на крају позоришни комичар.[5][6]

Хумористичка каријера и успех[уреди | уреди извор]

Седамдесетих је са својим пријатељем Ниро Канеком (који се назива и Кијоши Канеко) формирао комични дуо. Узели су уметничка имена Бит Такеши и Бит Кијођи; заједно називајући себе Два Бита (ツービート, Тсū Бīто, понекад романизовано као „Тхе Тво Беатс“). Ова врста дуо комедије, позната као манзај у Јапану, обично садржи велику количину шегачења између два извођача великом брзином напред-назад. Кијоши је играо стрејт човека (цукоми) против Такешијевог смешног човека (боке). Године 1976, први пут су наступили на телевизији и постали успешни, пласирајући свој чин на националну сцену. Разлог њихове популарности је у знатној мери проистицао из Китанових материјала, који су био много ризичнији од традиционалног манзаја. Мета његових шала често су били социјално угрожени, укључујући старце, хендикепиране, сиромашне, деца, жене, ружни и глупи. Притужбе емитера довеле су до цензуре неких Китанових шала и уклањања увредљивих дијалога. Китано је у видео интервјуу потврдио да му је током пет година био забрањен приступ студијима НХК, јер је разоткрио своје тело током емисије када је то било потпуно забрањено.[7]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Филми[уреди | уреди извор]

Као директор[уреди | уреди извор]

Као глумац[уреди | уреди извор]

Телевизија[уреди | уреди извор]

  • Тхоусанд Старс анд Оне Нигхт (1980–1981)
  • Тхе Манзаи (1980–1982)
  • Оретацхи Хyōкин-зоку (1981–1989)
  • Wаратте Пон! (1983)
  • Супер Јоцкеy (1983–1999)
  • Спортс Таисхо (1985–1990)
  • Оwараи Ултра Qуиз (1989–1996, 2007)
  • Генки ТВ (1985–1996)
  • Такесхи'с Цастле (1986–1989)
  • ТВ Тацкле (1989–пресент)
  • Хеисеи Боард оф Едуцатион (1991–1997)
  • Даредемо Пицассо (1997–пресент)
  • Кисеки Таикен! Анбирибабō (1997–пресент)
  • Коко га Хен да yо Нихоњин (1998–2002)
  • Мусасхи (2003)
  • Фуји Телевисион миднигхт броадцастинг сериес (1991–пресент)
Китано Фан Цлуб
Китано Фуји
Адацхи-ку но Такесхи, Секаи но Китано
Саитох Сингу-тен
Китано Талент Меикан
Такесхи Китано пресентс Цомăнеци Университy Матхематицс[8]
  • Ака Медака (2015)
  • Хагоку (2017)
  • Идатен (2019), Коконтеи Схинсхō V

Радио[уреди | уреди извор]

  • Алл Нигхт Ниппон бy Беат Такесхи (1981–1990)
  • Беатник Радио (1997–2000)
  • Беат Такесхи'с литерарy нигхт талк (НРН)
  • Интернатионал мен'с фриендсхип боок схоw

Књиге[уреди | уреди извор]

Видео игре[уреди | уреди извор]

Као дизајнер[уреди | уреди извор]

Као глумац[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Томита, Хидетсугу (3. 12. 2016). „Финале фром Оутраге”. ГQ Јапан. 
  2. ^ Киркуп, Јамес (23. 11. 1998). „Обитуариес: Нагахару Yодогаwа”Неопходна новчана претплата. Тхе Индепендент. Архивирано из оригинала 26. 5. 2022. г. Приступљено 19. 7. 2009. 
  3. ^ „Такеши Китано » Артхоусе.Ру” (на језику: руски). Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 2013-10-02. 
  4. ^ а б „"Беат" Такесхи: Тхе Холлywоод Фласхбацк Интервиеw”. тхехоллywоодинтервиеw.блогспот.цом. 26. 7. 2008. Приступљено 13. 12. 2015. 
  5. ^ Сцхиллинг, Марк (2003). Тхе Yакуза Мовие Боок : А Гуиде то Јапанесе Гангстер Филмс. Стоне Бридге Пресс. стр. 73—76. ИСБН 1-880656-76-0. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. 
  6. ^ „Асакуса'с ресилиенце рубс офф он Франце-за тхеатер, црадле оф постwар поп цултуре”. Јапан Тимес. 19. 11. 2015. Приступљено 13. 12. 2015. 
  7. ^ Геттинг Анy? ДВД публисхед бy Цхеyенне Филмс ЕДВ1040, Франце, 2003
  8. ^ „35тх Интернатионал Еммy Аwардс номинеес”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2011. г. Приступљено 02. 02. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Такеши Китано на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Takeši_Kitano&oldid=27675185”