Уговор о посредовању
Уговор о посредовању јесте врста уговора између налогодавца и посредника којим се посредник обавезује да надје и доведе у везу са налогодавцем лице ради преговора о закључењу одређеног уговора. Уговор налогодавца обавезује да посреднику исплати одређену накнаду за његове услуге посредовања уколико уговор буде био закључен.[1]
Форма може бити различита од случаја до случаја у зависности ко је посредник, али најчешће има општи облик па се попуњавањем обрасца дефинишу уговорне стране и посебни услови ако их има.
Посредник може бити банка, туристичка агенција али и друге финансијске институције. Уколико посредник остане без надокнаде која је дефинисана у уговору и ако његово настојање да добије надокнаду остане без резултата, може да се послужи уговором о делу ако жели да тужи налогодавца.
Међутим посредник нема право и не може обављати послове за налогодавца који су дефинисани у уговору закљученим између та два лица без постојања писменог пуномоћја. Ако дође до таквих или сличних ситуација, налогодавац има право на поништење налога за посредовање кад год он хоће. Изузетак за његово право опозивања је уколико се тога није одрекао и под условом да позивање није противно савесности.
Иако посредник пронадје треће лице које потенцијално може закључити уговор о сарадњи са налогодавцем, налогодавац не мора то урадити ако није задовољан условима или евентуално има ваљан разлог за несклапање сарадње, али ће одговарати за штету ако је поступио противно савесности.
Обавезе посредника[уреди | уреди извор]
У обавезе посредника спада пре свега тражење треће лице које би могло закључити уговор са налогодавцем. Он то мора радити са пажњом доброг привредника и указати на њу налогодавцу. То значи да мора да делује савесно и у интересу налогодавца. Посредник је дужан посредовати у преговорима и настојати да дође до закључења уговора ако се на то посебно обавезао. Уколико се не склопи уговор он не сноси последице, с’ обзиром да је настојао да дође до закључења уговора.
Битно је да посредник обавештава налогодавца о свим релевантним информацијама које су од значаја за намеравани посао. Посредник може одговарати за штету коју би претпела једна или друга страна између којих је посредовао у одређеним ситуацијама. Такве ситуација су честе, неке од њих су:
- Уколико посредује за пословно неспособно лице што можемо проверити на сајту Агенције за привредне регистре;[2]
- Уколико посредује за лице које не може испунити обавезе из уговора;
- Уколико без дозволе налогодавца обавести треће лице о садржини налога, о преговорима или о условима закљученог уговора тј ако дође до откривања пословне тајне[3]
- Уопште за сваку штету која је настала његовом кривицом.
Битна документа за посредника су посреднички дневник и посреднички лист Посреднички дневник садржи све битне податке о уговору који је закључен његовим посредовањем. Посреднички лист је извод из посредничког дневника потписан од стране посредника.[1]
Обавезе налогодавца[уреди | уреди извор]
Међу главним обавезама налогодавца је накнада коју мора да исплати посреднику и када није уговорена. Висину накнаде ће одредити суд према посредниковом труду и учињеној услузи уколико она није одређена неким документом. Суд може снизити накнаду посредника на захтев налогодавца уколико је висока с’ обзиром на рад и труд. То се једино не може учинити ако је иста исплаћена посреднику после закључења уговора за који је он посредовао.[4]
Посредник стиче право на накнаду када дође до закључења уговора за који је посредовао осим ако није другачије уговорено. Ако дати уговор садржи одређене услове, посредник стиче право на накнаду тек кад се остваре дати услови. Уколико је један од улова раскидни (што значи да може доћи до поништења уговора), то нема утицаја на посредниково право на накнаду. Ако посредник пак закључи уговор, а исти није важећи због одређених околности, има право на накнаду ако му те околности нису познате. Уколико посредник мора да путује ради склапања неког уговора, притом настану трошкови као што су гориво, хотелске услуге, услуге штампања итд, он нема право за накнаду истих осим уколико то није садржано у уговору са налогодавцем. Ако је тако уговорено, онда ће имати право на накнаду трошкова у случају да не склопи уговор.[5]
Ако посредника контактирају две стране које желе медјусобно да послују, он може захтевати од сваке стране само половину посредничке накнаде и накнаду половине трошкова ако је накнада трошкова уговорена. Наравно, подразумева се да ће он радити свој посао са пажњом доброг привредника.
Постоје разни случајеви у пракси када посредник прекрши уговор или не заступа интересе свог налогодавца тако што ради за другу страну, па губи право на посредничку накнаду и на накнаду трошкова.[1]
Способност уговарања[уреди | уреди извор]
Лица која су уговорне стране морају обратити пажњу на способност уговарања. У вези с' тим способност уговарања треба посматрати као пословну способност која се захтева за конкретну врсту уговора (у овом случају уговора о посредовању). У том смислу постоје:
- Потпуна способност уговарања;
- Потпуна неспособност уговарања;
- Делимична неспособност уговарања.
Потпуна способност уговарања[уреди | уреди извор]
Потпуна способност уговарања се стиче пунолетством (у нашем Закону са навршетком осамнаест година). У овом случају постоје два изузетка а то су:
- Потпуну способност лице може стећи склапањем брака пре пунолетства уз дозволу суда;
- Ако малолетно лице постане родитељ сматра се да је достигло душевну и телесну зрелост потребну за старање о сопственој личности, правима, интересима те је потпуно способно.
Потпуна неспособност уговарања[уреди | уреди извор]
Потпуна неспособност уговарања значи нема правнорелевантну вољу било ког уговора. Самим тим потпуна неспособност спречава настанак уговора. Примери: лица до седме године, млађи малолетници (лица од седам до четрнаест година), чак и пунолетна лица са сметњама у развоју ( што смањује њихову способност нормалног расуђивања).
Делимична неспособност уговарања[уреди | уреди извор]
За разлику од потпуне неспособности, не спречава настанак уговора већ отвара питање његовог опстанка. Делимична неспособност уговора се везује за сагласност законом овлашћеног лица. Пример за то је да старији малолетници ( лица између четрнаест и осамнаест година) могу закључивати уговоре али уз сагласност родитеља.[4]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в "Закон о облигационим односима", "Сл. лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 - одлука УСЈ и 57/89, "Сл. лист СРЈ", бр. 31/93 и "Сл. лист СЦГ", бр. 1/2003 - Уставна повеља
- ^ „Агенција за привредне регистре”. Архивирано из оригинала 14. 12. 2011. г. Приступљено 13. 12. 2011.
- ^ „пословна тајна”. Архивирано из оригинала 15. 3. 2012. г. Приступљено 13. 12. 2011.
- ^ а б Јаков Радишић, 2004, "Облигационо право (општи део)"
- ^ Слободан Перовић, "Облигационо право (посебни део)"