Japanska pisma

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U japanskom jeziku se koristi složen sistem pisanja, koji se sastoji od tri različita pisma, to su: kanđi (漢字), katakana (カタカナ) i hiragana (ひらがな), a po potrebi se koristi i latinica, koja se naziva romađi (ロマ字). Za razliku od srpskog jezika u kome su ćirilica i latinica međusobno zamenljiva pisma, kanđi, hiragana i katakana koriste se kombinovano u jednoj rečenici.

Tradicionalni sistem pisanja[uredi | uredi izvor]

Katakana i kanđiji od kojih je nastala.

Kanđiji (漢字, japanski karakteri) su slovni znaci koji predstavljaju reči ili morfeme i poreklom od kineskog pisma. Kanđijima se zapisuje značenje reči, za razliku od srpske azbuke kojom se beleži zvučanje reči. U rečenici se kanđijima zapisuju imenice i koren reči kod glagola i prideva (koji su u japanskom jeziku promenljive reči).

Ovo je najsloženije i najbrojnije pismo u japanskom jeziku. Programom Ministarstva školstva propisana je lista kanđija za osnovnu pismenost tzv. đoojoo kanđi i ona broji 2136 kanđija (prema zvaničnim podacima iz 2015. godine). Oni se uče tokom celog obaveznog školovanja. Procenjuje se da se u svakodnevnoj upotrebi koristi 2000 kanđija, dok profesori sa univerziteta i intelektualci koriste oko 5000 kanđija. Katakana (カタカナ) je autohtono japansko slogovno pismo, nastalo od delova kanđija. Broji 48 slova i svako slovo predstavlja jedan slog. Katakanom se zapisuje zvučanje reči, te se stoga koristi za onomatopeje, naglašavanje delova rečenica (npr. kod izvinjenja) i beleženje reči stranog porekla (osim za one kineskog porekla).

Hiragana (ひらがな) je takođe autohtono slogovno pismo, broji 48 slova, gde jedno slovo predstavlja svaki slog, kao i kod katakane. Hiraganom se zapisuju gramatičke reči u rečenici: nastavci kod promenljivih reči (glagoli i pridevi), zatim tzv. strukturne rečce koje imaju padežnu funkciju u rečenci, prefiksi i sufiksi. Hiraganom se takođe zapisuju reči koje se više ne pišu kanđijima (nakon poslednje reforme pravopisa). Hiragana ima i ulogu pomoćnog pisma i tada se naziva furigana: njome se zapisuje zvučanje iznad kanđija kako bi se znalo kako se taj kanđi čita (npr. u udžbenicima ili knjigama za decu).

U japanskom sistemu pisanja ne beleži se razmak između reči, već se sve reči u rečenici pišu spojeno. U modernom japanskom koriste se dva smera pisanja: zapadni (sleva nadesno horizontalno, redovi se ređaju odozgo nadole) i tradicionalni (odozgo nadole vertikalno, redovi se ređaju zdesna nalevo). Zapadni način se češće upotrebljava na ekranu, dok se u štampanim medijima više koristi tradicionalni smer.

Japanska rečenica Romađi transkripcija Prevod
私はブラジルへ行きます. Watashi wa burajiru e ikimasu. Ja idem u Brazil.
Kanđi Katakana Hiragana
私, 行 ブラジル は, へ, きます
ja, ide- Brazil nominativ, dativ, -m
koren reči reč stranog porekla gramatičke reči

Pomoćna pisma[uredi | uredi izvor]

Japanski jezik koristi i dodatne simbole, čija je upotreba ograničena na specifične reči: latinicu, arapske brojeve i znake interpukcije. Romađi (ロマ字) je japanski naziv za latinično pismo koje se koristi u transkripciji japanskih reči za strance. Romađi se uobičejeno sreće u udžbenicima za japanski jezik, dok Japanci ne koriste romađi u svakodnevnici, sem za neke internacionalne skraćenice (CD, DVD, Wi-Fi).

Istorija pisma[uredi | uredi izvor]

Japanski svitak

Pismenost u Japanu razvila se pod uticajem kineske kulture. Opšteprihvaćena pretpostavka je da su budistički monasi doneli kineske svete spise u Japan u V veku i da su se oni čitali na kineskom jeziku. U to vreme japanski jezik nije imao svoj pisani oblik.

Vremenom se pojavio i sitem manjogana, koji je koristio manji broj znakova iz kanđija samo zbog njihove fonetske (zvučne) vrednosti, a ne i semantičke (značenjske). Manjogana u kurzivnom obliku se potom razvila u stilizovanu hiraganu, pismo koje su koristile žene na dvoru kojima je u to vreme bilo zabranjeno da koriste kineski jezik, kao i da uče kinesku klasičnu poeziju.

Katakana je nastala tako što su učenici u manastirskim školama uzimali delove kanđija i dodelili im glasovnu vrednost, kako bi mogli brže da njima da transkribuju novopridošle reči iz kineskog.

Kako su pisma sazrevala i širila se, kanđi se počeo koristiti samo za pisanje reči koje nose značenje, kao što su imenice, pridevi i glagoli, dok su kanom (hiraganom i katakanom) počele da se zapisuju gramatičke reči, autohtone japanske reči, transkripcija iznad kanđija kao i reči iz stranih jezika (koje su naknadno iz drugih stranih jezika stizale u japanski npr. brojni anglicizmi).

Što se romađija tiče uveo ga je naučnik Hepburn (Hepburn) koji ga je krajem 19. veka koristio u svom englesko-japanskom rečniku kao transkripciju. Ova engleska transkripcija koristi se i danas u nekim udžbenicima japanskog jezika za strance.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Udžbenik za japanski jezik i pismo kanđi. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu. 2014. str. 297. ISBN 978-86-6153-144-6. 
  • Marković, Ljiljana, ur. (2014). Udžbenik japanskog jezika Korak po korak. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu. str. 202. ISBN 978-86-6153-298-6. (FF). 
  • Jamasaki-Vukelić, Hiroši (2008). Japansko-srpski i srpsko-japanski rečnik: sa kratkom gramatikom japanskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 437. ISBN 978-86-17-15713-3. 
  • Bunt, Johnatan (2003). The Oxford Japanese Grammar & Verbs. New York: Oxford University Press Inc. str. 273. ISBN 978-0-19-860382-5. 
  • Illustrated Japanese Characters (15 izd.). JTB Publishing Inc. 2009. ISBN 978-4-533-01359-1. 
  • Marković, Ljiljana, ur. (2013). Japan i ono što ga takvim čini. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Kokoro. str. 184. ISBN 978-86-61-53-192-7. (FF). 
  • Istorija Japana. Beograd: Zavod za udžbenike. 2008. str. 220. ISBN 978-86-17-15867-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Japanska pisma na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јапанска_писма&oldid=26795902”