Јапански језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
јапански језик
日本語Nihongo
Nihongo (јапански језик) написано јапанским писмом
日本語 (јапански језик)
Изговор [nʲihoŋɡo]
Државе Застава Јапана Јапан
Застава Сједињених Америчких Држава Сједињене Државе (нарочито Хаваји)
Застава Бразила Бразил
Застава Палауа Палау
Број говорника матерњи: 130 милиона[1]
Ранг 9.
Породица Јапански језици
  • јапански језик
Писмо јапанским писмом
Статус
Службени Застава Јапана Јапан
Застава Палауа Палау (Ангаур)
Регулише Јапанска влада води рачуна о томе
Језички кодови
ИСО 639-1 ja
ИСО 639-2 jpnнема
ИСО 639-3

Јапански језик (日本語, нихонго) службени је језик Јапана, а говори се и у деловима Кине и Кореје који су дуго били под јапанском влашћу, као и у подручјима где живи доста јапанских емиграната (САД, Бразил). Настао је од следећих речи:

  • 日 (ни, ничи) - дан, сунце
  • 本 (хон) - извор, извори; књига, књиге
  • 語 (го) - реч, језик, говор

Реч нихон (日本) значи Јапан, а нихонго (日本語) у буквалном смислу језик Јапана.

Због развитка у дугогодишњој изолацији (на јапанским острвима), тешко је наћи било какве везе између јапанског и неког другог језика. Јапански заједно са рјукју језицима спада у јапанску језичку породицу. Признавањем рјукју језика као посебних од стране лингвиста, јапански језик се у научној литератури све мање сврстава у изоловане језике, а кад ускоро рјукју језици буду у потпуности стандаризовани, јапански језик ће и званично изаћи из класификације која га сврстава у изоловане језике, а у новој класификацији ће се са правом појавити категорија „јапанска породица језика“.

Писмо[уреди]

Писмо су Јапанци преузели од Кинеза у V веку. За идеографске кинеске знакове зване канџи (漢字), Јапанци су развили властити систем читања и из њега развили два фонетска писма — хирагану (ひらがな) и катакану (カタカナ). Свако од три писма има своје место и начин коришћења. Док се неки канџи користи за записивање именица и корена глагола, хирагана се користи у комбинацији са канџијем за записивање наставака (глаголска времена, поређења придева и сл.), граматичких речи (везници, чланови итд.) и речи за које не постоје посебни знакови. Катаканом се пишу стране речи и ономатопејски изрази, а понекад се користи и за наглашавање појединих речи. Осим ова три писма, повремено се користи и латинички ромаџи (ローマ字), углавном за скраћенице, а понекад и за наглашавање речи. У јапанском систему писања могуће је писати водоравно (слева на десно) и усправно (од горе према доле).

Вокабулар[уреди]

Првобитни јапански језик звао се је Јаматокотоба (језик Јамата). Имао је веома мали број гласова, али је зато имао више комбинација тих гласова него данашњи јапански. У додиру са кинеском културом и језиком, дошло је до великих промјена у језику, што за резултат има да данашњи јапански рјечник садржи 55% речи кинеског порекла,5% речи које су састављене и од кинеског и јапанског корена, а само 35% изворних чистих јапанских речи

Граматика[уреди]

Основна карактеристика јапанске граматике је „субјекат – објекат – предикат“ структура реченица, за разлику од већине индоевропских језика који имају структуру „субјекат – предикат – објекат“. Осим тога, постоје само два основна глаголска времена, прошлост и садашњост (која се понекад назива и „не-прошлост“, због чињенице што се употребљава и за изражавање будућности). Именице немају ни род ни број. Правила за конјугацију глагола и придева су релативно једноставна и скоро уопште немају изузетака, а деклинације именица не постоје.

Иако су основна правила јапанског прилично јасна, проблеми при учењу тог језика настају због различитих начина опхођења зависно о положају говорника и његових саговорника на социјалној лествици. Зависно од тога да ли говорите са надређенима, непознатим особама, пријатељима или члановима породице, користе се различите речи и различити глаголски облици. Основна подела „пристојности“ језика је на обични облик (砕けた, кудакета), једноставни пристојни облик (丁寧語, теинеиго) и напредни пристојни облик (敬語, кеиго).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ ((en)) „Јапански“. Језици света Приступљено 29. 2. 2008.. 

Литература[уреди]

  • Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese I: Inflection. Journal of the American Oriental Society, 66, pp. 97-130.
  • Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese II: Syntax. Language, 22, pp. 200-248.
  • Chafe, William L. (1976). Giveness, contrastiveness, definiteness, subjects, topics, and point of view. In C. Li (Ed.), Subject and topic (pp. 25-56). New York: Academic Press. ISBN 0-12-447350-4.
  • Dalby, Andrew. (2004). "Japanese," in Dictionary of Languages: the Definitive Reference to More than 400 Languages. New York: Columbia University Press. 10- ISBN 0-231-11568-7/13-. ISBN 978-0-231-11568-1.; 10- ISBN 0-231-11569-5/13-. ISBN 978-0-231-11569-8.; OCLC 474656178
  • Frellesvig, Bjarke (2010). A history of the Japanese language. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65320-6. 
  • Kuno, Susumu (1973). The structure of the Japanese language. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 0-262-11049-0. 
  • Kuno, Susumu. (1976). "Subject, theme, and the speaker's empathy: A re-examination of relativization phenomena," in Charles N. Li (Ed.), Subject and topic (pp. 417-444). New York: Academic Press. ISBN 0-12-447350-4.
  • Martin, Samuel E. (1975). A reference grammar of Japanese. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-01813-4. 
  • McClain, Yoko Matsuoka. (1981). Handbook of modern Japanese grammar: 口語日本文法便覧 [Kōgo Nihon bumpō]. Tokyo: Hokuseido Press. ISBN 4-590-00570-0; ISBN 0-89346-149-0.
  • Miller, Roy (1967). The Japanese language. Chicago: University of Chicago Press.
  • Miller, Roy (1980). Origins of the Japanese language: Lectures in Japan during the academic year, 1977–78. Seattle: University of Washington Press. ISBN 0-295-95766-2. 
  • Mizutani, Osamu; & Mizutani, Nobuko (1987). How to be polite in Japanese: 日本語の敬語 [Nihongo no keigo]. Tokyo: The Japan Times. ISBN 4-7890-0338-8.
  • Shibatani, Masayoshi (1990). „Japanese“. In Comrie, B.. The major languages of east and south-east Asia. London: Routledge. ISBN 0-415-04739-0. 
  • Shibatani, Masayoshi (1990). The languages of Japan. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-36070-6 (hbk); ISBN 0-521-36918-5 (pbk). 
  • Shibamoto, Janet S. (1985). Japanese women's language. New York: Academic Press. ISBN 0-12-640030-X. Graduate Level
  • Tsujimura, Natsuko (1996). An introduction to Japanese linguistics. Cambridge, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-19855-5 (hbk); ISBN 0-631-19856-3 (pbk). 
  • Tsujimura, Natsuko (Ed.) (1999). The handbook of Japanese linguistics. Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-20504-7. Readings/Anthologies

Спољашње везе[уреди]