Јапански језик

јапански језик
日本語 • Nihongo
Nihongo (јапански језик) написано јапанским писмом
Изговор	[nʲihoŋɡo]
Државе	Јапан  Сједињене Државе (нарочито Хаваји)  Бразил  Палау
Број говорника	матерњи: 130 милиона
Ранг	9.
Породица	Јапански језици јапански језик
Писмо	јапанским писмом
Статус
Службени	Јапан  Палау (Ангаур)
Регулише	Јапанска влада води рачуна о томе
Језички кодови
ИСО 639-1	ja
ИСО 639-2	jpn
ИСО 639-3	jpn

Јапански језик (日本語, нихонхо) службени је језик Јапана, а говори се и у деловима Кине и Кореје који су дуго били под јапанском влашћу, као и у подручјима где живи доста јапанских емиграната (САД, Бразил). Настао је од следећих речи:

• 日 (ни, ничи) - дан, сунце
• 本 (хон) - извор, извори; књига, књиге
• 語 (го) - реч, језик, говор

Реч нихон (日本) значи Јапан, а нихонго (日本語) у буквалном смислу језик Јапана.

Због развитка у дугогодишњој изолацији (на јапанским острвима), тешко је наћи било какве везе између јапанског и неког другог језика. Јапански заједно са рјукју језицима спада у јапанску језичку породицу. Признавањем рјукју језика као посебних од стране лингвиста, јапански језик се у научној литератури све мање сврстава у изоловане језике, а кад ускоро рјукју језици буду у потпуности стандаризовани, јапански језик ће и званично изаћи из класификације која га сврстава у изоловане језике, а у новој класификацији ће се са правом појавити категорија „јапанска породица језика“.

Писмо

Писмо су Јапанци преузели од Кинеза у V веку. За идеографске кинеске знакове зване канџи (漢字), Јапанци су развили властити систем читања и из њега развили два фонетска писма — хирагану (ひらがな) и катакану (カタカナ). Свако од три писма има своје место и начин коришћења. Док се неки канџи користи за записивање именица и корена глагола, хирагана се користи у комбинацији са канџијем за записивање наставака (глаголска времена, поређења придева и сл.), граматичких речи (везници, чланови итд.) и речи за које не постоје посебни знакови. Катаканом се пишу стране речи и ономатопејски изрази, а понекад се користи и за наглашавање појединих речи. Осим ова три писма, повремено се користи и латинички ромаџи (ローマ字), углавном за скраћенице, а понекад и за наглашавање речи. У јапанском систему писања могуће је писати водоравно (слева на десно) и усправно (од горе према доле).

Вокабулар

Првобитни јапански језик звао се је Јаматокотоба (језик Јамата). Имао је веома мали број гласова, али је зато имао више комбинација тих гласова него данашњи јапански. У додиру са кинеском културом и језиком, дошло је до великих промјена у језику, што за резултат има да данашњи јапански рјечник садржи 55% речи кинеског порекла,5% речи које су састављене и од кинеског и јапанског корена, а само 35% изворних чистих јапанских речи

Граматика

Основна карактеристика јапанске граматике је „субјекат – објекат – предикат“ структура реченица, за разлику од већине индоевропских језика који имају структуру „субјекат – предикат – објекат“. Осим тога, постоје само два основна глаголска времена, прошлост и садашњост (која се понекад назива и „не-прошлост“, због чињенице што се употребљава и за изражавање будућности). Именице немају ни род ни број. Правила за конјугацију глагола и придева су релативно једноставна и скоро уопште немају изузетака, а деклинације именица не постоје.

Иако су основна правила јапанског прилично јасна, проблеми при учењу тог језика настају због различитих начина опхођења зависно о положају говорника и његових саговорника на социјалној лествици. Зависно од тога да ли говорите са надређенима, непознатим особама, пријатељима или члановима породице, користе се различите речи и различити глаголски облици. Основна подела „пристојности“ језика је на обични облик (砕けた, кудакета), једноставни пристојни облик (丁寧語, теинеиго) и напредни пристојни облик (敬語, кеиго).

Литература

• Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese I: Inflection. Journal of the American Oriental Society, 66, pp. 97–130.
• Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese II: Syntax. Language, 22, pp. 200–248.
• Chafe, William L. (1976). Giveness, contrastiveness, definiteness, subjects, topics, and point of view. In C. Li (Ed.), Subject and topic (pp. 25–56). New York: Academic Press. ISBN 0-12-447350-4.
• Dalby, Andrew. (2004). "Japanese," in Dictionary of Languages: the Definitive Reference to More than 400 Languages. New York: Columbia University Press. 10-ISBN 0-231-11568-7/13-ISBN 978-0-231-11568-1; 10-ISBN 0-231-11569-5/13-ISBN 978-0-231-11569-8; OCLC 474656178
• Frellesvig, Bjarke (2010). A history of the Japanese language. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65320-6.
• Kuno, Susumu (1973). The structure of the Japanese language. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 0-262-11049-0.
• Kuno, Susumu. (1976). "Subject, theme, and the speaker's empathy: A re-examination of relativization phenomena," in Charles N. Li (Ed.), Subject and topic (pp. 417–444). New York: Academic Press. ISBN 0-12-447350-4.
• Martin, Samuel E. (1975). A reference grammar of Japanese. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-01813-4.
• McClain, Yoko Matsuoka. (1981). Handbook of modern Japanese grammar: 口語日本文法便覧 [Kōgo Nihon bumpō]. Tokyo: Hokuseido Press. ISBN 4-590-00570-0; ISBN 0-89346-149-0.
• Miller, Roy (1967). The Japanese language. Chicago: University of Chicago Press.
• Miller, Roy (1980). Origins of the Japanese language: Lectures in Japan during the academic year, 1977–78. Seattle: University of Washington Press. ISBN 0-295-95766-2.
• Mizutani, Osamu; & Mizutani, Nobuko (1987). How to be polite in Japanese: 日本語の敬語 [Nihongo no keigo]. Tokyo: The Japan Times. ISBN 4-7890-0338-8.
• Shibatani, Masayoshi (1990). Japanese. In B. Comrie (Ed.), The major languages of east and south-east Asia. London: Routledge. ISBN 0-415-04739-0.
• Shibatani, Masayoshi (1990). The languages of Japan. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-36070-6 (hbk); ISBN 0-521-36918-5 (pbk).
• Shibamoto, Janet S. (1985). Japanese women's language. New York: Academic Press. ISBN 0-12-640030-X. Graduate Level
• Tsujimura, Natsuko (1996). An introduction to Japanese linguistics. Cambridge, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-19855-5 (hbk); ISBN 0-631-19856-3 (pbk). Upper Level Textbooks
• Tsujimura, Natsuko (Ed.) (1999). The handbook of Japanese linguistics. Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-20504-7. Readings/Anthologies

Види још

• Класични јапански језик

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Јапански језик

• Јапански језик за почетнике на APLO Learning Center ((hr))
• Јапански језик Кана ve"zbati (PDF)
• AKSER Brasil - Јапански језик - Let´s Learn Japanese in Video
• Српски језички атеље: Транскрипција са јапанског језика