Jedrenski mir (1713)

Jedrenski ugovor, potpisan je 24. juna 1713. u Adrijanopolju (sada Jedrene , Turska) između Otomanskog carstva i Carstva Rusije i potvrdio je Ugovor iz Pruta iz 1711. godine, kojim je okončana Kampanja na reku Prut (1710–1711).

U skladu sa ovim ugovorima, Rusija je Turskoj ustupila Azov sa susednom teritorijom do reke Orel .

U Sovjetskoj vojnoj enciklopediji Adrijanopoljski ugovor je ocenjen kao veliki diplomatski uspeh Rusije, jer joj je, uprkos teritorijalnim gubicima, obezbedio slobodu delovanja u borbi za obale Baltika . Adrijanopoljski ugovor je bio na snazi do zaključenja „večnog mira“ u Carigradu 1720. godine.

Prutski ugovor, koji je potpisao Baltači Mehmed-paša, u početku je dobro primljen u Carigradu, ali nezadovoljna proratna stranka, koju je podržao kralj Karl XII Švedski, koji je zauzeo utočište u Otomanskom carstvu od 1709. godine, okrenuo je javno mnjenje protiv Baltači Mehmet paše, koji je konačno razrešen dužnosti.

Sultan Ahmed Treći nije uspeo da nastavi rat sa Rusijom. Konačno ga je iznervirala proratna partija i odlučio je da problematičnog švedskog kralja pošalje nazad u njegovu domovinu, čime su uklonjene sve prepreke za konačno mirovno rešenje sa Rusijom.

Prema odredbama Jedrenskog ugovora odlučeno je da:

1. Rusko-osmanska granica između reka Samare i Orel deli region omeđen ovim rekama na dva jednaka dela.

2. Azov će biti vraćen Osmanlijama.

3. Zabranjena je svaka agresija, zločin ili nasilje između Rusije i Otomanskog carstva.

4. Rusi moraju da se drže podalje od svih sukoba između Kalmika i naroda Krima.

5. Pretenzije krimskih Tatara prema Ruskom kraljevstvu su odložene.

6. Ovaj ugovor bi ostao na snazi dvadeset pet godina i bio bi zamenjen odredbama utvrđenim Beogradskim i Niškim ugovorom posle Rusko-turskog rata 1735-1739.