Турска

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 39° 10′ СГ Ш, 35° 40′ ИГД

Турска Република
Türkiye Cumhuriyeti
Застава Турске Грб Турске
Застава Грб
крилатица: 'Мир у кући, мир у свету.
(тур.:
Yurtta Sulh, Cihanda Sulh)
Химна
İstiklâl Marşı
Положај Турске
Главни град Анкара
Службени језик турски
Председник: Реџеп Тајип Ердоган
Премијер: Ахмед Давутоглу
Независност: 29. октобар 1923.
Површина  
 — укупно 783.562 km² (37)
 — вода (%) 1,3
Становништво  
 — 2013. 76.667.864 [1] (18)
 — густина 94,1/km² 
Валута лира ¹ (100 нових куруша)
Временска зона UTC +2
Интернет домен .tr
Позивни број +90

Турска, званично Турска Република (тур. Türkiye Cumhuriyeti) држава је у југозападној Азији.[2] Ово је трансконтинентална земља и већи део њене територије лежи у Азији, а само један мањи део у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године данашња Турска је била седиште Османског царства. Главни град Турске је Анкара, а највећи је Истанбул.

Турска се налази на обалама Црног, Мраморног, Егејског, и Средоземног мора, што је чини занимљивим туристичким одредиштем.

Турска се граничи на западу са Грчком и Бугарском, на истоку са Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Ираном, на југу са Ираком и Сиријом.

Први председник Турске Републике и њен оснивач био је Мустафа Кемал Ататурк.

Званични језик у Турској је турски, којим говори око 80% становништва, док су у употреби још:

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Положај Турске

Турска се географски протеже на два континента. Анадолија, азијски део државе, заузима око 97% површине Турске. Европски део који се налази у источној Тракији заузима око 3% површине државе (23.623 km²).

Свеукупне границе Турске дугачке су 9.850 km, од чега 7.200 km заузимају морске границе. На западу Турска излази на Егејско море, на југу има излаз на Средоземно море, те на северу на Црно море. На копну Турска граничи с осам земаља са укупном дужином копнених граница од 2.648 km. На северозападу граничи с Грчком (206 km границе) и Бугарском (240 km), на североистоку с Грузијом (252 km), Јерменијом (268 km), Азербејџаном (ексклавом и аутономном републиком Нахичеван, 9 km), на истоку с Ираном (499 km) и на југу с Ираком (352 km) и Сиријом (822 km). Недалеко од обале Турске налази се и Кипар који је политички подељен на међународно признату Кипарске Републике и Турску Републику Северни Кипар, коју признаје само Турска.

Север Турске је једно од сеизмички најактивнијих подручја на свету с врло честим земљотресима. Од већих градова посебно је потресима угрожен Истанбул.

Рељеф[уреди]

1. Мраморна регија, 2. Централна Анадолија, 3. Егејска регија, 4. Медитеранска регија, 5. Црноморска регија, 6. Југоисточна Анадолија, 7. Источна Анадолија
Крајолик западно од Анкаре

Турска је географски подељена у седам регија. То су: Мраморна регија, Егејска регија, Црноморска регија, Централна Анадолија, Средоземна регија, Источна Анадолија и Југоисточна Анадолија. Ове регије се знатно разликују по вегетацији и климатским условима.

Тракија се налази западно од Босфора на европској страни земље. На трачкој страни река Марица представља границу с Грчком. Источно од Босфора налази се Мраморна регија. Мраморно море дели Европу од Азије, те Егејско море од Црног мора. На излазу на Средоземно море налази се теснац Дарданели дугачак 60 km. На Босфору се налази Истанбул који је највећи град у Турској. Ова брежуљкаста регија која је привредно средиште Турске прекривена је шумама и грмовитим биљем. Пољопривреда у том подручју је нарочито развијена. Недалеко од града Бурса налази се планина Улудаг која је популарно туристичко одредиште.

У Егејској регији је такође врло развијена пољопривреда. Изразито брдовити крајолик протеже се уздуж западне обале од Чанакалеа до Бодрума. Обално подручје је једно од туристички најразвијенијих у Турској. Уз чемпресе и маслине овде се узгаја и винова лоза. У овој регији налазе се многи градови из старогрчког раздобља, као нпр. Троја, Асос, Пергам, Ефез, Приена, Милет, Дидима и Еуромос.

Црноморска регија заузима северно обално подручје Турске. Ову регију карактерише блага и влажна клима. Планинско подручје ове регије прекривено је шумама. На овом врло плодном тлу узгајају се чај, дуван, кукуруз и лешник.

Регија Средишње Анадолије обухвата висораван у унутрашњој Анадолији. Овде се налази слано језеро Туз и планине високе до 3.900 метара. На истоку се налази Кападокија која је позната по задивљујућим црквама и настамбама у високим планинским пределима. Унутрашњом Анадолијом доминирају степе, а то подручје се сматра једним од најсушнијих предела Анадолије. Због тога пољопривреда у том делу земље није толико развијена. Климу ове регије карактеришу врућа и сува лета с хладним ноћима. Зими температура може пасти и испод −20 °C.

Регија Средоземног мора протеже се од планина Таурус на северу до планина Аманос на истоку. У овој регији претежито се узгајају цитруси, банане, парадајза, кикирики и памук.

Југоисточна Анадолија је најстарија културна регија Турске. Протеже се од планина Таурус. Овде се налазе реке Еуфрат и Тигар. Најзаступљеније пољопривредне културе су пшеница, јечам, винова лоза, маслине и пистаћ.

Воде[уреди]

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Турске

Рана историја[уреди]

Мала Азија је једна од најстаријих насељених делова света због свог одличног географског положаја. Најранији градови као што су Чаталхојук, Чајону, Невали Џори, Хаџилар, Гобекли Тепе и Мерсин сматрају се једним од најстаријих насеља на свету.[3]

Делови легендарних тројанских зидова, око које се водио Тројански рат (око 1200. п. н. е.)

Насеље Троја је настало у периоду неолита и трајало је кроз гвоздено доба. Током периода забележене историје, становници Анадолије су говорили индоевропске језике, семитске и карвелијске језике, као и многе језике нејасног порекла. Заправо, због старости индоевропских хетитских и лувијанских језика, неки научници су предложили Анадолију за хипотетички центар одакле су се индоевропски језици раширили по свету.[4]

Један од најзначајнијих држава у овој области било је Хетитско краљевство, а трајало је од 18. до 13. века п. н. е. Касније су превласт стекли Фригијци, индоевропски народ, чије су царство су у 7. веку пре н. е уништили Кимеријци. Најзначајније државе наследнице Фригије биле Лидија, Карија и Ликија. Језици којима су говорили Лидијци и Ликијци били су у основи индоевропски, али с много неиндоевропских елемената које су покупили током хетитског и хеленског раздобља.

Негде око 1200. п. н. е. на западној обали Анадолије населила су се грчка племена, већином Еолци. Цело ово подручје је у 6. веку п. н. е. освојило персијско Ахеменидско краљевство. Касније је 334. п. н. е. ово подручје освојио Александар Велики. Анадолија је затим подељена у велики број мањих хеленистичких држава, као што су Битинија, Кападокија, Пергам и Понт. Рим је до средине 1. века п. н. е. покорио сва ова краљевства, изузев Пергама који је постао римска провинција крајем 2. века п. н. е. Године 324. римски цар Константин Велики изабрао је Визант за нови главни град Римског царства (на српском Цариград). Након пада Западног римског царства Цариград је постао главни град Византијског царства.

Византија и Јерменија[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Отомански период[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Османско царство
Мапа Османског царства на врхунцу своје моћи (око 1680. године)

У 10. стољећу Турци Селџуци који су живјели сјеверно од Каспијског и Аралског језера, почели су се селити у источна подручја Анадолије. Селџуци су били огранак Турака Оуза, а Анадолија је постала њихова домовина након битке код Манцикерта 1071. године. Том победом почиње успон анадолијског селџуског султаната (Иконијског султаната) који је био засебни део великог Селџуског краљевства које је покривало подручје средње Азије, Ирана, Анадолије и југозападне Азије.

Године 1243. Монголи су поразили Селџуке, а њихово царство се почело распадати. Турска Анадолија је тада подељена у више мањих независних држава званих гази емирати. До 1300. гази емирати освајају већину анадолијских подручја тада већ ослабљеног Византијског царства. У то време почиње се издизати гази емират којег је водио Осман I (по њему је названо Османско царство) који је проширио своју државу све до граница с Византијом.

Османско царство је током своје историје дуге 623. године имало контаката и са западним и с источним културама. Царство је у 16. и 17. веку била најјача политичка сила на свету која се брзо ширила према средишњој Европи преко Балкана. Уз врло јаки утицај који је царство имало на промјене копнених граница у Европи, велики значај имало је и на мору. Царство је било једно од неколико сила које се борило за контролу над Средоземљем, а уз то често се сукобљавало и с португалском флотом у Индијском океану покушавајући одбранити своју доминацију над трговачким правцима између источне Азије и западне Европе. Важност ових праваца је опао откривањем Рта добре наде 1488. године.

У првој половини 19. века почео је опадати утицај царства, а коначан ударац је добило поразом у Првом светском рату у којег је ушла у савезу с Немачком. Француска и Велика Британија су раније обећале стварање јерменске државе у источном дијелу Анадолије, што је османска власт видела као удар на територијалну целовитост земље. Под изговором пресељења, велики број Јермена је убијен или су умрли од исцрпљености у сиријској пустињи. Свеукупно је између 1915. и 1917. убијено 1,5 милиона Јермена. Турска влада и данас службено пориче геноцид над Јерменима.

Након рата силе Антанте поделиле су територију царства споразумом у Севру 1920. године. Османско царство је изгубило све територије изузев Анадолије и Тракије. Територију данашње Турске подејељена је у више делова. Грчкој је обећана Смирна (данашњи Измир) и део западне Анадолије, Италија је требала добити подручје Адане, а Француској је уз Сирију требала припасти и Киликија. У источном делу данашње Турске где се налазе градови Карс, Ардахан и Ерзурум требала је бити основана јерменска држава. Јужно и источно од Еуфрата требала је бити створена аутономна курдска регија. Сви ови планови на крају нису остварени.

Савремена историја[уреди]

Мустафа Кемал Ататурк, оснивач и први предсједник Турске Републике

Мустафа Кемал-паша је 19. маја 1919. политички и војни устанак против ових планова. Посебно су 1920. вођене жестоке борбе с Грчком. Рат је завршен 9. септембра 1922. заузимањем Смирне која је тада већински била насељена Грцима, после чега је целокупно грчко становништво Смирне било побијено. Турска победа резултовала је малоазијском катастрофом, у којој су многи Грци и Турци остали без својих домова.

Након побједе Турака, 24. јула 1923. споразумом из Лозане промијењен је претходни споразум из Севра. Овим уговором успостављене су данашње границе Турске. У исто вријеме извршена је и размена становништва са Грчком. Након што су све стране снаге напустиле Анадолију, Мустафа Кемал је 29. октобра 1923. прогласио републику.

За време свога мандата Мустафа Кемал је покренуо низ политичких и друштвених реформи широм земље, које су претворили Турску у модерну, секуларну и европски оријентисану државу. Смернице његове политике данас се називају кемализмом. Између осталог 1922. укинут је султанат, а 3. марта 1924. и калифат. Исте године укинут је шеријатски закон, а 1925. проведена је одевна реформа којом је забрањен фес (традиционална турска мушка капа) и вео за жене, а уведено је заједничко образовање за оба пола. Године 1926. исламски календар замењен је грегоријанским, а уведен је и метрички систем.

Идућих година цели правосудни систем је промењен је по узору на европске земље. Уведена је моногамија, а 1928. је спроведена секуларизација и реформа писма у којој је арапско писмо замењено латиницом. Овим реформама је 1930. уведено право гласа женама, а од 1934. даје им се и право учествовања на изборима. Спроведена је и реформа имена грађана у којој су свима додељена презимена. Турски парламент је Мустафи Кемалу додијелио презиме „Ататурк“ (отац Турака) које је проглашено посебним презименом којег је носио само он. Мањи број Ататуркових реформи је након његове смрти укинут, као нпр. реформа којом је у џамијама уместо на арапском молитва уведена на турском.

Након Ататуркове смрти 1938., председник Турске је постао његов блиски сарадник Исмет Инени. Инени је наставио модернизацију Турске, а на спољнополитичком плану покушао је одржати неутралност. Године 1939. Турској је припојена Република Хатај која је постала турски вилајет.

Након Другог светског рата[уреди]

За време Другог светског рата Турска је очувала своју спољнополитичку неутралност. У рат на страни савезника ушла је симболички тек 23. фебруара 1945. Исте године потписала је повељу УН-а. Године 1946. у Турској је уведено вишестраначје. Демократска странка је под водством Аднана Мендереса је на изборима 1950. освојила већину у парламенту. Тиме је завршена владавина Републиканске народне странке која је трајала од оснивања републике.

Избијањем сукоба између истока и запада, те покушајем утицаја Совјетског Савеза на Турску, завршено је раздобље политичке неутралности за Турску. Године 1950. Турска је учествовала као део УН-овог контингента у Корејском рату, а 1952. је постала чланица НАТО пакта.

Године 1960. премијер Мендерес је донео закон који му је омогућие укидање опозиције. Војска је тада организовала државни удар и ухапсила премијера и друге политичаре, који су након суђења обешени у септембру 1961. на острву Imralı. Након што је војска исте године увела нови устав, вратила је власт народу. Инени је поново постао премијер и владао је од 1961. до 1965. године. У то време Турска је постала придружена чланица ЕЕЗ-а. То раздобље обележило је и неефикасност владе и јачање левичарских и десничарских терористичких активности, што је довело до привредног пада. Године 1971. власт је поново узела војска која је увела репресивне мере за становништво.

Након дугог низа година међуетничког насиља на Кипру, Грци су организовали војни удар у јулу 1974. у којем је свргнут председник Макариос III и постављен грчки националиста Никос Сампсон као диктатор. Турска се тада одлучила за војну интервенцију на Кипру у којој је окупирала северни део острва. Девет година касније на том подручју успостављена је нелегитимна Турска Република Сјеверни Кипар коју је признала само Турска.

Војска је 12. септембра 1980. трећи пут одузела власт изабраној влади. Узрок је била политичка и привредна нестабилност земље у 1970-им, као и терористички напади екстремне левице и деснице. Војска је под генералом Кенаном Евреном увела ратно стање у земљи и забранила све политичке странке. Хунта се пре снажно противила курдским сепаратистима и левој опозицији. Дана 7. новембра 1982. војска је представила нови устав који је прихваћен референдумом.

Од средине 1980-их најважнијим унутрашњим проблемом земље сматра се сукоб с Курдима. Турска је дотад водила политику асимилације која је резултовала потискивањем курдске културе и идентитета. Као реакција на ову политику 1978. основана је Радничка партија Курдистана) с Абдулахом Оџаланом на челу. Странка је 1984. почела оружани сукоб на југоистоку Турске с циљем оснивања социјалистичке државе Курдистан. До 2007. године, у сукобима између турске војске и ПКК-а погинуло је око 40.000 особа.

У фебруару 1998. турска тајна служба је ухватила Абдулаха Оџалана у Кенији и довела га у Турску где је осуђен на смртну казну (која је укинућем смртне казне промењена у доживотни затвор). Тада је Радничка партија Курдистана прогласила прекид ватре који је прекршен 2004. године.

За време мандата премијера Еџевита (1999.–2002.) уведене су нове реформе грађанског права са свеукупним повећањем људских права (као што су нпр. право на окупљања и протесте). Ове реформе су касније настављене, а довеле су између осталог и до укидања смртне казне, забране мучења и увођења културних слобода курдском становништву. Данас је допуштена и употреба курдских дијалеката у школству, као и пријенос радијских и телевизијских канала на курдском. Турска државна телевизија данас уз турски емитује и на курдском, арапском, бошњачком и другим језицима. Турска је, након 40 година покушавања приближавања, 3. октобра 2005. започела преговоре о чланству у Еуропској унији.

Политика и државно уређење[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политика Турске

Турска је световна парламентарна република заснована на начелу деобе власти на законодавну, извршну и судску. Устав је врховни закон државе.

Председник је шеф државе и бира се најмање двотрећинском већином Велике турске народне скупштине (тур. Türkiye Büyük Millet Meclisi; TBMM), познатије као Меџлис, на једнократни, седмогодишњи мандат. Да би био подобан за ову функцију, кандидат мора бити турски држављанин старији од 40 година, мора бити подобан за избор у TBMM, и мора имати високу стручну спрему. Председник председава Националним саветом за безбедност и врши функцију врховног команданта. У време рата, начелник Генералштаба врши функцију врховног команданта у име председника. Председник је овлаштен проглашавати законе или их слати назад у парламент на поновно разматрање, расписивати јавне референдуме, расписивати парламентарне изборе, именовати премијера или прихватити његову оставку; ратификовати и објављивати међународне споразуме итд.

Извршна власт је у рукама председника и Савета министара, којим председава премијер. Премијера именује председник одабиром између чланова Велике турске народне скупштине, и кандидује министре, чије именовање мора одобрити Велика турска народна скупштина. На премијеров предлог председник разрешава министре и именује нове. У року од недељу дана од формирања новог Савета министара, премијер или један од министара представља владин програм пред Великом турском народном скупштином, након чега се изгласава поверење. Пре општих избора, министри правде, унутрашњих послова и комуникација морају се повући из кабинета, а именују се независни и неутрални (без политичких веза) министри. Савет министара издаје правила о примени закона и осталим питањима, уз услов да се не косе са постојећим законима, које тада проверава Државни савет. Велика турска народна скупштина може сменити владу изгласавањем неповерења.

Према уставу из 1982, законодавна власт припада Великој турској народној скупштини (Меџлис), која заседа у Анкари. То је једнодомно тело са 550 места које се бира по систему пропорционалне заступљености општим правом гласа одраслих, на петогодишњи мандат. У Скупштини су заступљене само странке које су сакупиле више од 10 % гласова у земљи. Велика турска национална скупштина доноси, мења, допуњава и опозива законе; надгледа рад Савета министара и овлашћује га да издаје одлуке о посебним питањима које имају снагу закона; ратификује међународне споразуме и одлуке везане уз штампање новца, објаве ратног стања, те учествовање државних оружаних снага у операцијама у иностранству; одлучује о питањима везаним уз одобравање амнестија и помиловања итд.

Уставом из 1982. проглашена је независност државних судова и судија. Турска има јединствени правни систем грађанских и војних судова, од којих сваки има апелациони суд са седиштем у Анкари. Уставни суд преиспитује уставност закона и одлука са снагом закона, као и правила процедуре Велике турске националне скупштине. Његове одлуке се одмах објављују у Службеном листу, па су обавезујуће за све, укључујући законодавну и извршну власт. Судије именује председник. Високи апелациони суд је последњи степен преиспитивања одлука и пресуда које су донели судови. Судије бира Врховни савет судија и тужилаца. Државни савет је највиши управни трибунал. Три четвртине судија именује Врховни савет судија и тужилаца, а једну четвртину председник. Уставом из 1982. прописано је успостављање судова за безбедност који се баве нападима на национални и територијални интегритет Турске, демократски поредак, нападе на унутрашњу и спољашњу безбедност државе итд. Ту је још и много нижих грађанских и војних судова.

Административна подела[уреди]

Подела

Турска је административно подељена на 81 вилајет (турски: il). Вилајети у већини случајева носе име по свом седишту, са три изузетка:

Агри Адана Адијаман Ајдин Аксарај Амасија Анкара Анталија
Ардахан Артвин Афјонкарахисар Бајбурт Баликесир Бартин Батман Билеџик
Бингел Битлис Болу Бурдур Бурса Ван Газиантеп Гумушхане
Гиресун Денизли Дизџе Дијарбакир Елазиг Ерзинџан Ерзурум Едирне
Ескишехир Зонгулдак Игдир Измир Испарта Истанбул Јалова Јозгат
Кајсери Карабик Караман Карс Кастамону Кахраманмараш Килис Китахија
Конија Коџаели Кирикале Киркларели Киршехир Малатија Маниса Мардин
Мерсин Мугла Муш Невшехир Нигде Орду Османије Ризе
Сакарија Самсун Сивас Сирт Синоп Текирдаг Токат Трабзон
Тунџели Ушак Хакари Хатај Чанакале Чанкири Чорум Шанлиурфа
Ширнак

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Турске

Турци (пре Османлије или Османи) су евроазијски народ, тачније његова посебна група, са око 60 милиона припадника, који живе распоређени на два континента. Највећи део их живи у Малој Азији (Турска са око 49 милиона), на Балкану, и то у: Бугарској (815.000), Грчкој (130.000), Македонији (81.000), Румунији (150.000), и непознат број у земљама наследницама бивше Југославије, као и на Кипру (135.000). Већи део Турака живи у Ираку (200.000 до 300.000), Сирији (100.000) као и у делу земаља Азије, где се зову Туркмени. Више од три милиона Турака живе у западној Европи, од чега само 1,2 милиона у Немачкој. Први пут се спомињу у 6. веку, а потомци су туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анадолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, и Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Данашња Турска признаје све Турке као своје држављане, не само држављане Турске, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који претстављају националне мањине у суседним државама.

Највећи градови[уреди]

Истанбул
Истанбул
Анкара
Анкара
Измир
Измир
Бурса
Бурса
Поредак Град Вилајет Број становника Адана
Адана
Газијантеп
Газијантеп
Конија
Конија
Анталија
Анталија
1 Истанбул Истанбул 13.301.345
2 Анкара Анкара 4.338.620
3 Измир Измир 2.783.866
4 Бурса Бурса 1.704.441
5 Адана Адана 1.609.790
6 Газијантеп Газијантеп 1.376.352
7 Конија Конија 1.073.791
8 Анталија Анталија 964.886
9 Дијарбакир Дијарбакир 875.069
10 Мерсин Мерсин 859.680
11 Кајсери Кајсери 844.656
12 Ескишехир Ескишехир 648.396
13 Гебзе Коџаели 545.229
14 Шанлијурфа Шанлијурфа 515.199
15 Денизли Денизли 511.751
16 Самсун Самсун 500.995
17 Адапазари Сакарија 429.331
18 Кахраманмараш Кахраманмараш 428.724
19 Малатија Малатија 419.959
20 Ерзурум Ерзурум 382.383
Процена из децембра 2011.[5]


Државни празници[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ . "Time trajectories for the Neolithic of Central Anatolia" (PDF). CANeW - Central Anatolian Neolithic e-Workshop.
  4. ^ Balter, Michael (27. 2. 2004.). „Search for the Indo-Europeans: Were Kurgan horsemen or Anatolian farmers responsible for creating and spreading the world's most far-flung language family?“. Science 303 (5662): 1323. DOI:10.1126/science.303.5662.1323. PMID 14988549. 
  5. ^ http://www.citypopulation.de/Turkey-RBC20.html December 2011 address-based calculation of the Turkish Statistical Institute as presented by citypopulation.de

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :