Džo (Edo period)
Džo (承応), poznata i kao Šo je japanska era (nenko) koja je nastala posle Keian i pre Meireki ere. Vremenski je trajala od septembra 1652. do aprila 1655. godine i pripadala je Edo periodu.[1] Vladajući carevi bili su Go Komjo i Go Sai.[2] Nova era je doneta kako bi se obeležila smrt trećeg šoguna Tokugave Ijemicua. Novo ime, Džo, što bi u prevodu značilo "dobijati odgovore" sastoji se iz karaktera pasusa preuzetog iz knjige dinastije Đin. Ona glasi (grubo prevedeno): "Dinastija Sja i Šang prate svoje sudbine, pa i kuća Džou kada je za to došlo vreme." (夏商承運、周氏応期)
Važniji događaji Džo ere[uredi | uredi izvor]
- 3. oktobar 1653. (Džo 2, dvanaesti dan osmog meseca): Veliki požar uništio je veći deo carske palate i nekoliko obližnjih hramova. Ubrzo nakon toga uhapšeno je nekoliko devojčica od 12-14 godina koje su optužene da su izazvale požar u Kjotu.[3]
- 18. avgust 1654. (Džo 3, šesti dan sedmog meseca): Poznati sveštenik Ingen stiže iz Kine u Nagasaki. Njegove namere su da reformiše praktikovanje budizma u Japanu.[3]
- 30. oktobar 1654. (Džo 3, dvadeseti dan devetog meseca): Car Go Komjo umire od malih boginja.[4]
- 1654. (Džo 3, petnaesti dan desetog meseca): Sahrana cara Go Komjoa u hramu Senjodži.[4]
Sakoku (鎖国)[uredi | uredi izvor]
U Džo eri Japan je zvanično ušao u politiku izolacije (nazvanu još i sakoku) koju uspostavlja Tokugava šogunat. Reč “sakoku” na japanskom znači „zatvorena zemlja“ a ovaj princip uspostavljen je i ranije 1639. godine.[5] Sa ovom politikom na snazi skora sva trgovina sa stranim zemljama se zabranjuje sa zvaničnim izuzetkom Kine i Holandije i nezvaničnim izuzetkom Koreje i Rjukju ostrva. Izlazak i odlazak iz zemlje je strogo nadzirala vlada. Nijednom stanovniku nije bilo dozvoljeno da izađe iz zemlje jer je kazna za to bila smrt. Nažalost to je važilo i za strane građane pa ako bi na obale Japana došao brodolomnik, vojska je imala dozvolu da ga na licu mesta usmrti.[6] Celom zemljom je upravljao Tokugava šogunat koji, iz straha da bi Japan mogao biti okupiran (pogotovo posle pobune hrišćana) zatvara državu za sve strane uticaje. Ova zabrana je zvanično skinuta tek posle završetka Edo perioda (1603—1868) i njene granice su ponovo otvorene 1868. godine.[7]
Ipak uprkos izolaciji za mnoge Japance je Edo period bio vreme prosperiteta i mira jer za sve to vreme Japan nije ratovao i tako zatvoren razvijao se sam za sebe. Država je postala i politički i ekonomski stabilnija. Ljudi su proizvodili hranu, imali su dovoljno za svoje potrebe, u gradovima su se otvarale trgovine a sve se održavalo redovnim porezom. Sa dolaskom mira, ratnička klasa više nije bila toliko potrebna ali su u sklopu vlade dobijali specijalne privilegije. Po društvenoj hijerarhiji, car je bio na vrhu, samuraji ispod njih (koji su u miru imali funkciju policije i održavanje mira na ulicama gradova), zemljoradnici ispod i trgovci skroz na dnu.[8] Kao što je već ranije određeno samuraji su bili jedina klasa kojoj je bio dozvoljeno da u javnosi nosi oružje (najčešće mač – katanu).
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Jō-ō" in Japan encyclopedia. str. 432;.
- ^ Titsingh, Isaac. (1834). Annales des empereurs du japon. str. 412-13.
- ^ a b Titsingh 1834, str. M1 412
- ^ a b Titsingh, pp. 413; Porter, Robert. (2001). Japan: The Rise of a Modern Power. str. 65.
- ^ Itoh, Mayumi (mart 1996). „Japan's abiding sakoku mentality”. Orbis: 235—245. doi:10.1016/S0030-4387(96)90062-9.
- ^ Unknown. „Sakoku Policy”. St. Bonaventure College. Arhivirano iz originala 28. 9. 2013. g. Pristupljeno 2. 4. 2013.
- ^ Itoh, Mayumi (mart 1996). „Japan's abiding sakoku mentality”. Orbis: 235—245. doi:10.1016/S0030-4387(96)90062-9.
- ^ ushistory.org (2013). „Life During the Edo Period”. Ancient Civilizations Online Textbook. Pristupljeno 2. 4. 2013.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Nussbaum, Louis-Frédéric; Roth, Käthe (2002). Japan Encyclopedia. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01753-5. OCLC 58053128.
- Porter, Robert P. (1918). Japan: The Rise of a Modern Power. Oxford: Clarendon Press. OCLC 3881028
- Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-203-09985-8. OCLC 65177072.
- Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society, Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. OCLC 5850691.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Japanski kalendar - ilustracije i dodatne informacije
- Muzej hrama Senjudži – sahrana cara Go Komjoa
- Sajt carske porodice Japana – slika cara Go Komjoa u zvaničnoj carskoj „sisasagi“ odeći (na japanskom)