Berlajnova teorija

Britanski psiholog Danijel Berlajn pravi teoriju u kojoj nastanak prijatnosti i neprijatnosti povezuje sa nivoom neuralne pobuđenosti. Po Berlajnu, mozak teži da izzbegne stanja male neuralne pobuđenosti, koja su uzrok „dosade“ – jednoličnog stanja neaktiviteta. To bekstvo od dosade postiže se promenom, relativno brzim skokom neuralne pobuđenosti, koji je skok naviše, ali može i naniže (nagli pad). Te promene izazivaju aktivitet limbičkog sistema u mozgu i tamo bivaju interpretirane kao prijatnost ili neprijatnsot. U limbičkom sistemu mozga nalaze se centri „zadovoljstva“ i „bola“. Pošto centar za bol ima viši prag, njihovo nadraživanje nema isti efekat. Promene pobuđenosti prati promena hedonističkog tona, ali ne linearno. Zadovoljstvo raste sporije pri malim promenama, pa brže pri većim, pa opet usporava pri još većim. Kada taj potencijal dođe do praga bola, dalji rast dalje averzivne efekte: hedonistički ton, odnosno zadovoljstvo, opada. Berlajn ovako rešava problem dosade, potrebna je promena u erauzal potencijalu i time prekidanje ili ukidanje pasivnog stanja mozga.

Kasnije Berlajn dopunjuje svoju teoriju za objašnjenje estetskog doživljaja. On razlikuje dve vrste istraživačkog ponašnja čoveka:

1.     Specifična eksploracija – racionalno, logičko i filozofsko razmatranje.
2.     Diverzivna eksploracija – na osnovu koje se donose estetski sudovi.

Kolativne varijable stimulacije postižu trenutnu promenu u nivou pobuđenosti.