Pređi na sadržaj

Velika potera za Ciganima

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
The Prison Window (prev. Prozor zatvora), slika Džon Filipa na kom je naslikana romska porodica u Španiji tokom Velikog hapšenja.

Velika potera za Ciganima ili Veliko hapšenje Cigana (šp. Gran Redada de Gitanos), takođe poznato kao Opšte hapšenje Cigana (šp. Prisión General de Gitanos) je racija koju je odobrila i organizovala Španska monarhija koja je dovela do hapšenja većine Roma u regionu i genocida nad 12.000 Roma.[1] Iako je većina Roma puštena na slobodu nakon nekoliko meseci, mnogi drugi su proveli nekoliko godina u zatvoru i bili su podvrgnuti prinudnom radu. Raciju je odobrio španski kralj Ferdinand VI, a organizovao ga je markiz od Ensenade i pokrenuo istovremeno širom Španije 30. jula 1749.[2]

Kao što Nikolas Himenez Gonzales tvrdi, „Treba naglasiti da je Veliki skup iz 1749. najstariji poznati pokušaj genocida nad Romima koji je izvršen na španskim teritorijama. Da bismo ovo bolje razumeli, neophodna je beleška pojašnjenja. Termin genocid još nije postojao u jeziku tog vremena; u zvaničnim dokumentima je korišćen izraz istrebljenje. Međutim, vlasti nisu nameravale da odmah istrebe romsku populaciju u zatvorima, umesto toga, želeli su da uništenje Roma bude posledica odvojenog zatvaranja muškaraca i žena, što onemogućava začeće nove generacije Roma. Dakle, iz današnje perspektive, opšte zatvaranje je u skladu sa savremenom definicijom pojma genocid.”[3]

Pre hapšenja[uredi | uredi izvor]

Od kraljevskog edikta Karla II 1695. godine, španski Romi su bili ograničeni na određene gradove.[4] Zvanični edikt iz 1717. ograničio ih je na samo 75 gradova i okruga, kako ne bi bili koncentrisani ni u jednom regionu.

Organizacija[uredi | uredi izvor]

Markiz de la Ensenada, kraljevski ministar koji je organizovao poteru.

Planovi za hapšenje su razvijani u tajnosti. Među prvima koji su izradili planove bio je imenovani guverner Saveta Kastilje, Gaspar Vaskez Tablada, biskup Ovijeda. Kasnije je to potkrijepljeno i mišljenjem isusovca oca Fransiska Ravaga, ispovjednika Ferdinanda VI, čiji se odgovor o moralnosti skupa može sažeti u njegovom komentaru da:

Sredstva koja je predložio guverner saveta za iskorenjivanje ove loše rase, koja mrzi Boga i opasna je za čoveka, čini mi se dobrim. Kralj će učiniti veliki dar Bogu, Gospodu našem, ako uspe da se oslobodi ovih ljudi.

Plan je podrazumevao slanje trupa u gradove sa romskim naseljima, od kojih je svaki nosio zapečaćeni set uputstava, koja su komandantima trebalo da budu otkrivena samo dan neposredno pre hapšenja u avgustu. Romska naselja je trebalo da budu opkoljena, a svi radno sposobni odrasli Romi su interno deportovani na prinudni rad u mornaričkim arsenalima ili u određene rudnike, zatvore ili fabrike. Žene i deca su bili prisiljeni da se bave proizvodnjom odeće. Oni koji su previše bolesni da bi putovali ostali bi u vojnom pritvoru sve dok ne budu dovoljno zdravi da putuju, ili dok ne dođu do „hrišćanske smrti“. Operacija je trebalo da bude finansirana zaplenjenom robom i domovima Roma.[5]

Fernando VI, koji je odobrio Veliko hapšenje.

Logistika racije je varirala u efikasnosti od grada do grada. Akcija u Sevilji, gde je opkoljena vojska zatvorila gradske kapije kako bi sprečila beg mete, izazvala je uzbunu u široj javnosti, koja nije znala za ciljeve. Dobijeni su posebni proglasi da se izbegne korišćenje crkava kao azila. Definicija ko je tačno Rom pokazala se teškom u mnogim slučajevima i bila je sklona zlostavljanju. Na primer, Romi u braku sa neromima često su bili pošteđeni. Nomadski Romi, koji su već ređi, pokazali su se teškim za prikupljanje. Na kraju, skoro 9.000 Roma je privedeno, od kojih je 5.000 pušteno tri meseca kasnije zbog molbi, protesta komšija i lokalnih vlasti. Preostalih 4.000 koji nisu imali koristi od podrške zajednice biće pušteni postepeno od 1750. nadalje tokom osmogodišnjeg teškog stanja tokom kojeg se procenjuje da je oko 500 stradalo zbog različitih uzroka.[6]

Preokret[uredi | uredi izvor]

Neposredan gnev i protesti izazvani zatvaranjem onih Roma koji su bili dobro integrisani u svoje zajednice doveli su do oslobađanja većine zatvorenika tri meseca nakon hapšenja. Preostalih 4.000 puštani su na slovodu postepeno od 1750. godine. Do 1763. godine, stotinu preostalih zatvorenika su pomilovani i pušteni na slobodu kraljevskim dekretom.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Antonio Gomez Alfaro, La Gran Redada de Gitanos, Ed. presencia gitana, Мадрид, 1993. ISBN 84-87347-09-6
  • Teresa San Roman. La diferencia inquietante, (naročito str. 38 do 43) Ed. Siglo XXI. Мадрид, 1997. ISBN 84-323-0951-6
  • Angus Fraser, Los gitanos, (naročito str. 170 na dalje) Ed. Ariel, Барселона, 2005. ISBN 84-344-6780-1 .
  • Beki Tejlor, Another Darkness Another Dawn, Лондон, 2014. ISBN 978-1-78023-257-7

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bhabha, Jacqueline; Matache, Margareta (2021). Time for Reparations: A Global Perspective. United States: University of Pennsylvania Press. str. 257. ISBN 9780812225044. 
  2. ^ Taylor, Becky (2014). Another Darkness Another Dawn. London UK: Reaktion Books Ltd. str. 105. ISBN 978-1-78023-257-7. 
  3. ^ Gonzalez, Nicolas Jimenez (2020). Mirga-Kruszelnicka, Anna; Dunajeva, Jekatyerina, ur. Re-thinking Roma Resistance throughout History: Recounting Stories of Strength and Bravery (PDF). Budapest: European Roma Institute for Arts and Culture. str. 219—230. ISBN 978-3-9822573-0-3. 
  4. ^ Antonio Gómez Alfaro. „The Great "Gypsy" Round-up in Spain” (PDF). str. 4. 
  5. ^ Taylor, Becky (2014). Another Darkness Another Dawn. London UK: Reaktion Books Ltd. str. 105. ISBN 978-1-78023-257-7. 
  6. ^ Martinez Martinez, Manuel (2014). Los gitanos y las gitanas de España a mediados del siglo XVIII. Almeria: Editorial Universidad de Almería. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велика_потера_за_Циганима&oldid=26837465”