Dva modela deteta

Dete iz Nepala.

Postoje dva modela (predstave) deteta i detinjstva:

1. Mitsko magijski model deteta
2. Empirijsko racionalni

Ova dva modela se bitno razlikuju po suštini, funkciji i poreklu, iako ima nekih poklapanja.

Mitsko magijski model

Mitsko magijski model deteta predstavlja dobro usklađen sistem verovanja, shvatanja i stavova. U našem narodnom mitsko-magijskom shvatanju, dete je:

• Malo
• Slabo
• Nezaštićeno
• Ugroženo zbog zlih sila
• Neophodna magijska briga, zaštita i pomoć da bi preživelo i odraslo

Arnold van Genep.

Dokle god se dete obredima ne uvede u ljudsku zajednicu, ono je demonsko, ne-ljudsko i opasno biće. U narodnim verovanjima i običajima dete je demonsko (nečisto), ali istovremeno i anđeosko (nevino). Ova dva verovanja i kontradikcija može se objasniti mešanjem hrišćanskog i paganskog modela deteta. Smatra se da je dete grešno, nečisto i opasno, a odmah po rođenju mora da se ritualno “očisti”. Postaje socijalno biće po isteku 40 dana, kada se javlja socijalni osmeh kao reakcija na ljudsko lice.

Cilj razvoja mitsko-magijskom mišljenju jeste da malo dete koje je "nečisto" postane ritualno čisto. Prema ovom modelu je bitno da polno nezrelo dete tokom svog razvoja postane seksualno zrelo, za polnu reprodukciju sposobno biće. Prema narodnom mitskom shvatanju životni ciklus pojedinca izdeljen je na izvesne periode u kojima osoba koja odrasta prelazi iz jednog nižeg stupnja u drugi viši zreliji stupanj. Ovi prelasci praćeni su obredima prelaza koji razvoju daju sakralni smisao. Pojam obreda prelaza uveo je u etnologiju  1907. Arnold van Genep. On je formulisao pojam tako da njime obuhvati svaku promenu mesta, stanja, društvenog položaja i doba. Naime, u svim obredima, kod različitih naroda se mogu izdvojiti tri bitne i osnovne faze:

• Odvajanje
• Liminalni period
• Reagregaciju (reintegraciju)

Odvajanje

Novorođenče – deo prirodnog i htonskog sveta, “zaraženo” demonskim uticajem. Presecanjem pupčane vrpce razdvaja se od sveta prirode, uklanjaju se svi tragovi vezanosti za ovaj svet. Ritualima čišćenja ( “vodica”, “prvo kupanje”) ono se priprema za ulazak u svet ljudskih bića. Kupanjem pored ognjišta, povijanjem u očevu ili majčinu košulju, ono se obredima prelaza postepeno uvodi u krug porodične zajednice. Običaj zvani “povojnica”, predstavlja najraniji izraz magijske brige.

Krštenje

Drevni, paganski obred uvođenja deteta u red ritualno čistih članova zajednice. U Gruži se verovalo da je dete u vlasti đavola. Da je krštenje zapravo prehrišćanski, arhaični obred može se videti po:

• Elementima samog rituala
• Drevnim magijskim formulama
• Obredima tokom i posle krštenja
• Učesnicima obreda

Krštenje beba. Kume i bliski prijatelji ili rođaci su decu krstili inkognito, zbog verovanja da mogu doći pod uticaj zlih duhova. Bački Petrovac (Vojvodina, Srbija), početak 20. veka.

Mitsko-magijski elementi scenarija krštenja su: zajednički svečani ručak, obredno kazivanje imena deteta, darivanje kuma, darivanje deteta, podizanje deteta. Nosilac obreda je kum(sveto lice), koji je zemaljski zastupnik paganskog Boga Daboga.

Odbijanje od grudi u tačno određeno vreme i na poseban, utvđen način uz izgovaranje magijske formule je takođe važan obred prelaza u kojem dominira komponenta separacije. Ako se posle obreda od odbijanja od grudi, dete vrati grudima, onda će biti zloočinik. Ovo verovanje pokazuje da je proces prelaza sudbinski važan i jednosmeran-svaki povratak unazad je opasan, jer se dete može ponovo vratiti u demonski svet.

Strižba se izvodi u “srećne”(ponedeljak i četvrtak) dane, na tačno propisan i svečan način, pored ognjišta, na pragu. Dete se ovim uvodi u domaći kult. Ritualni šamar koji uglavnom dolazi od strane kuma ka inicijantu, služi da se averzivnim putem "utisne" znanje da se inicijant ne može vratiti u niži stupanje razvoja. Takođe, postoji i trajno telesno sakaćenje, poput izbajanja zuba, bušenja ušiju i čak genitalne mutilacije. Bol ima ulogu naglašavanja, psihološku funkciju. Za ritualni šamar se kaže da je dobro da dete zaplače kada ga kum udari. Rituali poput postupaonice (za prohodavanje), ritualno zapajanje, obnošenje deteta oko kuće (za progovaranje), bacanje mlečnog zuba na krov (za nove, bolje zube), poigravanje u kolu takođe služe da obeleže i magijski potpomognu važne promene u dečjem razvoju. naročito kada dete dobija neke bitne atribute odraslog ljudskog stvorenja.

Scenario obreda prelaza predstavljaju osnovne elemente mitsko-religijske koncepcije razvoja deteta. Obredi prelaza su univerzalni odgovori na biološki proces sazrevanja, kao i na sve poteškoće koje on nosi. Obredima se osigurava kontinuitet razvoja deteta. Otklanjaju nered i uspostavljaju viši red.

Krize u sazrevanju se javljaju zbog pojave novih kvaliteta (novih nagona, želja), narušavanja prethodne ravnoteže i predstavljaju psihičku reintegraciju na novom, zrelijem stupnju.

Društvena i kulturna funkcija obreda prelaza jeste u tome da se u pometenom, dezorijentisanom pojedincu desi prihvatanje novih socijalnih norma i zahteva. On mora da pređe iz labilne psihičke ravnoteže u stanje novog, poželjnog reda i nove stabilnosti. Ovim se vrši prilagođavanje ponašanja i psihičkih stanja društvenim normama.

Cilj obreda prelaza jeste da se doživi potpun spoljašnji (socijalni) i unutrašnji (psihički) preobražaj. Viktor Tarner je dalje uredio već postojanu univerzalnu trodelnu strukturu obreda prelaza koju je stvorio Arnold Van Genep. Uobličio je čitavu jednu teoriju rituala u čijoj se žiži nalazi središnji liminalni period obreda prelaza, kom ovaj autor daje mnogo veći značaj.

Liminalni (granični) period

Liminalne pojave su sve razvojne krize (društvene, psihičke, istorijske...) i one imaju svojstva nestrukturisanosti, neodređenosti i polimorfnih potencijala. Osnova za oblikovanje psihičkih i socijalnih stanja. Liminari (osobe u periodu prelaza) imaju neke karakteristične odlike u ovoj fazi poput: budu goli, bez odeće, lišeni prethodnog imena, bez socijalnog statusa, unutrašnje stanje – stanje pometnje.

Dete u ovoj fazi je u isti mah i mrtvo i živo, ujedino životinja i čovek, htonsko i sveto biće. Obredi prelaza su imaginarni, simbolički, ali neobično značajni mostovi prelaza. Razvoj deteta prema ovom modelu predstavlja niz uzastopnih kvalitativnih promena: dramatičan, neizbežan i opasan.

Zadatak kulture je da potpomogne uspinjanje deteta u svet društva i duhovnosti na njegovom teškom putu ka zrelosti, posebno u tim graničnim periodima.

Svetovni model deteta i razvoja ličnosti

U patrijahalnoj kulturi imamo da je porod je izuzetno cenjen, da su deca cilj braka, da se održavaju proslave povodom rođenja muškog deteta i više vrednovanje muškog nego ženskog deteta. Prevlast kažnjavanja u vaspitanju – shvatanje da je, po svojoj prirodi, dete rđavo, sebično i asocijalno.

Pod pritiskom vaspitanja postaje ono postaje dobro, moralno, društveno biće i ima nizak socijalni status. Prema svetovnom shvatanju dete je nesamostalno, zavisno, nekomplementno stvorenje, nužno upućeno na odraslog. Što je biološki slabije opremljeno za samostalan život, dete je čvršće vezano za majku.

Animal Educandum – stvorenje bez roditeljske brige i nege, koje bez intenzivnog uzajamnog opštenja sa odraslima, ne može postati čovek. Bez pomoći odraslih, dete ne bi moglo da razvije ni one najelementarnije specifično ljudske osobine.

Svetovni model

Dete je biće prelaza, stvorenje u odrastanju, a njegov nizak status je samo privremen i prolazan. Put odrastanja u patrijahalnoj kulturi je strogo određen, jednosmeran, spor i kontinuiran.

Cilj razvoja deteta jeste da postane odrastao, punopravan član zajednice. To znači da dete mora da postane polno zrelo, odgovorno, razumno i socijalizovano ljudsko biće.

Narodno shvatanje jeste da na razvoj deteta utiču nasleđe, roditelji, lična aktivnost i sudbina. Očeva loza je “jaka krv”, a majčina “tanka”. Za razvoj deteta veoma značajna društvena sredina (porodica).

Dete se oblikuje po uzoru na roditelje, ugledanjem na njihovo ponašanje. Veliku ulogu ima i sudbina. Ona je činilac koji ima veliku ulogu u svetovnom poimanju odrastanja.

U svakodnevnoj svesti naroda stoje: fatalistički (sudbina) i aktivistički (pojedinac ima uticaj na sudbinu) stav.

U implicitnom narodnom modelu sredina i nasleđe mogu imati istovremeno veliki uticaj, što u naučnim teorijama nije tako.

O narodnoj periodizaciji razvoja ličnosti, sudimo na osnovu analize jezika, etnografskih zapisa i rezultata dobijenih na upitniku. Za razvoj deteta presudno je najranije iskustvo. Sam proces razvoja u svetovnom modelu razvoja deteta, možemo predstaviti kao jednostavno, pravolinijsko kretanje dobro utvrđenim putem. Razvoj deteta je tačno utvrđen proces, bez naglih zaokreta, skokova i unutrašnje dramatike. Za sazrevanje je potrebno vreme i odvija se sporo. Drugi važan mehanizam jeste ugledanje deteta na roditelje, odakle stiče mnoge navike, stavove i formira se kao ličnost po uzoru na roditelje.

Svoj polni identitet, sistem vrednosti dete stiče identifikacijom sa roditeljem istog pola.

Za razvoj deteta presudno je najranije iskustvo: “Dok je šiba tanka, treba je ispraviti", “Dobro se proleće iz rana poznaje”, Odrastao čovek se ne može bitno menjati: “Matora drva ne dadu se presađivati”.

Proces razvoja možemo predstaviti kao pravolinijsko kretanje dobro utvrđenim putem: Malo dete izrasta u odraslo, polno zrelo, razumno i odgovorno ljudsko biće. Razvoj deteta jetačno određen i kontinuiran proces. Dete stiče nova iskustva. Uključuje se u red odraslih. Glavni mehanizmi razvoja deteta:

Dete sazrevanjem lako i brzo uči. Potrebno je vremena, ono se odvija sporo, ali je izvesno, sigurno. “Mnogo treba vremena dok od deteta čovek bude”. Narod smatra da nije povoljno brzo sazreti. “Ne valja prije leteti dok krila ne narastu”. Ugledanje deteta na roditelje: najveći broj aktivnosti, veština i znanja dete stiče posmatranjem i imitiranjem.

Stiče mnoge navike, stavove, formira se kao ličnost. U narodu postoji svest o delovanju ovog mehanizma. “Dobar je primer najbolja pridika”. Identifikacijom sa roditeljima istog pola, dete stiče svoj polni identitet, sistem vrednosti, crte ličnosti. Celokupni sklop ličnosti. Narod naslućuje na postojanje i ovog mehanizma. “Kakva majka, takva ćerka”. “Što otac tvrdoglaviji, to sin jogunastiji”. Međusobni odnos dva narodna modela razvoja deteta

Svetovni model deteta je razrađeniji, obuhvatniji, više nalik teoriji razvoja ličnosti, zato što je bliže stvarnosti, ujedno je i više “elektičko”, nekongruetno.

Mitsko-magijski model deteta je više spekulativan, zasnovan na metafizičkom i mitskom poimanju sveta, slika razvoja je apstraktnija, stilizovanija, ali zato koherentnija.

Sličnosti ova dva modela razvoja deteta

U oba ova modela dete je malo, nejako, slabo i ne-ljudsko (nerazumno, nesocijalizovano). Smer razvoja je u osnovi isti, odnosnocilj je da dete postane odrasla, polno i socijalno zrela osoba. Najznačajnije razlike između ova dva narodna modela odrastanja, shvatanje prirode i mehanizma razvoja.

Razvoj u mitsko-magijskom modelu je skokovit, kvalitativan, neizvestan, dramatičan proces, dok je razvoj u svetovnom modelu je neprekidan, pretežno kvantitativan, spor, ali izvestan, bezbedan proces.

U mitsko-magijskom modelu, vreme odrastanja nije homogeno, neki segmenti  su važniji (opasniji), dok su drugi relativno manje važni (bezopasniji). Ukoliko je intezivnija magijska briga za dete, utoliko je slabija svetovna briga i obrnuto. Obim i intezitet magijskih mera i postupaka je, u pojedinim periodima života deteta, u obrnutoj srazmeri sa obimom praktičnih socijalizacijskih postupaka. Mitsko-magijski model deteta se aktivira u posebno kritičnim periodima posmatranja. Svetovno iskustvo shvatanja deteta najviše ima uticaja u onim mirnim, stabilnim, periodima razvoja deteta.